Prokleta Sudbino
Prokleta Sudbino uzvišenog čela,
u crvljivoj noći koja pečal sadi,
po ponoru hodam rascepanog vela,
dok uz mene plešu pokradeni jadi.
I grabe me šake sa pogrebnih slika,
Sudbina me kune u očima bede,
ja okrutnoj noći, zaleđenog krika,
predajem sve suze što nikom ne vrede.
Po ponoru plešem na vratima pakla,
zabačene kose uz jenjavu zvona,
dok mi noge bodu komadići stakla,
razbijenih davno sa nemih ikona.
Kažem da sam tvoja, progutanog glasa,
u užasu noći što mi biće cepa,
a mojoj se duši ruga kleta rasa,
svih demona bede iz pradavnog epa.
Sudbina me kune na ledenoj javi,
sa senkama noći utapa se beda,
koja modrim vratom Lucifera slavi,
ali mojoj duši preživeti ne da.
Ti i ja
Ti i ja, ovekovečeni bedom belog grada,
što se zavijanjem svojim dugo čuje u noći,
kao zastorom crnim umrtvljenog jada,
gde se ne bori niko. Protiv paučine, u samoći.
Tu više nismo mi. Pokosile su nas kandže bede,
surova božja šaka zatvara rajske dveri,
u tom prokletom padu, naša se volja jede,
dok naša srca cede, nestalne Letine kćeri.
Poklonjeni smo tišini , što kao avet pleše,
oko odvojenih tela, gde nit se sudbine cepa,
u okovima tame, što ih na nas Satana kleše,
odvaja ceo život, u kom nada prizvana krepa.
Mi nismo više mi. Kucaju kazaljke sata,
Kronove prastare šake, po vratima grebu zdanja,
samo nas jedan tren od izjedenog odseca jata,
a posle toga ništa. Ponoru đavo se klanja.
Zov
Krvopijo dođi u pradavne snove,
kojim crna pečal uskrsnuća sadi,
tvoje bledo telo pusta želja zove,
da usnama modrim otpozdravi nadi.
I ti stupi bliže. K` praznom delu Boga,
što otiske želja pripisuje javi,
te đavolskom snagom fortuninog roga,
ispijanjem krvi demijurga slavi.
Ti vampirska senko razneta u tami,
uvuci u snove tvoje blede šake,
poljupcima žednim u žrtvenoj jami,
u vaznetoj krvi proburazi rake.
Krvopijo dođi put demonskog zova,
prisvaja te telo zaleđenog krika,
izgrižene usne što proklinju Jova,
utisnuto stoje kao bolna slika.
Pročitajte i:
1 comment
Moćno, zaista moćno. Fenomenalni stihovi 🙂
Comments are closed.