Ana Magda – nagrađena poezija (V Međunarodni festival poezije Joan Flora – drugo mesto)

Filed under: Joan Flora 2013,nagrađeni radovi,region |

drakulaPozornica vampira

Sanjam sa očima sašivenim od sna,
gde paučinaste šake klize u mrak,
i žednim usnama nedorečenog dna,
otrov pun krvi ispijam jak.

I sopstveni me snovi prestižu u nizu,
osmeha kosturskog i modrog vrata,
gde bolno od požude snoviđenja grizu,
oštri zubi prognanog vampirskoga jata.

Njih, što sjajni mesec oživljava u noći,
prepun mrtvačke rime neoglašenih zvona,
sa umom drevnim vilinske moći,
raspuštenih kika i očima ikona.

Ta krvožedna čeda božije greške,
k`o prepolovljene senke stupaju u tamu,
lišenu svih oseta, i pokreta mimike teške,
raspadnutih šaka, neosetljivih na dramu.

Oni igraju u snu, izjedenom od tmine,
na pozornici truloj svih iskeženih lica,
i iskrivljenih izraza, ulepljenih od sline,
pevaju neme note, prepuni kužnih klica.

Ja sanjam, tužne pesme beskraja,
i crne šišmiše vilinskih špilja,
sve noći prepune i prazne očaja,
kroz večnost krvopija , gde nestaje zbilja
Čovek

Svi smo rođeni u krvi, njena nas boja kupa,
u tim se kapima vrelim snaga života krije,
te tako iz tame smrti na večnost s` krikom stupa,
naslednik božjeg lika, i poklič smrtnosti vije.

Kod nas se ogleda slika anđeoskih svetlih vlasi,
što ih na glavama svojim u horu nosi kolona,
i tamne zenice znanja, što oči Satane krase,
sa svetih , ganutih lica ispod crkvenih zvona.

I u krvi što rađa, drevnog žrtvenog soja,
gde se iz Raja i Pakla sudbine smerno tuku,
oko klice čoveka smrtno – besmrtnog kroja,
što božjim korakom stupa, i spletom đavolskih ruku.
Aveljevom rodu

U očima sjajnim božjih prognanika,
otiču svi snovi od pradavnog` greha,
te bez suza, bola i strgnutog` krika,
malomrojni idu put đavolskog` eha.

Koracima blagim, što ih staza lomi,
Čoveče, ti stojiš pred pečatom zdanja,
k`o kraljevna ona, što leži u komi,
i spasenje čeka puna verovanja.

Na istoj si tački, ti Aveljev sine,
prazne su ti misli, Apsolut ih stvara,
nedužno i naivno , ti misliš da brine,
i kapije rajske tebi da otvara.

A Kain, što večno čini seme bede,
prognan od te rulje, što se bogu klanja,
milošću umesto da zameni sede,
večnošću je proklet, koja smrtnost sanja.

Jer jezdi po svetu bez cilja i glasa,
obeležen žigom i drug`čijeg kova;
verujem da glupom čini mu se rasa,
Aveljeve krvi, pod milošću Jova.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*