(Boris Dežulović, Pjesme iz Lore, Rende, Beograd, 2007)
„Ne spava nitko.
Ali ako netko zatvori oči,
bičujte ga, sinovi moji, bičujte!
Neka bude prizor otvorenih očiju
i gorkih rana upaljenih.“
G. Lorka, Grad bez sna
Studirajući tokom 1929. i 1930. godine na njujorškom Columbia University, blistavi španski pesnik Federiko Garsija Lorka stvorio je poeziju koja se tematski i stilski bitno razlikuje od Romanse mesečarke, Neverne žene i drugih pesama inspirisanih njegovim andaluskim zavičajem. Široj čitalačkoj publici manje poznata zbirka Poeta en Nueva York nastala je kao pesnikov odgovor na dramu tehničke civilizacije koju je ovaj spoznao boraveći u Novom svetu. Nadrealističko-ekspresionističkim jezikom, izgrađenim od fantastičnih, onespokojavajućih slika, opevao je Lorka mnoge tegobnosti kapitalističke dehumanizacije koja će svoj vrhunac doživeti nekoliko godina kasnije u evropskom ratnom haosu. I sam Andalužanin je tragično okončao svoj život u tom krvavom vihoru – streljan je u zoru Španskog građanskog rata, avgusta 1936. godine. Gotovo osam decenija nakon Pesnika u Njujorku pojavila se zbirka Pjesme iz Lore splitskog novinara i pisca Borisa Dežulovića – jednog od osnivača kultnog nedeljnika Feral Tribune, kao i jednog od priređivača čuvene Antologije suvremene hrvatske gluposti. Za razliku od Lorkine pesničke knjige, koja je na umetnički način anticipirala bezumlje što se spremalo celokupnom čovečanstvu, Splićaninova zbirka konstatuje postojanje jednog lokalnog nečoveštva koje se savršeno ispoljilo u nedavno završenim ratovima na ovim našim – balkanskim prostorima.
Dežulovićeva knjiga dobila je ime po zloglasnom zatvoru Lora koji se nalazio u okolini Splita, a tokom rata u Hrvatskoj od 1991. do 1995. godine služio je za boravak srpskih ratnih zarobljenika koje su u njemu bestijalno zlostavljali hrvatski vojnici. Kako kaže pesnik u razgovoru za splitsku Slobodnu Dalmaciju, „Lora je samo sinonim za Zlo pred kojim smo zatvarali oči i spuštali roletne.“ I zaključuje: „Pjesme stoga nisu samo iz Lore i o Lori, već pokušaj seciranja mentaliteta koji je Loru učinio mogućom.“ Dakle, nisu sve teme i likovi u ovoj knjizi direktno povezani sa zloglasnim zatvorom, ali indirektno jesu u vezi sa neshvatljivim odsustvom razuma koje je početkom devedesetih godina prošlog veka vladalo u splitskoj kaznionici.
Lirsko-epski junaci iz ovih pesama često pripadaju nižim slojevima društva, skučenog su pogleda na svet i obično se kreću u duhovnom prostoru omeđenom Crkvom, Nacionalnom Televizijom, Kafanom i Supermarketom – naravno, u nepovoljnom značenju navedenih pojmova. Može se reći da su oni, između ostalog, žrtve jedne krajnje opasne manipulacije koja je od njih načinila puke pripadnike ratničkog plemena. U takvoj zajednici dozvoljeno je sve što je čuva od uticaja Drugog, uključujući i zločin, a celokupan proces onečovečenja pospešuje iskrivljena svest o nepostojanju lične odgovornosti. Pesnik u navedenom razgovoru za Slobodnu Dalmaciju ističe da mu je cilj bio „izazvati kod čitatelja duševne boli.“ Moramo primetiti da je u toj nameri zaista uspeo, posebno u prvom ciklusu koji se direktno bavi sudbinama iz spomenutog zatvora. Mučno realističnim pesmama, svedenim na najsurovije detalje, Dežulović ocrtava jedan groteskno bolestan svet. Tako će u uvodnoj pesmi Himna hrvatski vojnici posle zverskog maltretiranja naterati nesrećnog srpskog zarobljenika da otpeva Lijepu našu, da bi zatim jedan od njih „orošenih očiju“ primetio kako „nikad ljepše nije zvučala naša himna.“
Ali nisu samo pripadnici drugih nacija potencijalni neprijatelji Splićaninovih junaka – većinom muškaraca. To mogu biti i politički neistomišljenici, supruge sa većim novčanim primanjima ili osobe drugačijih seksualnih orijentacija – kao u pesmi Tetkice: „Da je ovo/ normalna država/ u logorima biste bili/ svi do jednoga/ pederčine/ odvratne/ pušili bi/ vi nama/ u logoru/ Pa da vidite/ kako guze/ prave/ muškarčine.“ U predstavljenom svetu ima mesta samo za patriote, ratnike i muškarce sa atributom veliki – žene su ovde dobrodošle samo kao ukras ili sredstvo zadovoljenja. Ako neka od njih kojim slučajem ima višak kilograma, a uz to je loše raspoložena ili uplakana, onda ona postaje opterećenje koje ne treba shvatati suviše ozbiljno. U pesmi PTSP, supruga ratnog veterana koji boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja žali se policajcu da je svakog prvog dana u mesecu, kada primi platu – krvava od suprugovih batina. A policajac joj na to odgovara: „Gospođo draga/ kako da vam kažem/ kaže njoj dobri moj Fonzi/ nije to onda PTSP/ to vam je/ PMS.“ Osuđujući svaku različitost, Dežulovićevi likovi ne prepoznaju sebe u Drugom. Tako lirsko-epski junak u pesmi Profesor Alfred, po uzoru na teoriju o prvobitnoj povezanosti svih kontinenata u jedan prakontinent, objašnjava „jednom Bosancu u Livnu“ pomoću izrezanih geografskih karata Hrvatske i Bosne „blisku vezu“ između ovih država: „jel vidiš kako Hrvatska/ na Bosnu naliježe čovječe/ točno u milimetar/ misliš ti da je/ to slučajno/ je li/ Glupi Bosančeros.“
Borisove junake verno predstavlja jezik kojim se služe, i on ih odslikava bolje nego bilo koji drugi vid karakterizacije. To je govor lokalnog stanovništva, prepun psovki i žargona, i on diskretno ukazuje na duhovno siromaštvo likova koji se pojavljuju u ovim pesmama. Monolozi i dijalozi u ovoj knjizi su gorko duhoviti te kao da predstavljaju isečke iz nekakvih kafanskih rasprava. Protagonisti Pjesama iz Lore svojim izvitoperenim rasuđivanjem, koje rado iznose u javnost, prave zapravo lakrdiju od logike zdravog razuma. Efektne poente su redovna pojava u zbirci i njima Dežulović svoje domoljubne minijature razrešava tenzičnosti. Tako će u pesmi Blagoslov na pitanje da li je greh upucati nekoga blagoslovljenom puškom velečasni Muše odgovoriti: „vidiš sinko ja sam/ mislim čisto tehnički/ blagoslovio pušku/ a ne metak.“ I kada se njegovi likovi nađu u naizgled bezizlaznim situacijama, Splićanin ih rešava britkim humorom kao jednim od zaštitnih znakova lokalne sredine iz koje potiče.
Uticajni nemački filozof Theodor W. Adorno, jedan od najznačajnijih kritičara (post)modernog doba, upitao se pre pedesetak godina: „Može li se uopšte pisati lirska poezija posle Aušvica?“ U suštini njegovog pitanja krije se skepsa u moralnu prihvatljivost lirike nakon najvećih strahota Drugog svetskog rata. Ipak, Boris mu u svojoj pesmi Za Theodora cinično odgovara: „Ne znam za njega/ al’ mene bogami krenulo.“ I time kao da kaže: možda lirika više nema etički smisao, društvenu moć i značaj koji je nekada imala, ali to ne znači da je ne treba pisati. Osim toga, lirskom formom se danas može govoriti i o najvećim ratnim užasima! U Dežulovićevom pogledu na pesništvo ima nečega što ga bitno razlikuje od Lorke: dok Španac sopstvenu poeziju prožima patetikom koja je u njegovom istorijskom trenutku itekako imala značaja, kod Hrvata ona izostaje. Složićemo se sa tvrdnjom da je pathos danas za većinu lako kvarljiva roba, i stoga slovi kao predmet za izbegavanje. Čini mi se da je domaća kritika, promovišući često određene ideologije, izgubila na taj način preko potrebnu autonomnost u rasuđivanju i delovanju. U skladu sa tim, ona je bez mnogo premišljanja označila patetiku – kao izraz snažnih duševnih afekata – za nešto neukusno i preterano. (A čini se da sva mudrost leži u sposobnosti razlikovanja istinske od lažne patetike što domaći kritičari/ke nisu umeli – ili nisu želeli shvatiti.) Prihvativši ocenu pathosa kakvu joj je kritika ponudila, publika je lišila sebe smisla za tragično, a to po Kunderi i jeste prava kazna. I tako su se širom otvorila vrata dobroj staroj ironiji koja u sadašnjem momentu predstavlja igranje na sigurno – za razliku od patetike koja trenutno predstavlja put rizika. Naravno, nije teško zaključiti iz ove male digresije da je pathos za mene još uvek prihvatljiv pesnički izbor. Ipak, posle pažljivog čitanja Pjesama iz Lore stiče se utisak da je, i pored navedene stilske nedovoljnosti, Dežulovićeva ironija kao ključna figura njegove zbirke zadržala empatiju – važan elemenat u oslikavanju tragičnih ljudskih sudbina.
Neko će sa pravom upitati šta je zajedničko Pesniku u Njujorku i Pjesmama iz Lore – zbog čega bi u stvari vredelo porediti ove dve zbirke? Naime, Lorka u svojoj knjizi predviđa nadolazeći ratni vihor – Dežulović, s druge strane, beleži posledice jednog takvog užasa. Španac je sklon patetici, i to onoj istinskoj, punoj tragike – Dalmatinac, u skladu sa vremenom, obično koristi ironiju i grotesku kao sredstva izražavanja. Federikov jezik je duboko poetizovan, pa svojom nadrealnošću i ekspresivnošću kao da prodire u samu suštinu stvari Boris se radije služi jednim proznim, površinskim jezikom koji je u domaćoj poeziji preuzeo značajnu ulogu najviše zbog izrazite dominacije romanеsknog žanra. Ipak, i pored navedenih razlika, vezuje ih nešto zajedničko – obojica su svesni prisustva neke nevidljive sile koja unosi nespokoj u živote njihovih junaka. Kod Lorke se ona krije u danonoćnom nasilju nad prirodom, nad životinjama i ljudima – nad životom uopšte: „Ali nema sna ni zaborava:/ meso živo// i onaj što trpi, trpjet će bez prestanka/ i tko se smrti boji nosit će je na plećima“ (Grad bez sna). Slično Andalužaninu, kod Hrvata ta sila iskrivljuje percepciju njegovih junaka, te ih neprestano drži u stanju nespokoja i paranoje – u svojevrsnom ratnom stanju. To im, naravno, dodatno otežava odnose sa okolinom – kao u pesmi Podrum. U njoj ratni veteran, upitan od supruge zašto se povlači u podrum i sakuplja toliko oružje u njemu, lakonski odgovara: „ako dođu ja/ sam spreman.“
Moramo se ovom prilikom osvrnuti i na povezanost Dežulovićeve zbirke sa čuvenom poemom Jama koju je napisao izuzetni hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić. Ovo vredno književno delo govori o ustaškim zločinima nad nehrvatskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu, te poput Lorkinog Pesnika u Njujorku opeva ratne strahote i tragične događaje visokim stilom koji je prožet vrlo snažnim zanosom i žarom. Kao pripadnik hrvatskog naroda, Kovačić je imao moralnu potrebu da kroz Jamu progovori o zločinima koje je neko počinio u njegovo ime, te ih na umetnički način osudi. I Borisa su na pisanje Pjesama iz Lore pokrenuli slični motivi, pa je tako bivši Feralovac jedan od malobrojnih pisaca na prostoru bivše Jugoslavije koji je putem književnosti progovorio o zlodelima koje je u ratovima devedesetih godina prošlog veka neko činio u ime naroda kojem on pripada. Iako to nije jedini i najvažniji kvalitet njegove zbirke, smatram da bi zbog ovakvog, angažovanog odnosa prema neposrednoj stvarnosti trebalo Splićanina glasno i jasno pohvaliti.
Adornovim jezikom rečeno, Lorka i Kovačić kao umetnici ovaj svet doživljavaju ozbiljno i zato potpadaju pod isti, a Dežulović ga shvata neozbiljno i zato taj svet potpada pod njega. Treba nekadašnjeg Feralovca razumeti zbog ovakvog formalno-ideološkog izbora u Pjesmama iz Lore. Naime, on se samo služi sredstvima koja su u književnosti na ovim prostorima (a posebno u poeziji) odavno preuzela primat – uostalom, to su postupci koji njegovom senzibilitetu u potpunosti odgovaraju. Ipak, ostaje vera da će onaj Lorkin citat sa početka ovog teksta još neko vreme za čitaoce/teljke imati značaja, pre nego što pathos i konačno bude proteran iz raja. A do tada bismo trebali obratiti pažnju na zanimljiv pesnički potencijal koji u sebi nosi Zapovjednik, verovatno najbolja pesma u Dežulovićevoj zbirci. U njoj vojnik na sred crkve drži monolog pred svojim zapovjednikom, tražeći od njega dopuštenje za ubistvo pet ratnih zarobljenika što čekaju napolju. Nakon što je napomenuo zapovjedniku da je on deo njegove vojske, pa shvatio njegovo ćutanje kao znak odobravanja, vojnik stavlja okvir u kalašnjikov te izlazi napolje. I tada nam se otkriva zapovjednikov pravi identitet: „Gledam ga u oči/ s vrata kažem/ čuješ li onu petoricu/ tebe zovu mole te/ zamisli/ Isuse/ tebe/ zovu.“
* Prvobitna verzija ovog prikaza objavljena je u zrenjaninskom književnom časopisu Ulaznica (br. 211-212, novembar 2008).
Pročitajte i:
