– O ne, zakasniću – pomisli Filip žurno koračajući ka ulazu u stanicu. – To mi je poslednji autobus za večeras.
Na ulaznoj rampi službeniku je pokazao svoju karticu.
– Izvinite, ne mogu vas pustiti sa njom, Molim vas, kupite žeton na šalteru – reče mu službenik.
Filip ode do šaltera i stade u red. Pogledao je na sat.
– Uf, pola osam, bus samo što nije krenuo.
– Izvolite? – upita ga službenica.
– Jedan žeton molim.
– Izvolite – reče ona pružajući mu žeton. – To bi bilo osamdeset dinara.
– Samo trenutak. Evo tu su, izvolite – reče Filip pružajući novac i uzimajući žeton.
Zatim je otrčao do rampe i ubacio ga. Prošao je i žurio ka svom autobusu.
– Dobro je, uspeo sam – mislio je u sebi.
– Dobro veče! – viknu Filip uletevši u autobus.
– Čekaj malo, sinko! Je l’ imaš ti neku kartu? – upita ga vozač.
– Imam – reče Filip pružajući mu svoju karticu.
Vozač stavi naočare i uze karticu. Počešao je svoju sedu kosu i počeo da je lista.
– Hm? ‘Ajde, upadaj. Kartica ostaje kod mene do tvoje stanice. Takva su pravila.
– U redu – reče Filip.
U autobusu je bilo mračno, ljudi su sedali ćutke i Filip nije video ništa drugo osim tamnih obrisa koji su sedeli mirno.
– Izvinite, da li je slobodno? – upita Filip čoveka pored kojeg se nalazilo slobodno mesto.
Čovek ustade i propusti ga da sedne do prozora.
– Hvala – reče Filip.
Čovek se vrati na svoje mesto i ne reče ništa.
Autobus je krenuo. Izašli su iz grada i krenuli otvorenim putem.
Filip je gledao kroz prozor. Tamni obrisi drveća smenjivali su se jedan za drugim, a jedino svetlo dolazilo je od farova autobusa. Vreme je prolazilo i Filip se počeo osećati čudno.
– Zar još uvek nismo prošli ni kroz jedno selo? – upita čoveka do sebe.
Čovek je i dalje ćutao.
– Majstore, kada stižemo do prve stanice?
– Uskoro sinko. Što pitaš? Nešto nije u redu?
– Ne, ne, sve je ok. Možete li da pustite neku muziku?
– Žao mi je, nemamo radio.
– Kako to da u autobusu nemate radio? – upita Filip začuđeno.
– Eto tako, jednostavno nema.
– Pa, dobro, a svetla?
– Ne volim da ih uključujem dok vozim – odgovori vozač.
– Zašto? – upita Filip.
– Ne volim da gledam putnike.
– Što? Zar smo toliko ružni?
– Ne ti. Putnici.
– Putnici su ružni?
– Da.
– A ja nisam putnik?
– Nisi – odgovori vozač.
– Pa, šta sam onda? – upita Filip već pomalo iznerviran.
– Evo možeš da budeš kondukter, ako želiš?
– Kondukter?
– Da, kondukter. Možes da pređeš napred ako želiš da postaneš moj zamenik.
– Ha, ha, ha, ‘ajde baš da vidim kako to ja mogu da postanem vaš zamenik – reče Filip.
– Evo sedi tu – reče mu vozač pokazujući na upražnjenu konduktersku stolicu.
Čovek do Filipa ustade i propusti ga da prođe. Filip sede na stolicu.
– Dobro, i šta sad? – upita vozača.
– Sada si kondukter. Otvori tu kutiju.
Filip je otvori, ali nije mogao videti šta je u njoj.
– Zavuci ruku – reče mu vozač.
Filip ga posluša.
– Jesi li napipao nešto?
– Jesam. Šta je to?
– Izvadi – reče mu vozač.
U Filipovim rukama našla se stara izlizana kapa na kojoj je krivim belim slovima pisalo: kondukter.
– Lepo – reče Filip.
– Izvadi iz kape pištaljku i sat – reče mu vozač vidno zureći u put ispred sebe.
Bili su to stari, naizgled zlatni, džepni sat na navijanje i poluzarđala pištaljka. Filip pokuša da dune u nju, ali uzalud.
– Ha, ha, ha – nasmeja se starac. – Ona radi samo na stanici.
– Jeste sad. Glupa stara pištaljka – reče Filip zakačivši je oko vrata. – A šta je sa ovim satom, izgleda staro koliko i vi?
– Ja sam mislio da si ti neki fini mladić. Zar nemaš poštovanja prema starijima?! – reče vozač sav se zacrvenevši.
– Ma imam, nego vi ste prvi počeli. Dajte, samo sam se malo našalio, žao mi je.
– Izvini, nisam te dobro čuo? Šta si rekao?
– Izvinio sam vam se.
– Šta kažeš? Ne čujem kao nekada, znaš, starost i tako to.
– Izvinite! – reče Filip glasno.
– Aaa, dobro, prihvatam izvinjenje.
Filip pogleda kroz prozor i tiho reče.
– Da li mogu da vas pitam nešto?
– Što bre šapućeš? Sad te stvarno ništa ne čujem! – dreknu vozač.
– Ne moraju baš svi da čuju.
– Ko? Putnici? Ma ne čuju i ne vide oni ništa, reci slobodno.
Filip upita ovog puta malo glasnije.
– Kad ćemo proći kroz neko selo ili grad?
– Evo, ovako, sinko, kad sam ja bio mali, jako sam voleo da se igram klikerima.
– Klikerima?
– Da, klikerima. Imao sam ih svih boja, žutih, zelenih, crvenih, i sve sam ih čuvao u jednoj posebnoj kožnoj kesici koju mi je poklonio deda. Čak sam jednom dobio na poklon…
– Dobro, dobro – prekide ga Filip – A šta je sa odgovorom?
– Kojim odgovorom?
– Odgovorom na moje pitanje.
– Koje pitanje?
– Nije važno – reče Filip uz duboki uzdah.
Vreme je prolazilo i Filip pogleda na svoj novi sat.
– A zašto ovaj sat nema kazaljke?
– Pa, to je logično. On ne meri vreme – odgovori mu vozač.
– Ne meri vreme? – zbunjeno će Filip.
– Tako je.
– Znači, ovaj sat ne služi za merenje vremena? – ponovi Filip začuđeno.
– Baš tako.
– Pa, čemu onda služi?
– Nemam pojma – odgovori vozač.
Filip odmahne glavom i stavi sat u džep.
– Dobro, i šta dalje? – upita vozača.
– Evo ti torba, svaki kondukter mora da je ima – reče mu vozač pružajući neku staru vreću sa naramenicom.
– Fuj, sva je masna! – viknu Filip.
– Pa, šta ćeš, nije baš dugo bila na pranju.
– Ma, ovo više ne vredi prati – reče Filip zavlačeći ruku u nju.
– Šta je ovo? Hej, pa ovo su nekakvi žetoni, sitan novac. O bože, pa to su zlatnici! Šta će vam zlatnici?
– To se plaća vozaču za vožnju.
– Kako ja nisam platio?
– Ti si moj zamenik. Stavi već jednom tu kapu na glavu!
– A gde je vama kapa?
– Izgubio sam je negde u autobusu i mrzi me da je tražim.
– Blago vama. Nego, ja stvarno moram da vas pitam još jednom.
– Kaži?
– Zašto još uvek nismo prošli ni kroz jedno selo ili grad? Čini mi se i da nikog nismo sreli na putu od kad smo krenuli?
– Pa već sam ti rekao! To je zato što ovaj autobus ima samo jednu stanicu i tamo ćemo izbaciti sve putnike.
– Molim? A ja?
– Šta ti? – reče vozač.
– Pa, šta je sa mnom? Devojka me čeka!
– He, he, onda će se jadna načekati.
– Kako to mislite? – upita Filip uplašeno.
– Pa, tako, na stanici najzad sa putnicima izlazim i ja. Neko mora da me zameni.
– Ne mislite valjda da ću ja da vas zamenim?
– Pa, ti si, sinko, moj zamenik. Ali ne brini, jedne večeri naći ćeš i ti svog mladog konduktera, kao što sam ja tebe našao – reče stari vozač zadovoljno se smešeći.
Bojan Kiš, rođen 1990. godine u Vršcu. Student. Piše kratke priče i pesme.
Nagrade:
I mesto na književnom konkursu regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva (predsednik komisije mr Vasa Pavković, Pančevo, 2009);
II mesto na regionalnoj smotri umetničkog stvaralaštva talenata iz oblasti „književnost“ u organizaciji regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva (Pančevo, 2009);
II nagrada na književnom konkursu „Mladi u borbi protiv raka“, u organizaciji društva Srbije za borbu protiv raka (predsednik komisije prof. dr Aleksandar Jerkov, Beograd, 2009);
I nagrada književnog festivala „Trifun Dimić“ u kategoriji kratkih priča (predsednik komisije mr Jovan Mihajilo, Novi Sad, 2011).
Pohvale:
Majstorsko pero na međunarodnoj književnoj manifestaciji Vršačko pero 2011, udruženja ljubitelja književnosti Leonardo (Vršac, 2011).
Objavljivan:
Zbornici:
– Literarne staze (Vršac, 2009);
– Vršačka poetska susretanja (Vršac, 2009, 2010, 2011);
– Žubori sa Moravice (Ivanjica, 2010);
– Sinđelićeve Čegarske vatre (Niš, 2010);
– Vršačko pero (Vršac, 2011);
– Najkraće kratke priče X – Alma (Beograd, 2011)
Književni časopisi:
– Povelja (Kraljevo, 2010).
Ostalo:
– Pupin (Glasilo Regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“, Pančevo, 2009);
– Novi Svet (Časopis, Beograd, 2010).
Pročitajte i:
1 comment
nagrada=diploma+šipak 🙂
Comments are closed.