Avdulah Ramčilović: Objavljena nova knjiga pjesama Zorice Tijanić „Zagrljeni tišinom“

Filed under: promocije,region,vesti,zemlja |

„Zbirka poezije Zagrljeni tišinom predstavlja moje putovanje između dva vremena, na kojem jedino priznajem ljubav, kao uslov opstanka…. Zbirku poezije Zagrljeni tišinom posvećujem svojim najdražima, porodici i prijateljima, koji su uz mene i moj su večiti gejzir iz kojeg crpim svoju snagu i inspiraciju“.Zorica Tijanić

Nakon samo šest meseci od objavljivanja prve zbirke pesama Miris daljina, Zorica Tijanić je objavila i svoju drugu zbirku pesama Zagrljeni tišinom. Na samom početku 2014. godine u izdanju IA Nove Poetike izašla je njena nova zbirka poezije Zagrljeni tišinom, kao e-book i štampano izdanje u 300 primeraka.

Pesnikinja Zorica Tijanić je humanista, prijateljska duša, koja bi da svojom poezijom, osećanjima i ljubavlju zagrli i ulepša svet, da svima udahne nežnosti koja nedostaje surovoj svakodnevnici. Da povede u maštu, ispriča doživljeno, podeli radost i tugu.

Pesme u ovoj zbirci su posebno nežne, sadržajne, životne, optimističke, prijateljske i pune ljubavi. U svakoj njenoj pesmi se provlači ljubavni motiv koji je nežno unet u pesmu kao najlepši miris, muzika, oblik i vizija. Vizija za ljudska bića koja se vole, za prijatelje koji se poštuju, za harmoniju i sreću u porodici i za vernu i večnu ljubav dvoje bića. U njenoj poeziji je ljubav lajtmotiv, koji pesmama daje onu iskonsku duhovnu snagu i jačinu koju prenose na čitaoca.

U pesmi Između dva vremena ona kaže: „Obogati moj dan svojim sunčanim pogledom i budi prvi koji će mi otvoriti oči kada se probudim i budi onaj poslednji koji će ih zatvoriti na putu izvan vremena, gde je jedino ljubav uslov da se ponovo sretnemo!“

Pesme Zorice Tijanić stihuju o životu i svemu što donosi, a posebno o ljubavi kao suštini života svakog ljudskog bića. Ljubav donosi snagu za život, a ona je vođena istančanim osećajem da opiše život, ljubav, prijateljstvo, detinjstvo, rodno mesto, rastanke, susrete, dodire, radost, sreću i tugu. Ljubav u njenim pesmama ne tone u strastima i dodirima, ona je podiže na viši duševni titraj i nežnost. Ljubav je prisutna kao duševno stanje i kao jedna velika tajna koju bi život da otkrije, tražeći svoje razloge i objašnjenja, što daje i filozofski smisao njenoj poeziji.

Sam naslov Zagrljeni tišinom je privlačan i ima simbolički i suštinski smisao, jer se u tišini najsnažnije voli, sanja, stvara i čuje. Tišina nikad nije sama, ona govori svojom snagom, najlepšim i najdubljim izrazom misli i osećanja koja se stvaraju u tišini, u toj harmoniji sklada duše i tela.
Njene pesme su kao nalepša melodija, muzika, koja se provlači kroz celu zbirku. Harmonija i njeni zvuci na lep način su ukomponovani u nekoliko pesama. One svojom snagom savlađuju sve daljine i razdaljine, sve čežnje i nemire. Pune ritma i šumova nežnih pokreta bića i prirode, mogu se uporediti sa pesmom praćenom najlepšom muzikom i plesom.

Misaono snažne i emotivno duboke, životne i pune doživljaja, stvarnosti i snova da je teško dati dovoljno dobar komentar. Samo se čitanjem može doživeti ono najelpše u pesmama gde je svaka reč jedna misao, svaki stih jedna priča, svaka pesma jedno kompletno književno delo. Čitanjem se pesma najlepše i najbolje doživi, s njom i sa autorom se čitalac identifikuje, razume poruke i poentu. To je humano, osećajno i snažno dejstvo poezije na nas i naše misli, naša čula i osećanja, jer pesme su čisti kristali izliveni iz nežne pesničke duše i toplog srca. Njene pesme su u stvari preslik njene bogate i emotivne duše, iz koje se iznedrila svaka pesma. Pesme se ne mogu dovoljno predstaviti, analizirati ili komentarisati. One su više od toga. Poezija se doživljava dušom kao najlepša poruka svetu.

Knjiga je napisana tečnim pesničkim jezikom. Njen izraz se odlikuje slikovitošću u opisivanju, dubokim mislima i emocionalnošću u izražavanju, prijatnim ritmom u konstrukciji stiha koji odgovara sadržini pesme i raspoloženju u pesmama, punoćom i širinom značenja svakog stiha, strofe i pesme.

Ona postiže izuzetan efekat svojom slikovitošću, ekspresivnošću gde svaka pesma ima svoj ambijent, svoje milje, gde se dešavaju sudbinske stvari i emocije. Svojim snažnim adekvatno odabranim rečima dočarava spoljašnji izgled, oblike i pokrete, zvukove i ostale osobine pojava, mesta i događaja tako živopisno, da ih mi sugestivno osećamo, doživljavamo i vidimo.
U pesmi Ponekad u jesen ona slika rečima: „Miris zime na pragu, kaput koji ogrćem umesto zagrljaja i samoća. Kesteni i mokri pločnici koji će biti staze mojih traženja na putu do nekih novih nadanja koja će jesen probuditi.“

U pesmi Rukavice„Opet kasni taj voz. Mraz mi izgrizao obraze. Rukavice ne greju. Na pola prstiju isečene, kao modni detalj. Koga to čekam ovog jutra, kome se to nadam… Mraz me zaledio. Srce mi stegao. Bol ne jenjava. Rukavice mokre i prsti ukočeni. Bol kroz vene. Vrisak kroz pisak lokomotive. Sići ćeš u moj zagrljaj sa tog perona koji me zapamtio, čekajući te jutrima, večerima, noćima.“

Takođe i u pesmi Miris dunja ona kaže: „Ja ljubav pamtim po slikama, a tvoja odavno bledi, kao da stari. Miris je ono što me na tebe podseti, kad nema nikog da me razgovori i sa mnom posedi…. Ja ljubav pamtim po mirisu kestenja koje pucketa u jesen poznu….“

Najsnažnija pesma u zbirci je Karma ili sudbina. Takođe oslikana ambijentom luke: „Naslikaj za mene luku, oblak i harmoniku. Isprati vetrom sva ona ružna sećanja i naše prve svađe i naredi talasima da očiste staze po kojima ćeš me voditi srećnu i nasmejanu. Naslikaj srce, usne i poljupce u jutrima koja su nas predosetila.“ Ona se uvek nada i iz očaja izlazi nasmejana: „Mlad si, a od godina mojih stariji. Skrivam se od tebe, a ti me uvek pronalaziš, razloge da me vratiš srcem iznalaziš. I pitam se samo jesi li dug moj ili si sudbina, karma sa kojom se moj bol završava.“

Naslovna pesma Zagrljeni tišinom ima dodir duše, kojom pesnikinja grli svoju ljubav mislima: „Dotakni me dušom i zagrli ljiljanima, uspavaj daljinama i ljubi, ljubi mislima.“ Takođe se nada i dočarava atmosferu iščekivanja voljene osobe: „… i samo se pojavi jednom s mirisom kiše u hladna predvečerja bez mnogo pitanja, baš onda kada se koraci uspore, a srce utiša svoje otkucaje u onim dugim satima koji se više ne broje minutama.“

Njene pesme su napisane snažnim izrazima i rečima, adekvatno složenim u stihove, u ritam koji prirodno proizilazi iz svakog stiha strofe i pesme, čime postiže sklad između glasovne strukture reči, misaonog i emocionalnog značenja, što omogućava čitaocu da prepozna i doživi raspoloženje pesme i sa njom se identifikuje. Stilske figure takođe znalački koristi i veoma je ubedljiva i umešna da preko njih izrazi svoje mišljenje, emocije i uopšte svoje želje i druge poruke.

Pravu knjigu ne može da zameni ništa, ni Internet, ni fejsbuk, ni elektronska stranica, niti elektronska knjiga. Dodir papira, korice u rukama, njen sadržaj, čine je pravim prijateljem. Knjiga je kao živo biće. Ne postoji ništa lepše od knjige, jer su u njoj ljudi, ono nalepše što je Bog dao čoveku, njihovi životi, sudbine, događaji i doživljaji, ljubav, susreti, svetlost i tama, sve to i još mnogo, sav život koji pesnikinja doživljava i pretače u stihove iz svog srca i duše i šalje u svet čitalaca.

Pesnikinji Zorici Tijanić čestitam na prekrasnoj zbirci pesama, a vama, poštovani prijatelji i ljubitelji poezije, želim lep i ugodan susret s poezijom ove divne i talentovane pesnikinje. Srdačno preporučujem ovu zbirku pesama punu života, prijateljstva i ljubavi.

Knjiga Zagrljeni tišinom se nalazi u prodaji na online knjižari Nove Poetike i Argusbooks-a, a prvu zbirku možete kupiti na Amazonu ili direktno od autorke, slanjem upita u Inbox Luna Tijana.

 Avdulah Ramčilović

 

 

Izbor pesama iz knjige Zorice Tijanić ,,Zagljeni tišinom”:

 

ZAGRLJENI TIŠINOM

Dotakni me dušom
i zavedi usamljeno srce,
zagrli tišinom moje ruke.
Noć mi uspavaj mislima i
ljubi me daljinama.
Udahni me mirisom
okeana dok ploviš po
mojim uspomenama,
pa mi izroni bisernu
školjku u jednom pogledu,
koji mi je ispričao tajnu
o mladiću koji obećava.

Dušu mi nadom ispuni,
poljubi tiho na prstima
i hodaj mojim ulicama,
koje su šetale za nas
dok smo sanjali zagrljeni
tišinom i osvitali radosni
u nemirnim buđenjima.

Dotakni me dušom i
zagrli ljiljanima, uspavaj
daljinama i ljubi, ljubi
mislima.
I samo se pojavi jednom
s mirisom kiše u hladna
predvečerja bez mnogo
pitanja, baš onda kada se
koraci uspore, a srce utiša
svoje otkucaje u onim
dugim satima koji se više
ne broje minutama.

 

AKO NAM BOG DA

Ako nam Bog da još jednu šansu, sve ono što
smo čekali sada će postati muzika vetra koja
će nas povesti u ritmu radosti i neću se buditi
ugašenog svetla. Sunčanom danu ću se otvoriti.

Opet ću samo tebi pisati ljubavne pesme i
opet ću se samo hraniti mesečevom prašinom
sa tvojih dlanova koju ćeš posipati po meni
i ja ću žeđ gasiti iz tvog čarobnog pogleda.

Probudi me nadom, da te ne sanjam!

Neka nam Bog da plavo jutro osvanulo
na zajedničkoj strani, na istom onom kamenu.
Neka drugi čekaju na peronu sa kojeg odvoze
sećanja na zgarišta bivših ljubavnika.

Usamljena devojka će popiti kafu s tugom,
odevena u neveru.
Udice iskušenja iza vrata kupea ostaviće bolu
da ga iskuša u snazi i pašće od umora besna.

Izbrisaće prljava stakla napukla od misli
i razmisliće o buđenju sa bezbrižnim pogledom.
Ako nam Bog da da ponovo budemo zajedno,
opet ću samo tebi pisati pesme.

Kakav je smisao dati vetru da te ponese
bez cilja? Da li je tvoj cilj samo bol?
Probuđeni smo da bismo patili i rođeni
da bismo pamtili sav taj bol koji nas je
razdvojio.

Ako nas Bog ponovo spoji, neka to bude
šansa za novi život koji ćemo voleti
kao što smo voleli jedno drugo,
prepoznavši se u vremenu.

Neka nam sve to vreme koje smo proveli
razdvojeni sada ponudi ljubav.
Zamoliću te na kraju, ako ne bude tako
kako je zapisano…

Uspavaj me nadom, da te zaboravim!

 

SVE MOJE

Sve moje ulice se zovu imenom tvojim.
dok hodam po sećanjima, korakom kao
da tuga ne postoji. I letim u snovima
zagrljena tvojim snažnim rukama.

Svi moji izvori potiču iz tvojih nežnih
reči, kojima me maziš kao dodirima.
I tkaš našu ljubav u ćilime duginih
boja, koje mi otkrivaš, hladnu pokrivaš.

Sve moje suze brišeš nadom koja
me održava u čekanju, kada ćeš
me uzeti i uzneti na oblake na kojima
ću se radovati laka i snena.

Sve moje misli žive sa tvojim srcem
koje mi daje vazduh u danu koji
me razbio od nemira, pa se javljaš
da mi uzdahe smiriš.

Sav moj život se sada zove imenom
tvojim i sva sam sada tvoja i dajem
ono što ne postoji, osim kada se
ludo i u zanosu lebdi i voli.

 

ZAGRLI ME

Zagrli me sad snažno.
Osetiću mir u beznađu,
koje me guši.
Leto će proći bez poljupca,
ali zagrljaj te ne košta mnogo,
pokret ili dva.

Zagrli me, zaplakaću
u tom sećanju na vreme
provedeno u tišini.
Probrane trešnje
i ostaci osušene kore,
mirišu na naranče,
koje si mi darivao, nekad.

More i obala,
reka i planina,
ko zagrliti može sve te daljine.
Ti i ja stranci, koji su
zaspali zagrljeni mislima
u želji da se ponovo približe
jedno drugom.

Kuća, koja nas je primila
svojim otvorenim prozorima
smeši se svom zaljubljenom
ponosu.

Korak ili dva,
u blizini most
koji ni jedno da pređe,
nema poniznosti.

Zagrljaj i ruke u daljini
što se ne daju,
prazne ostaše čekajući
novu jesen u tišini,
nadajući se nekom novom
maštanju.

PREOBRAŽENJSKO JUTRO

Misliš li jutros isto ono što su i moje
misli zagrabile krčagom hladne
vode iz našeg bunara što još uvek
stoji kao bedem samoće nasred dvorišta,
koje nas je njime delilo i pretočilo
život u sećanja.

Budi me jutro da me preobrazi
u gospođicu sa svilenih jastuka,
koja se budi za doručak spremljen
za gospodske frajle i razmeće
mirisom belih kifli umesto domaćeg
hleba za koji bih sada skupo platila.

Cesta je naša napuštena i nema
vašara na kome će deca kupiti
plastične igračke, crvene naočare
i mali novčanik, prsten i lančić.
Ponoć je ostala iza nas, uz taktove
muzike za ples u domu kulture.

Završilo se na zagonetnim pogledima
uvijenim u dar odrastanja, koji su
zarasli u korov sećanja, zgrušani
u krvi koja je potekla našom
ulicom, rano prekinutog detinjstva.

Ko će doći na Preobraženje danas?
Ti i ja nećemo. Naši su snovi sahranjeni
tuđim odlukama, a putevi nam sapleli
noge okovima, koje su nam darovali
umesto vašara i dečijih poklona.

Ko će nas dočekati na vratima?
Srušena nam kuća i suvi miris lipa
što se širi venama i proizvodi tek suze.
Praznično jutro i četiri prozora
na koje se niko nije nadlaktio da
nas sačeka.

 

Zorica Tijanić je rođena 8. februara 1971. godine u Đakovu. Rano detinjstvo provodi u Zagrebu, mladost u Splitu, dok Učiteljski fakultet i poslediplomske studije završava u Beogradu. Piše prozu i poeziju od srednjoškolskih dana. Od 90-ih godina živi i radi u Herceg Novom, gde nastaje i većina njenih pesama. Njena prva zbirka poezije „Miris daljina“ je objavljena 2013. godine u izdanju „Čigoja Štampe“ Beograd i promovisana na ovogodišnjem 58. međunarodnom Sajmu knjige u Beogradu u organizaciji IA Nove Poetike iz Beograda. Kao autor je zastupljena u mnogim međunarodnim zbornicima, zbirkama i antologijama pesama, kao što su izdanja Kulture Snova iz Zagreba, More na dlanu, 2012 i More na dlanu, 2013. godine i zbirka ljubavne poezije Valentinovo, zatim međunarodne zbirke poezije Stihom govorim 2 iz Bijelog Polja,Almanaha 2, Nove Poetike iz Beograda, Knjiga prijateljstva, Ruma 2013. godine kao i Citat.rs iz Subotice u saradnji sa Kulturom Snova iz Zagreba, zatim i u satiričnoj poeziji Balkanske žene, Podgorica 2013. godine. Učestvovala je na IV Evropskom fejsbuk festivalu u Novom Sadu i na manifestaciji Međunarodni dan poezije Mesopotamia 2013. u čijim zbornicima je zastupljena. Njene su pesme objavljivane na internet stranicama, književnim blogovima poput Citat.rs, Književnost.org, Internovine, Avlija.me i dr. U pripremi je i prvi roman. Živi i stvara u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*