Andrija Stanulović: Život u pet koraka (Magda Simin 2011 – druga nagrada)

Filed under: Magda Simin 2011,nagrađeni radovi,region |

ZVRLJADISANJE2-1Govorili su mi da sam vetrov obris, ili njegov izgubljeni brat, što me neodoljivo podsećalo na čarobne indijanske legende Možda sam otpalo parče meseca, možda samo spoljna opna koju je odbacio, poput zmije koja skida košuljicu, pa sam se zakačio na rub ovog plavetnila. Nikada nisam znao gde obitavam. Tražih sebe po mestima raznim, po različitim slojevima divne vam zemlje i ne sretoh sebe ni na jednom od njih. Al` viđah stalno jednu senu – po brdima, tvrđavama, u mnogim zemljama, na mnogim koktelima. Viđah kako greje hladne šake nad naloženim buretom, kako razgovara sa ambasadorima, izaslanicima. I, zamislite, iščezla bi veoma brzo sa svih tih mesta.

Ne žalim se na svoj život, žalim njega, jer ga mučim ne dajući mu puna prava za ostvarivanjem. Taman kad pusti korenje i pokuša da me ustali nekud, sa nekim ljudima koje volim, ja ga spakujem i odvedem negde dalje. Odvedem ga u našu misiju. Volimo, nas dvojica zaluđenika, da sedimo sami na nekoj novoj tački, gledajući nepoznata lica prolaznika i čekajući NjU. Zapalio bih cigaretu u trenucima iščekivanja, al’ već odavno sam izbrisao naviku da konzumiram red života- red dima. Valjda mi je dojadilo da pregrađujem život stvarima manje otrovnim no što sam jeste.

I Poricanje

Nije bilo potrebno da mi iko naglas saopšti tragičnu vest. Po pogledima ljudi, koji su prolazili kroz moj rasejani duh, video sam istinu. Bolujem neizlečivo, tragično, izvesno. Žalili su što mi tako mladom predstoji neminovni život, istovremeno bivajući srećni što se njima i njihovim porodicama nije zalomila takva gorka sudbina.
-,,Ne, to ne može biti istina! ”- rekoh u bunilu. ,,Takve stvari se uvek, po pravilu, dešavaju samo drugima.” Osećaj inferiornosti redovno mi je umivao svest, kao kakva brižna medicinska sestra koja bi u tačno određeno vreme dozirala usamljenost u mali špric, tepajući mi: ,,Proći će, jak si ti…”- ni sama ne verujući u svoje standardom propisane reči. ,,Ma, šta ti je čoveče, samo si umislio.”- promrmljah u hodu, ,,Znaš da ti stalno na rame staju crni gavranovi.” Ali crnu pticu možeš oterati, a ljudskoj slutnji ne možeš baš ništa.

II Bes

– ,,Pustite me!”- zaurlah kao zver, ,,Ne treba mi vaša pomoć, šta vi znate o mojim mukama, da li u vašim knjigama stoji išta sem teorije? Ja nisam teorija, niti parče mesa, ja sam individua koja se razlikuje od drugih!”
– ,,Ali, gospodine, mi samo želimo da vam pomognemo, i sami znate da nam je potreban vaš…”
– ,,Ma kakav broj kartona tražite od mene, zar sam ja samo oznaka u vašem arhivu? ”- rasuše se moje reči po ulici na koju sam istrčao.

III Nada

Zabivši se u ugao obližnjeg parka počeh da plačem. Tako mi i treba, a celog života sam potajno znao da će me stići kazna za sve što nisam radio. Oni starci sa dugačkim bradama- kojima sam se smejao, bili su u pravu, sada je došlo vreme za naplatu mog karmičkog duga. Da sam bio makar malo neusmereniji, neumereniji, ne bi mi se ovo dogodilo. Ali, kad bolje razmislim, još uvek nije sve izgubljeno, još uvek mogu da se promenim na gore. Možda ću svojom negativnom promenom usloviti povlačenje ove strašne presude. Da, tako ću da uradim, samo što pre, kako bih sebi dao više vremena za loše stvari.
,, Evo, obećavam ti Bože,…”- rekoh jedva cedeći poslednju reč kroz zube, ” da ću više suditi ljudima, takođe, potrudiću se i da lažem puno, a neću prestati ni da pijem. Zaista, uradiću tako. A tebi se molim da me pošalješ u smiraj što brže, samo me spasi ovog dugotrajnog životnog pakla. Je l’ može tako? Je li pogodba fer?”- ostade moje pitanje da levitira u vazduhu, dok ga buka saobraćaja konačno nije svarila.

IV Depresija

Gotovo je. Pobeđen sam, a svemir ćuti. Pa, šta ga i briga za nekog tamo Janka, koji nikad nije pljuvao po njemu, u pravu je -sasvim logično. Zašto bi svet bilo briga za mene i moje breme? Nikome nisam važan, evoluirao sam u vuka samotnjaka. Izgubio sam svoje najvrednije -svoju izvesnost. Trudim se da se probudim iz te priče, ali ne uspeva mi.

V Prihvatanje

Osuđen na život moraću da smislim dobru strategiju koja bi mi pomogla da ga lakše prebolim. Znam, stalno ću putovati i lutati sam, tako će mi najbrže proleteti pred očima. Svako zadržavanje nekud moglo bi me ubiti, moram da hodam neprestano sve dok jednog dana ne dođe taj svečani trenutak spasenja. Imaću ga stalno u mislima i svakim korakom biću mu bliži.
Dođe mi da život naspem u kristalnu čašu i boemski ga ispijuckam uz dobar Jazz. Nije li filmski sedeti u kožnoj fotelji, uz dobru knjigu, iz kristala ispijati otrov nad otrovima i polako utonuti u budnost? Rešio sam. Izvršiću samoubistvo. Gospodo, uspite mi nerazblaženi život u čašu, pa da počnemo. Valjda, još samo ta opcija ostaje.

2 Responses to Andrija Stanulović: Život u pet koraka (Magda Simin 2011 – druga nagrada)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*