Blic: Gordana Ćirjanić – Moja borba protiv zaboravnih

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

Književnici uručena NIN-ova nagrada za roman godine

BEOGRAD – Nagradu, čiji novčani deo iznosi milion dinara, književnici je uručio Nebojša Spaić, glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN. Prethodno je odlomke iz romana kazivala Svetlana – Ceca Bojković, a o knjizi govorio Mileta Aćimović Ivkov, član žirija.
Obraćajući se prisutnima u prepunoj svečanoj sali Skupštine grada, brojnim prisutnim uglednim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima, Gordana Ćirjanić je rekla:
„NIN-ova nagrada je jedna važna društvena konvencija. Svaki pisac koji uđe u najuži izbor za tu nagradu mora stavljati akcenat na imenicu ovog iskaza – konvencija.
Onaj ko je dobije, nužno iskusi jačinu prideva – važna. Usuđujem se da kažem da je danas možda i važnija nego pre. Zato što u Srbiji, koja sve više liči na onaj mitski narod Lotofaga, više ne postoji književni život, koji se nekad odvijao kroz agilne listove i časopise, profilisane tribine i druženja u kafani za šta su čak i pisci imali novca: što je vrednovanje književnosti prepušteno novinarima, izdavačima, trgovcima i pljuckarošima; zato što su književne nagrade ostale možda jedini most između pisca i gotovo sluđenog čitaoca, kome se nude, u istom pakovanju, dobra, osrednja i petparačka literatura.
Da li je to piscu suštinski važno i neophodno? I jeste i nije. Vrlo je složen sistem motivacija koje pokreću pisca da posveti godinu ili dve jednoj vrsti kopanja u rudniku, iscrpljujućeg posla koji iziskuje dozu ludila – samouverenosti da je to što radi nekom potrebno, da ima neke veze sa stvarnim životom.
U tom složenom sistemu motivacija, koje vuku pisca ka cilju koji nije definisan, ka završetku koji je samo zamisao bez jasnih kontura, društveni uspeh ili ugled igra neznatnu ulogu. To je spoljna motivacija koja se tek naknadno javlja, po okončanom poslu – sasvim ljudska želja koja se može ispuniti, ali ne mora. Katkad njeno neispunjenje može biti plodotvorno, jer će pisac, moderni pisac koji je po definiciji u sukobu sa društvom, nerazumevanje sredine i svoje nezadovoljstvo zbog toga, okrenuti u svoju korist.
Dakle, aspiracija čoveka da sredina u kojoj živi prepozna njegov rad, piscu stoji kao trn u nozi, sa kojom se može, ali tišti. Sećam se nobelovca Kamila Hosea Selea, kome Španci nisu hteli da daju Servantesovu nagradu, najveće književno priznanje na hispanskom govornom području. Tek kad je dobio Nobelovu nagradu, pomenuo taj trn, sa kojim se može, ali tišti.

I naš Crnjanski ga je nosio, ali je u njegovom slučaju on bio mnogo dublji. Dobitkom NIN-ove nagrade za ‘Roman o Londonu’, trn je izvađen, ali bio je toliko dubok, da mu je vrh ostao unutra zasvagda. Neobično sam ponosna što sam upravo u ovoj knjizi odala počast Crnjanskom i njegovom ‘Romanu o Londonu’, i što govoreći ovih dana o mom radu, često pominjemo tu izvanrednu knjigu i pisca o koga se društvo ogrešilo.
U svetlu svega ovog što sam rekla, verujem da je jasno da se moje prvo osećanje radovanja na vest o dobijanju NIN-ove nagrade, vrlo brzo pretvorilo u osećanje olakšanja. Jedan trn manje, i jedna stepenica više, stepenica koju romanopiscu nameću okolina i društvo. Prekoračena je, a sada idemo dalje, istim putem, bez drugih prepona koje pisac sam sebi nameće.
I tu dolazimo na priču o samoći – suštinsku. Piscu je potrebno veoma mnogo samoće, bez nje on nije u svom prirodnom ambijentu. To je srećno ostrvo sa koga se najbolje posmatra, na kojem se preispituje iskustvo, na kojem je žena ili čovek koji piše bolja ličnost, onakva kakva na kraju proističe iz celokupnog dela.
Drugačija i istančanija od stvarne ličnosti. Naime, umetnikov rad je put ka istančavanju, a javna sfera ga vuče u olakost: kad god se preterano zanese ljudima, a pogotovo kad prihvati društvenu igru, neminovno odatle izlazi ponižen, očerupan, upotrebljen ili ispražnjen.
U ovom periodu između proglašenja i dodele NIN-ove nagrade, kada sam morala biti, daleko više nego što želim, javna ličnost, potrudila sam se da zadovoljim interesovanje koje je moj rad pobudio. Sve vreme sam imala, uprkos zamoru, snažno osećanje odgovornosti. I sve vreme mi se nametala jedna rečenica, jedno pedagoško opšte mesto – rečenica koju sam izgovorila u jednoj drugoj svečanoj prilici, a i ovde mi se čini sasvim na mestu: Svako treba da radi ono što najbolje ume da radi, ili bar ono u čemu može da da svoj maksimum.
Ta rečenica, naravno, implicira da ljudi ne treba da rade ono što ne znaju, da ne treba da mudruju o onome o čemu nemaju pojma, jer upravo to dovodi do pojave da svi mi, akteri i publika javnog života, plivamo u osrednjosti, a počesto i u mulju. Svako treba da radi ono što najbolje ume da radi, ili ono u čemu može da da svoj maksimum – pisci da pišu, kritičari da vrednuju, novinari da izveštavaju, polemičari da polemišu, pljuckaroši da pljuckaju.

Moj roman govori o sudaru svetova, starog i novog. Čak i moj junak/antijunak, kome ne treba u svemu verovati, zapaža: ‘Neka inokosna ljudska vrsta se javila, nova, s ganc novim znanjem, koja sva prethodna znanja i sva iskustva nipodaštava.
To je svakako univerzalna tema, a kada to kažem, mislim, pre svega, evropska, ali budući da ja pišem na srpskom, ovaj roman je moj način borbe da ne postanemo Lotofazi, mitski narod koji jedući lotosov cvet sve zaboravlja. Istina je da to nije bio narod koji proživljava večiti osvit zore, već neminovno narod lišen inteligencije. No, među onima koji nisu lišeni inteligencije, najuzavreliji problem ostaje šta ko pamti i u odnosu na šta uspostavlja kontinuitet’.”

Lice našeg vremena

Mileta Aćimović Ivkov je o romanu „Ono što oduvek želiš“, između ostalog, rekao: „U jednom eseju Oskara Vajlda, koji je prevela Gordana Ćirjanić, zapisan je i ovaj uopštavajući iskaz: ‘Ali nikada svetu neće dosaditi da posmatra uznemirenu dušu kako na svome putu zapada iz mraka u mrak’. Tu uznemirenu dušu na zamračenom putu ova je spisateljica u romanu ‘Ono što oduvek želiš’ oživotvorila u liku još jednog tipiziranog ‘junaka našeg doba’, u čije ime je, koliko i u sam naslov knjige, upisana znatna doza ironije. A priča o takvoj osetljivoj i osvešćenoj duši opominjuće je okrenuta licu našeg vremena u kome su, tako očigledno, temeljno i opsežno, unižene, ugrožene i zakinute brojne vrednosti humaniteta“.

Izvor: http://www.blic.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*