Bojan Kiš: Autobus (I nagrada književnog festivala „Trifun Dimić“ 2011′)

– O ne, zakasniću – pomisli Filip žurno koračajući ka ulazu u stanicu. – To mi je poslednji autobus za večeras.

Na ulaznoj rampi službeniku je pokazao svoju karticu.

– Izvinite, ne mogu vas pustiti sa njom, Molim vas, kupite žeton na šalteru – reče mu službenik.

Filip ode do šaltera i stade u red. Pogledao je na sat.

– Uf, pola osam, bus samo što nije krenuo.

– Izvolite? – upita ga službenica.

– Jedan žeton molim.

– Izvolite – reče ona pružajući mu žeton. – To bi bilo osamdeset dinara.

– Samo trenutak. Evo tu su, izvolite – reče Filip pružajući novac i uzimajući žeton.

Zatim je otrčao do rampe i ubacio ga. Prošao je i žurio ka svom autobusu.

– Dobro je, uspeo sam – mislio je u sebi.

– Dobro veče! – viknu Filip uletevši u autobus.

– Čekaj malo, sinko! Je l’ imaš ti neku kartu? – upita ga vozač.

– Imam – reče Filip pružajući mu svoju karticu.

Vozač stavi naočare i uze karticu. Počešao je svoju sedu kosu i počeo da je lista.

– Hm? ‘Ajde, upadaj. Kartica ostaje kod mene do tvoje stanice. Takva su pravila.

– U redu – reče Filip.

U autobusu je bilo mračno, ljudi su sedali ćutke i Filip nije video ništa drugo osim tamnih obrisa koji su sedeli mirno.

– Izvinite, da li je slobodno? – upita Filip čoveka pored kojeg se nalazilo slobodno mesto.

Čovek ustade i propusti ga da sedne do prozora.

– Hvala – reče Filip.

Čovek se vrati na svoje mesto i ne reče ništa.

Autobus je krenuo. Izašli su iz grada i krenuli otvorenim putem.

Filip je gledao kroz prozor. Tamni obrisi drveća smenjivali su se jedan za drugim, a jedino svetlo dolazilo je od farova autobusa. Vreme je prolazilo i Filip se počeo osećati čudno.

– Zar još uvek nismo prošli ni kroz jedno selo? – upita čoveka do sebe.

Čovek je i dalje ćutao.

– Majstore, kada stižemo do prve stanice?

– Uskoro sinko. Što pitaš? Nešto nije u redu?

– Ne, ne, sve je ok. Možete li da pustite neku muziku?

– Žao mi je, nemamo radio.

– Kako to da u autobusu nemate radio? – upita Filip začuđeno.

– Eto tako, jednostavno nema.

– Pa, dobro, a svetla?

– Ne volim da ih uključujem dok vozim – odgovori vozač.

– Zašto? – upita Filip.

– Ne volim da gledam putnike.

– Što? Zar smo toliko ružni?

– Ne ti. Putnici.

– Putnici su ružni?

– Da.

– A ja nisam putnik?

– Nisi – odgovori vozač.

– Pa, šta sam onda? – upita Filip već pomalo iznerviran.

– Evo možeš da budeš kondukter, ako želiš?

– Kondukter?

– Da, kondukter. Možes da pređeš napred ako želiš da postaneš moj zamenik.

– Ha, ha, ha, ‘ajde baš da vidim kako to ja mogu da postanem vaš zamenik – reče Filip.

– Evo sedi tu – reče mu vozač pokazujući na upražnjenu konduktersku stolicu.

Čovek do Filipa ustade i propusti ga da prođe. Filip sede na stolicu.

– Dobro, i šta sad? – upita vozača.

– Sada si kondukter. Otvori tu kutiju.

Filip je otvori, ali nije mogao videti šta je u njoj.

– Zavuci ruku – reče mu vozač.

Filip ga posluša.

– Jesi li napipao nešto?

– Jesam. Šta je to?

– Izvadi – reče mu vozač.

U Filipovim rukama našla se stara izlizana kapa na kojoj je krivim belim slovima pisalo: kondukter.

– Lepo – reče Filip.

– Izvadi iz kape pištaljku i sat – reče mu vozač vidno zureći u put ispred sebe.

Bili su to stari, naizgled zlatni, džepni sat na navijanje i poluzarđala pištaljka. Filip pokuša da dune u nju, ali uzalud.

– Ha, ha, ha – nasmeja se starac. – Ona radi samo na stanici.

– Jeste sad. Glupa stara pištaljka – reče Filip zakačivši je oko vrata. – A šta je sa ovim satom, izgleda staro koliko i vi?

– Ja sam mislio da si ti neki fini mladić. Zar nemaš poštovanja prema starijima?! – reče vozač sav se zacrvenevši.

– Ma imam, nego vi ste prvi počeli. Dajte, samo sam se malo našalio, žao mi je.

– Izvini, nisam te dobro čuo? Šta si rekao?

– Izvinio sam vam se.

– Šta kažeš? Ne čujem kao nekada, znaš, starost i tako to.

– Izvinite! – reče Filip glasno.

– Aaa, dobro, prihvatam izvinjenje.

Filip pogleda kroz prozor i tiho reče.

– Da li mogu da vas pitam nešto?

– Što bre šapućeš? Sad te stvarno ništa ne čujem! – dreknu vozač.

– Ne moraju baš svi da čuju.

– Ko? Putnici? Ma ne čuju i ne vide oni ništa, reci slobodno.

Filip upita ovog puta malo glasnije.

– Kad ćemo proći kroz neko selo ili grad?

– Evo, ovako, sinko, kad sam ja bio mali, jako sam voleo da se igram klikerima.

– Klikerima?

– Da, klikerima. Imao sam ih svih boja, žutih, zelenih, crvenih, i sve sam ih čuvao u jednoj posebnoj kožnoj kesici koju mi je poklonio deda. Čak sam jednom dobio na poklon…

– Dobro, dobro – prekide ga Filip – A šta je sa odgovorom?

– Kojim odgovorom?

– Odgovorom na moje pitanje.

– Koje pitanje?

– Nije važno – reče Filip uz duboki uzdah.

Vreme je prolazilo i Filip pogleda na svoj novi sat.

– A zašto ovaj sat nema kazaljke?

– Pa, to je logično. On ne meri vreme – odgovori mu vozač.

– Ne meri vreme? – zbunjeno će Filip.

– Tako je.

– Znači, ovaj sat ne služi za merenje vremena? – ponovi Filip začuđeno.

– Baš tako.

– Pa, čemu onda služi?

– Nemam pojma – odgovori vozač.

Filip odmahne glavom i stavi sat u džep.

– Dobro, i šta dalje? – upita vozača.

– Evo ti torba, svaki kondukter mora da je ima – reče mu vozač pružajući neku staru vreću sa naramenicom.

– Fuj, sva je masna! – viknu Filip.

– Pa, šta ćeš, nije baš dugo bila na pranju.

– Ma, ovo više ne vredi prati – reče Filip zavlačeći ruku u nju.

– Šta je ovo? Hej, pa ovo su nekakvi žetoni, sitan novac. O bože, pa to su zlatnici! Šta će vam zlatnici?

– To se plaća vozaču za vožnju.

– Kako ja nisam platio?

– Ti si moj zamenik. Stavi već jednom tu kapu na glavu!

– A gde je vama kapa?

– Izgubio sam je negde u autobusu i mrzi me da je tražim.

– Blago vama. Nego, ja stvarno moram da vas pitam još jednom.

– Kaži?

– Zašto još uvek nismo prošli ni kroz jedno selo ili grad? Čini mi se i da nikog nismo sreli na putu od kad smo krenuli?

– Pa već sam ti rekao! To je zato što ovaj autobus ima samo jednu stanicu i tamo ćemo izbaciti sve putnike.

– Molim? A ja?

– Šta ti? – reče vozač.

– Pa, šta je sa mnom? Devojka me čeka!

– He, he, onda će se jadna načekati.

– Kako to mislite? – upita Filip uplašeno.

– Pa, tako, na stanici najzad sa putnicima izlazim i ja. Neko mora da me zameni.

– Ne mislite valjda da ću ja da vas zamenim?

– Pa, ti si, sinko, moj zamenik. Ali ne brini, jedne večeri naći ćeš i ti svog mladog konduktera, kao što sam ja tebe našao – reče stari vozač zadovoljno se smešeći.

 

Bojan Kiš, rođen 1990. godine u Vršcu. Student. Piše kratke priče i pesme.

Nagrade:

I mesto na književnom konkursu regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva (predsednik komisije mr Vasa Pavković, Pančevo, 2009);

II mesto na regionalnoj smotri umetničkog stvaralaštva talenata iz oblasti „književnost“ u organizaciji regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva (Pančevo, 2009);

II nagrada na književnom konkursu „Mladi u borbi protiv raka“, u organizaciji društva Srbije za borbu protiv raka (predsednik komisije prof. dr Aleksandar Jerkov, Beograd, 2009);

I nagrada književnog festivala „Trifun Dimić“ u kategoriji kratkih priča (predsednik komisije mr Jovan Mihajilo, Novi Sad, 2011).

Pohvale:

Majstorsko pero na međunarodnoj književnoj manifestaciji Vršačko pero 2011, udruženja ljubitelja književnosti Leonardo (Vršac, 2011).

Objavljivan:

Zbornici:

–        Literarne staze (Vršac, 2009);

–        Vršačka poetska susretanja (Vršac, 2009, 2010, 2011);

–        Žubori sa Moravice (Ivanjica, 2010);

–        Sinđelićeve Čegarske vatre (Niš, 2010);

–        Vršačko pero (Vršac, 2011);

–        Najkraće kratke priče X – Alma (Beograd, 2011)

Književni časopisi:

–        Povelja (Kraljevo, 2010).

Ostalo:

–        Pupin (Glasilo Regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“, Pančevo, 2009);

–        Novi Svet (Časopis, Beograd, 2010).

 

Pročitajte i:

• Aleksandra Ljubisavljević: Marvelova 2019. godina (Nušićijada u Ivanjici, treće mesto)
• Enesa Mahmić: Strune u dalekim vrtovima (Prva nagrada za najbolju pjesmu u regionu za 2017.)
• Nagrađeni radovi Željka Jovanovića
• Амина Хрнчић – Бескућнице (Прва награда на конкурсу посвећеном Милораду Петровићу Сељанчици)
• Gorana Balančević – Iznajmljivanje (Rotari klub Niš – Zavrti točak – prvo mesto 2017.)