Andrea Popov Miletić – „NINA KOMEL: MAPIRANJE IDENTITETA ili BOSNA KAO UKIDANJE LOGIKE“

Filed under: kritika,region,vizuelne umetnosti |

          Prekrajanje prostora, njegova razgradnja i ponovna izgradnja, okupacija prostora, njegovo posedovanje i imenovanje, mi sâmi i umetnost kao (apsurdni) produkti prostora, teme su koje zaokupljaju mladu umetnicu Ninu Komel (1986, Brod, BiH). Njeni najnoviji radovi zapravo su intervencije u prostoru. Svoj doprinos projektu Art Kozara dala je u vidu land art-a osmišljenog kao reč TITO – u pitanju su uvezani klinovi (postavljeni vrlo klimavo) izmešteni daleko od ostalih radova (“nesvrstani”) sa tendencijom da se ubrzo uruše, kao pozitivna zamisao koja je doživela efekat propadanja, te docniju izolaciju i život u državi-zamci.

 

 

“U osnovi park” je njena recentna akcija održana u oktobru u Banjoj Luci, a uperena protiv rušenja starog hrasta i vizuelno predstavlja stensil natpise “mjesto za drvo”, “mjesto za klupu”, “mjesto za žbun”, kao pobunu protiv novih parking mesta postavljenih umesto zemljišta sa zelenilom.

 

 

 

 

          Iako održana još letos, svakako njena najobuhvatnija i najzanimljivija izložba Realan prostor i vizuelni jezik, postavka je o kojoj u medijima nije bilo reči, a koja zavređuje pažnju i vredna je pomena. Rezultate geopolitičkih potresa u regionu, njihove realne i simboličke tragove, ožiljke na našim telima i dušama, kojima još ponekad uspemo da se nasmejemo, multimedijalna umetnica je prevela u sistem vizuelnih znakova čije je vezivno tkivo ironija. Autorka nam daje svoj dokument o prostoru, svoje čitanje Bosne, služeći se miksom medija, s tim da ona ima jasno iskristalisanu poetiku kojim god medijem da se služi. Preispituje identitete (Ja, Umetnik, Brod, Bosna), stavljajući u fokus izolaciju (opet svog Ja, sebe kao Umetnika, grada svog detinjstva čiji je prefiks ’’bosanski’’ ne samo izbačen iz upotrebe, već postao zabranjen, te države, odnosno skupa teritorijalnih zajednica koju čine RS, federacija i distrikti koji zajedno čine republiku). Problematizuje prirodnost nastanka države iz koje potiče (inače nastale ’’mirovnim“ ugovorom kao što znamo), te nametnutost situacije, datost, zatečeno stanje u koje je individua (umetnik/ca) bačena. Predlaže da umetnost treba da čisti samu sebe, te da bude samodovoljna i ironična (nasleđe dadaizma), a umetnost neoavangarde (fluksus i hepening) i postavangarde (koncept+tekst+video→prikazivanje ideje sadržane u delu, kao i sebe i svog dela u prirodi i društvu) vidi kao najefektniju umetničku borbu i poetiku najbližu sopstvenoj.

          Uslovna sloboda (Ja sam kao Slobodan) je prostorno-vremenska instalacija koja ispituje misteriju pozivnog broja kroz igru „gluvih telefona“. Naime, autorka pokušava da detektuje „teoriju zavere“ kodova dodeljenih novonastalim državama nakon raspada Jugoslavije: +381- Srbija, +382- Crna Gora (broj dodeljen tek 2007.), +383- ?, +384- ?, +385- Hrvatska (dobila pozivni broj još 1992.), +386- Slovenija, +387- BiH, +388- ? i +389- Маkedonija, i pita se zašto su ostavljena prazna mesta odnosno da li se preskakanjem računalo sa unapred smišljenim scenarijem.

 

Performans se najpre dešavao u kamionu (projekat Razlike, 2012.) koji je nalik na hladnjaču (zamrznuto vreme/smrt) a učesnici su u tom prostoru mogli da koriste upravo devet telefona (kao operateri na centrali koji uspostavljaju vezu između zemalja), da bi instalacija bila izložena i u galeriji MACUT u Novom Sadu u julu ove godine.

 

 

          Osim toga, interesantan segment pomenute izložbe je i onaj pod nazivom „Kontekstura“, a koji, između ostalog, čine delo Martir (krst po kojem su u nedogled ispisani redovi reči martir sa značenjem onog koji je gonjen i mučen, naročito zbog svoje ideje i zbog toga što uporno ostaje ne žaleći svoj život). Zatim, tu je i Čartizam (prema pokretu engleskih radnika iz XIX v., moglo bi se reći prvom masovnom proleterskom pokretu protiv aristokratije), a koji se očitava kao glava koja izgovara reč kao u kakvom udžbeniku iz anatomije ili lingvistike. Deo „Konteksture“ je i rad Partner ili optimizam, redi-mejd objekat, cigarete Partner (sa dodatim, a zatim precrtanim natpisom Optimizam Evrope) kao ironična relativizacija (ne)slobode i popularnog pitanja ulaska u EU.

 

„Kad je koncept pod upitnikom iskoristi prvu pomoć“ sastoji se iz 52 crne kutije postavljene u prostoru čineći mapu BiH (kao zatvorenost, besmisao, kao gomila „crnih kutija“ koje treba da odgonetnu ko je kriv za nesreću), no, tu je i priručna bela kutija (za prvu pomoć, kao Visoki predstavnik ili strani posmatrač koji rešava krizu), a šifra sadržana u naslovu može se odnositi kako na kulturnu, društvenu i političku alarmantnu situaciju, tako i na sam stvaralački čin.

 

 

 

„Praznina, granica, prolaz (Bosanski brod, pardon Brod)“ prostorni je crtež koji nastaje na licu mesta u stilu kupona (brodića isečenog za bolju bolju budućnost ili brodića od papira kao proizvoda dokolice/poziva u pomoć). Brod od isprekidanih linija (i jeste i nije), kao i makaze ostavljene pored, aluzija su na prazninu, prekrajanje identiteta, te odsecanje prefiksa „bosanski“ za čije je korišćenje svojevremeno čak bila propisana i novčana kazna.

         

 

 

 

 

     Video instalacija „Što više sira više rupa, što više rupa manje sira“ svojevrstan je sarkazam Nine Komel uperen protiv onih koji stalno kopaju (i zatrpavaju) rupe, naročito pred izbore. Realne i nerealne rupe na putevima, te zjapeće rupe u kulturnoj politici Komelova je predstavila posredstvom tri ekrana: na prvom anonimni izvršilac kopa rupu (na repeat!), a na drugom (kadrirano iz rupe) neko nas neprestano zatrpava (kao u grobu). Treći ekran, isključivo tekstualni, između ostalog aludira i na kampanju Nikole Džafa „Zec za predsednika“. Kritika društva, problematika konzumacije umetnosti, te smišljeno banalizovanje činjenica prostora i njegovo dovođenje do apsurda mogli bi definisati ovu izložbu kao veoma uspelu i zrelu, kako u svom promišljanju, tako i u konačnoj realizaciji. Samostalna master izložba Nine Komel Realan prostor i vizuelni jezik održana je u julu u novosadskoj Galeriji za mlade MACUT, a potom i u septembru u Multimedijalnom centru Akademije umetnosti u Novom Sadu, a obuhvatila je retrospektivno prikazivanje njenog dosadašnjeg rada na temu preispitivanja prostora.

 

Nina Komel (rođ. 1986. u Slavonskom Brodu, sa mestom prebivališta u Brodu, Republika Srpska, BiH). Akademiju umetnosti završila u Banjoj Luci 2010, u klasi prof. Vese Sovilja, a master studije upisala 2011. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na smeru Novi likovni mediji – intermedijalno istraživanje u klasi prof. Lidije Srebotnjak Pršić. Izložba Realan prostor i vizuelni jezik ujedno je i odbrana njenog master rada. Učestvovala na grupnim izložbama „MAX-MIN“ i „MIN-MAX“ (Banski dvor, Banja Luka; 2009, 2010, 2011 i 2012), UDAS (Banja Luka; 2010), Š.U.N.D. (SKC, Beograd; 2012), Ritam Evrope! – poetika granica (SKCNS Fabrika, Novi Sad; 2011), Hybrid media camp (Omladinski centar CK13, Novi Sad; 2012), Razlike (SKCNS Fabrika, Novi Sad; 2012), Unutra (INFANT, Nov Sad, 2012), na likovnim kolonijama u Bihaću i Derventi, lend art-u „Art Kozara“ 2012, te samostalnim izložbama (Kafa i cigare, Bosanski brod, 2008. i Realan prostor, Novi Sad 2012.)

Andrea Miletić (rođ. Popov) literarne radove objavljuje kao Andrea Popov Miletić (da bi je shvatali ozbiljnije, kao „pravu spisateljicu“). Rođena u Novom Sadu 1985. godine. Diplomirala 2012. na katedri za Komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bavi se esejistikom i pisanjem poezije i proze.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*