Ples plavih konja
Šetala sam ulicom jedne večeri,
gotovo ne osetivši svoje korake
i ušla u crkvu,
čula neki glas i klekla da se molim
ali mi je nedostajalo reči,
reči koje bih mogla da izgovorim,
znaš da se uvek molim za tebe.
U izmaglici, u daljinama,
na vetru, razbarušenih griva,
umorno plešu konji plavi,
konji što ržu i pod kopitama im zemlja podrhtava,
kao da su pravi.
Muzika tišine ih odnosi sve dalje,
glas ćutanja polako nadvladava tišinu,
sve je to ipak samo san moje nestvarnosti,
u kome sam tražila suštinu.
Muzika
Da sve sam to ja,
izgubljena u vremenu,
svoja u vremenu,
tebe pronalazim u mislima lako
i onda kad si sasvim na dnu.
To sam zaista ja,
opet me srećeš na raspućima sećanja,
a ne prepoznaješ me,
lepša sam i usamljenija nego što sam ikada bila,
ni pesnik, ni kraljica, vila,
po nekad samo obična,
ptica koja u begu od oluje traži vetar za svoja krila.
Ne veruješ mi da svuda mogu biti,
možda sam obala jednog mora, pena jednog talasa,
ili ona tišina koju pronalaziš u muzici svoga glasa.
Devojčice iz komšiluka
Umetnik vreme neumorno crta ta mala razdragana lica
mojih devojčica iz komšiluka
tih devojčica što se kao suncem smeju očima
i pomislim da sam svaka od njih a nisam, neka izgubljena ja.
Tako su lepe, sa ručicama umazanim od zemmlje
kojom se kriomice igraju,
čupave sa licima umazanim od džema i mleka.
Kad ih samo vidim takve, bezbrižne,
samoj sebi se činim predaleka.
Gde si ti,gde je to moja Srna,
dok pruža ruke ka magli
u ponorima mojih snova ostala izgubljena.
Pročitajte i:
