Blic: Đubre u zlatnoj foliji (intervju sa G. Ćirjanić)

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

T. Nježić

U svom najnovijem delu „Ono što oduvek želiš“, za koje joj je dodeljena NIN-ova nagrada za roman godine, Gordana Ćirjanić je stvorila živopisnog junaka, višeslojnu, psihološki iznijansiranu, intrigantnu i angažovanu priču. Delo započinje imaginarnim razgovorom naratora sa Milošem Crnjanskim i vrlo lako bi se čitav roman mogao čitati kao produženi dijalog između romana Gordane Ćirjanić i „Romana o Londonu“.
Intelektualci kao siročad besmislenog sistema vrednosti: Gordana Ćirjanić

– „Roman o Londonu“ i roman „Ono što oduvek želiš“ govore o sudaru svetova, starog i novog – kaže Gordana Ćirjanić na početku razgovora za NIN. – To bi bila, na opštem planu, glavna kopča između dva teksta. Na ravni priče, moj junak Slobodan u jednom životnom trenutku se poistovećuje sa Rjepinom, junakom „Romana o Londonu“. I zaista, povezuje ih osećanje gubitništva. I jedan i drugi, kao siročad jednog sistema vrednosti koji postaje besmislen u svetu koji im neprestano pokazuje svoje pornografsko lice, prebiraju po prošlosti, uzaludno.

U centralnom delu knjige, identičnog naslova kao i roman, junak kaže za televizijski program naslovljen „Ono što oduvek želiš“ za koji je radio, da je to „đubre umotano u zlatnu foliju“. Da li se tu čita autoironija i da li ste hteli da sugerišete da pisac mora da bude samokritičan?

– O sadržaju TV emisije „Ono što oduvek želiš“ moj junak, a i ja s njim, misli sve najgore. Međutim, kad naziv emisije postane naslov romana, značenje iskaza prestaje da bude bukvalno, usložnjava se. Vir oko koga sam pokušala da zavrtim ceo roman, jeste želja kao takva. Smatram da naslov sadrži ironiju, ali i tugu, i dramatičnost, i dijagnozu vremena u kome živimo. Ako ste vi uočili samoironiju, ipak je to vaše učitavanje, sasvim legitimno.

Citirali ste esej koji ste sami preveli – „Propast laganja“ Oskara Vajlda o životu koji oponaša umetnost više nego umetnost život. Da li smatrate da je to slučaj sa našim životima? Koliko umetnost i kultura uopšte zauzimaju mesta u stvarnosti koju živimo?

– Oskar Vajld je autor koji je umeo da brani svaku ideju, ma kako uvrnutu, jer ga je više interesovala lepota dokazivanja nego predmet dokazivanja. Bio je provokator. Ideja o tome da život oponaša umetnost, a ne obratno, jeste stavljanje naglavačke teorije mimezisa. Pa ipak, njegova ideja nije ni potpuno luda. Oponašanje je uzajamno. Stvar je u tome što su grčki kanon lepote, renesansni ili prerafaelovski, uspostavljali umetnici, a danas ga nameće i uspostavlja televizija – ljudi kojima je do kulture kao do lanjskog snega.

Ako su televizijski konzumenti „oguglali od čudesa i lica zla“, kako kažete u jednom delu vašeg romana, da li to znači da se čovek nalazi u predvorju pakla koji je sam stvorio?

– Evolucija čoveka sastojala se u obuzdavanju želja, a upravo u onom prostoru između želje i njenog ispunjenja pojavio se moral. Kočnica i inhibicija omogućile su civilizaciju, to dobro znaju filozofi i psiholozi. Međutim, ima se utisak da već neko vreme koračamo unazad. Želja za otimanjem i za ubijanjem kontroliše se kako-tako, barem u zapadnom svetu, ali se zato sve druge bazične želje instantno ispunjavaju, zadovoljenje je postalo opšti bensedin. Oprobani model za vladanje masama „hleba i igara“, koji bi danas mogao glasiti „brze hrane, mobilnog i televizije“, doveden je do savršenstva.

Izvor: http://www.blic.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*