U daljini sve je mirisalo na paperje i smolu. Trebalo je da znam da tako miriše novembarsko jutro posle noći u kojoj si prestao da postojiš.
Plavi okviri porozora drvenog letnjikovca razbijali su monotoniju pozne jeseni koja je nemislosrdno zahvatila staru brestovu šumu. Mirno jezero i odustvo pokreta u opalom, dopola trulom lišću parali bi uši svojim mukom kad bi imali kome.
Spokojstvo nepovratnog trena narušila je buka automobila koja je postajala sve jača. Ostavljajući oblak prašine za sobom i sada već zaustavljena kraj stare pumpe za vodu bila su to kola sa oznakama policije.
Dosta nizak, proćelav, sredovečni čovek u tamnoj ofucanoj uniformi, paleći cigaretu izašao je iz vozila i užurbano se uputio ka prozoru letnjikovca. Zaklonio slabu svetlost sunca rukom i pokušao da vidi šta je unutra. Dozivao te je po imenu, ali pravog odgovora nije bilo. Tek klepetanje krila uplašenih ptica činilo je da se čovek u uniformi ne oseti samim. Nastavio je sigurnim koracima kroz otškrinuta vrata ka mračnoj unutrašnjosti.
Izraz njegovog lica kada je izašao, bio je toliko silan da se nije moglo raspoznati je li je to strah, neverica, gađenje, ili tuga. Kratak telefonski razgovor koji je obavio potom, i prilikom kog je tek svaku treću rečenicu učinio smislenom, doveo je kroz pola sata barem tuce drugih ljudi u uniformi. Ovoga puta znatno bezličnijih, možda profesionalnih poker lica.
“Jovane, molim Vas, recite momcima da ne diraju ništa bez mog odobrenja. Mislim da ovako nešto nikada nisam video.”
“Da, gospodine!”, odbilo se o stenu i stvorilo zaglušujući eho.
Dvojica najmlađih od njih razvlačilo je iritirajuće žutu najlonsku traku pokšavajući da precizno obeleže mesto koje od sada više nije bilo mesto spokoja, već zločina.
Ana-Marija Sarić, rođena u Vršcu, 1992. godine. Završila gimnaziju „Borislav Petrov – Braca“ 2010. godine , a trenutno je na II godini Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Samostalno piše od kako je mama odbila da joj pomogne oko domaćeg zadatka u petom razredu osnovne škole, ali se tek sad, skoro 10 godina kasnije, ohrabrila da prvi put nešto pošalje na konkurs i tako osvoji svoju prvu nagradu. „Rade Tomić 2012“, treće mesto za kratku priču u kategoriji do 30 godina.
Pročitajte i:
