Anđelka Nikolić: Liceknjiga i druge pesme (Ulaznica 2010 – prva nagrada za poeziju)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Ulaznica 2010 |

liceknjiga

jave ti
da tvoja prijateljica
iz vremena kada si prijateljice zvala drugaricama i najboljim drugaricama i kada si još uvek verovala da je najbolja drugarica jedna i uvek najbolja i uvek u životu koji je tada delovao kao nešto što tek treba da počne da se događa
jave ti
da tvoja prijateljica
ima tumor u glavi
veliki
i nepopravljiv
i
mada znaš o čemu je bodrijar pisao u simulakrumima i simulaciji i mada si gledala romansiranu verziju ove teorije u filmu matriks od koga se bodrijar distancirao ali nema veze kraj je svejedno poučan
nalaziš je
na fejsbuku
prepoznaješ
na slici okačenoj na velikoj mreži
lice
oči
osmeh
ne vidi se tumor u glavi
i
eduješ
čekaš
dobiješ potvrdu
pomisliš dobro
i
čekaš
čekaš
čekaš
da se nešto dogodi
ništa se ne događa
i
onda
ti jave
zanimljivo kako uvek ista osoba u odeljenju sakuplja novac za rođendanske poklone i obaveštava o vremenu sahrane
i
okuplja se ekipa
pričaš crne viceve
zanimljivo kako uvek ista osoba priča crne viceve i kako uvek najviše plaču one iste devojčice koje su uvek najviše i bezrazložno plakale i kako su te glupe devojčice u međuvremenu postale žene sa izvesnom dozom dostojanstva
i
čekaš
da se nešto dogodi
unutra
ne događa se ništa
i
dođeš kući
odeš na fejs
i dalje lice
osmeh
oči
sasvim suprotno romanu oskara vajlda slika se ne menja sa slikom se ne događa ništa apsolutno ništa ništa samo
samo
ti
ti
ti samo pokušavaš da spojiš
da spojiš  lice okačeno na velikoj mreži i lice sa odra i lice koje si znala dok još nije bio počeo život  i putovanja i  razvoj visokih tehnologija da spojiš sve to da spojiš da se spojiš
ne događa se ništa
vreme stoji
i
shvatiš
kako nema smrti na fejsbuku
i
kako je to super
super

ide

maca oko tebe
ide
ide

ja ne razumem pravila igre

imam li rezervni život ili me nema koliko smrti me čeka treba li svaku da ponesem sa sobom koje je polje moje na ovom velikom poligonu punom vojnika i barjaka gde mi je klupa da se odmorim hoće li neko da uskoči umesto mene dokle će da traju ove školice kad ću već jednom

da padnem

kao nekad
kada smo ogrebana kolena sa ponosom nosili

mada ne čujemo ništa

pretpostavljamo da plače
čovek okrenutih leđa
ruku spuštenih kraj tela kao da su obe leve ili tuđe
jer sva energija otiče negde drugde
ka prizoru koji ne vidimo jer su ga pokrila leđa
prizoru možda tužnom
ili je tuga sva sa druge strane
u njemu
a mesto slučajan izbor čoveka okrenutih leđa
kao i naš

tačka topljenja

čula sam da kada vojnika u vatru bace
olovo pukne i sagori
u pepelu ostane srce
zajedno sa srcem balerine
koja je čitavog dugog napornog dana
dok je vojnik ratovao kroz grad
stajala na jednoj nozi
ne zato što nema drugu
nego da pokaže da može
da održi ravnotežu

vodostaj blok 70

raste reka
prešla je prvi bedem napada drugi
trčim po nasipu
gledam kako drveće viri iz vode
gledam kako su postali daleko
splavovi na kojima pijemo kafu
ponekad jedemo
slano i slatko
kako su postali kao neke ploveće kuće na sredini reke
nema pristupa
daleko su naši provodi

raste reka
pod našim prozorom
zamišljam kako se budim na krevetu koji plovi
kako je nameštaj napustio svoje pozicije
kako se raspala geometrija našeg stana
zamišljam kako plutaju moje knjige
i druge stvari sa manje i više života u sebi
kako se kidaju kablovi telefonske žice adsl faks i druge veze
kako se gubi kontakt
kako postajemo siromašni
i kako spada teret
banka nam neće uzeti potopljeni stan
možda i hoće
banka je to

raste reka
zamišljam kako gubim težinu
kako mi se raspliće kosa i zrakasto lebdi
kako hodam po dnu kao po tlu druge planete
kako gledam oko sebe potopljen svoj svet
i kako je lako
zamišljam kako je lako
i kako je davno davno još trebalo
da reka napadne grad

3 Responses to Anđelka Nikolić: Liceknjiga i druge pesme (Ulaznica 2010 – prva nagrada za poeziju)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*