Aleksandra Đuričić: Priča na a žici (III nagrada na književnom konkursu SJOS)

Filed under: nagrađeni radovi,region |

Lea Kaplan imala bi osamdeset jednu godinu. Moja  drugarica  iz detinjstva bila bi danas starica. Setio sam je se ovih dana, sedeći na terasi koju je moja žena lepo ušuškala saksijama sa cvećem, mada se nervira kada počnem da zanovetam kako cveće na terasi nikad ne može biti kao baštensko. Imali smo baštu na sarajevskom Bistriku, a prve komšije bile su nam Kaplanovi. Majka je do njih odlazila ulicom, ja sam se provlačio kroz plot  pored voćnjaka i  stidljivo prilazio tremu na kome su za lepih dana sedele četiri sestre Kaplan. Lea je odmah ustajala da se igramo u bašti, a starije su me gledale sa blagim prezirom i nastavljale  poslove koje im je majka zadavala. Najčešće su vezle svoju  devojačku spremu na krutom platnu koje je izbeljivala stara  reisovka od preko puta. Kod reisa nisam odlazio, kao ni kod berberina koji je imao čopor musave dece, ni kod stare Hajrije čiji je muž mnogo pio, tuberkuloznog Milana i njegove žene koja je po ceo dan plakala, a moja im  je majka odnosila kolače  za praznike, perece i farbana jaja za Vaskrs obavezno. Najviše sam voleo jaja koja je pravila Leina majka, dugo ukuvana u lukovini na kraju šporeta, sa dosta ulja i bibera od koga bi postajala prijatnog ukusa i neverovatno meka. Nudili bi me  da nešto pojedem čim bi me ugledali, sve od želje da pomognu mojoj majci koja je  retko uspevala da me nagovori da jedem. Bio sam bolešljiv i mršav, pa ipak dočekah ove godine. A ni jedna od sestara Kaplan nije iz kuće iznela svoju devojačku spremu.

Vezle su na tremu  i krajičkom oka posmatrale ko prolazi našom Širokačom, najlepšom ulicom na Bistriku kojom se leti lako hodalo iako je strmina bila velika, a zimi nikako. Led bi okovao uglačani kamen i tada bismo se radovali samo mi, klinci sa drvenim ligurama na kojima smo se spuštali niz ulicu sve dok nam ne bi pomodrele usne i šake. U  prvi zimski sumrak ulazili smo u kuću gde su nam spremali čaj od lipe, i dok je voda ključala u emajliranim lončićima na peći ja sam zavideo Lei na njenim lepim, rumenim obrazima koji su od zime dobijali boju božura, dok bi meni majka oblačila suvu košulju u spavaćoj sobi i vraćala me u kuhinju grdeći sve vreme da ću se zasigurno razboleti ako tako nastavim, strepeći od ponovljene upale pluća od koje me je otimala kao bebu…Lea se smejala, ispijala vruć čaj i zvala me da  se igramo nečim u kući dok ne bi došlo vreme za spavanje, u dugom, dugom nizanju zimskih dana kada mi se činilo da sneg nikad neće početi da se otapa, a drveće u Parku  cara Dušana  da pokazuje prve  pupoljke. Dugi dani i duge godine detinjstva presečeni su jedne  majske večeri kada mi je majka rekla da obujem zimske cokule i dva para čarapa, šapućući. Zatim je donela spakovani ranac koji je korišćen samo za izlete na Trebević, znao sam da u kasno veče nećemo ići na izlet, uplašio sam se i nisam smeo ništa da pitam, dok su moja braća sami pakovali  rančeve i u zavereničkoj tišini posmatrali oca koji je oblačio civilno odelo, pripasujući ispod njega  pištolj. Majka je pitala da li da zaključava, a on je tiho rekao da krenemo uzbrdo, prema vrhu ulice i izlazu iz grada. U noćnoj tišini zvonili su moji blokeji po kaldrmi, majka me je opominjala da hodam tiše, a nisam znao kako jer su me cokule žuljale na dva para  pletenih čarapa. Prošli smo pored kuće Kaplanovih bez pozdrava, kod njih je još gorelo svetlo, devojke su čitale pored lampi, a majka nešto poslovala oko  stola. Zavideo sam im što su na miru večerale i sada će leći u svoje postelje, ušuškane i bezbrižne, dok smo mi grabili prema obroncima Trebevića, i dalje ka selu u koje je otac  nameravao da nas skloni, pre nego što obuče uniformu i nestane iz našeg vidokruga. Posle su nam vesti o njemu stizale sporadično, od posilnog koga nije hteo da vodi sa sobom, ali se on zarekao da neće ostaviti ni oca ni nas, od nekih poznanika koji su nas prevodili u druga, bezbednija sela, od seljaka koji su trampili nešto hrane za nakit koji je mama ponela, ali sve je to bilo nesigurno i živeli smo u neizvesnosti da li ćemo i kada ponovo videti tatu.

U mukloj tišini seoskih noći, u  mrklom mraku na koji nisam mogao nikako da se naviknem i strahu koji mi nije davao  da zaspim, sećao sam se svog predjašnjeg, sada sam shvatao, srećnog života. Svega što sam imao, spokoja naše kuće i izobilja koje je sada bilo tako daleko. Sazrevajući brzo i preko noći, ostajući uvek uz majku i kada su se braća pridružila ocu, prekorevao sam sebe  zbog ispada razmaženog deteta koje sam bio, sećao se svih jela ostavljenih na tanjiru, tople čokolade sa mlekom zbog koje je majka silazila u grad, u Majnlovu prodavnicu odakle je donosila i kafu, ponekad keks sa djumbirom ili komad marcipana zamotan u plavi papir. Nosio sam Lei komadiće tih poslastica, lažući da sam ih pojeo sam, a ona je nerado prihvatala, svesna razlika izmedju nas, od rodjenja naučena da podnosi oskudicu sa ponosom i bez pritužbi, odlučna u svojoj nameri da završi školu, da postane učiteljica i ode sa Bistrika, ni sama nije znala kuda, ali mi je to poverila  jednom pred sam rat, kada smo već imali po jedanaest godina i malo jasnije predstave o tome šta želimo od života. Ja sam tada već uveliko učio violinu kod sarajevske Bečlijke, frojlajn Blande Heler koja je imala uvek čvrste tamne  lokne i neki setan izraz koji je čaršija tumačila kao tugu usedelice. Bio  sam veoma stidljiv i nisam ni pred kim svirao da mi se ne bi smejali kad strune pogreše  pravac i zaškripe preko nevešto naštimovanih žica. Lea se nikad nije smejala, već je vrlo ozbiljnim glasom govorila da će to sve biti dobro, samo moram mnogo da vežbam. Kao da je već tinjala mala učiteljica u njoj, bili smo u nekoj vrsti savezništva, odlučni da ćemo učiti i otići iz Sarajeva u neki široki, lepi svet koji nas je čekao.

Pred kraj rata, tata je došao u seosku kuću u kojoj smo se krili, zbog mene. Bio sam bolestan od tifusa, majka je skrivala suze i bezglasno ga molila da nešto učini. Doveli su nemačkog lekara-zarobljenika da me leči, ali je ovaj samo slegao ramenima i rekao da ne može ništa. Neka ne jedem ništa presno i neka mi menjaju obloge za temperaturu, rekao je sa ugaslim pogledom čoveka čiji se život već završio, pa ne mari ni za tudje, ni za dečaka od četrnaest godina koji je želeo da živi. Doneli su odnekud jabuke koje sam jeo kuvane , u malim gutljajima, tokom dugih dana  kada smo samo primećivali da je noć smenila dan i obrnuto. Ležao sam u groznici, umišljajući da više nikad neću moći da trčim, sviram, hodam zaledjenim ulicama, sve dok jednog jutra nisam rekao majci kako želim jedno meko, zejtinjavo jaje iz  zemljanog lonca Leine majke. Grlila me je i plakala, ponavljajući dobro je, dobro je, mada nisam razumeo šta je dobro kad jaja nije bilo nigde i ostao sam gladan još nedeljama, sve dok se konačno nismo spustili nazad u Sarajevo, u našu kuću. Bilo  je otključano, prašnjavo, ali unutra sve kako smo ostavili. Majka je sigurno primetila  šta je nedostajalo, a meni se činilo da je sve isto kao one večeri kada smo krenuli i želeo sam  da vidim da li gore svetla u kući Kaplanovih. Ali sve je bilo potopljeno u  mrak. Nekoliko dana nakon što sam se nauživao svoga kreveta, vatre koju smo naložili granjem iz bašte i hrane koju nam je donela reisovka zajedno sa vestima  gde su naši, njihovi i pobednici, mada ja nisam uopšte razumeo ko je ko, krenuo sam kroz baštu do mesta gde sam prelazio na imanje komšija. Sve je bilo i kod nas i kod njih zaraslo u korov, voćke neorezane i podivljalih krošnji sa obiljem plodova koji su trulili na zemlji i nestajali pod snegom. Kod Kaplanovih se nije čuo ni jedan jedini zvuk, a nadao sam se ćeretanju sestara, mada sam pomišljao da se neka već mogla i udati i otići. Došao sam do trema i stao kao ukopan pred razvaljenim ulaznim vratima iza kojih se kezila garež i ugljenisane grede. Shvatio sam da je bomba pala u njihovo dvorište i prvi put pomislio da su mogli nastradati, kao i mi, da smo bili kod kuće. Tišina je bila zastrašujuća, pretrčao sam natrag u našu baštu i sav zadihan došao do kuće gde je bila već zabrinuta moja majka, prekorevajući me da posle tako teške bolesti još dugo ne smem da trčim i zašto sam išao i kuda. Pitao sam je za Kaplanove, nije rekla ništa, a osećao sam da svi u ulici, osim mene, znaju šta se dogodilo.

Tata se nije vraćao sledećih meseci, a mi smo svake večeri i jutra osluškivali da li ćemo čuti bat njegovih čizama na kaldrmi. Mama je prelazila kod reisa i reisovke ne bi li nešto čula, ali oprezno se raspitujući i izokola. Oni su joj tako i odgovarali, nagovarajući je na strpljenje i pakujući šećer za mene u fišeke od čvrstog papira.

Jedne večeri godinu dana kasnije učinilo mi se da vidim slabu svetlost sveće ili lampe na gas iza razbijenog prozora kuće Kaplanovih. Skočio sam, već spreman da pretrčim baštu u nekoliko koraka, ali me je majka sprečila skoro me gurnuvši natrag na stolicu.

-Kuda ćeš ? Zar sada da nastradaš od nekog pljačkaša ?

Nisam se složio da bi neko poželeo da pljačka izgorelu kuću, ali sam poslušno seo, tada već svestan svih njenih strahova i patnje, izbezumljenosti da bi mogla izgubiti neko od dece, a već pomnirena s tim da o mužu ne zna ništa.

Sledećih večeri svetlo je ponovo gorelo, kao titravi žižak kroz nagaravljeno staklo pomoću koga smo gledali pomračenje Sunca jedne godine u Dušanovom parku, dok smo još bili srećni, svirala promenadna muzika i tata nas šetao sa sasvim novim širitima i u čizmama koje je glancao i izuvao posilni. Sada nisam video ništa kroz staklo, samo mi je srce lupalo u nadi da su se Leini vratili, da ću je videti posle toliko vremena.Ali ništa se nije dogodilo, u tišini noći samo je utrnuo tračak  svetlosti i sve je opet potonulo u neizvesnot i strah.

Jednog  jutra, već sasvim oporavljen, spuštao sam se prema Principovom mostu do punkta na kome su delili sledovanja mleka i brašna, sa bonovima koje mi je ustupila reisovka, mi ih nismo imali, mada nisam razumeo zašto. I kada me je majka blago opomenula da treba  preći preko ulice i zahvaliti se ljudima koji su nam celog rata diskretno pomagali ( iako nisu bili naše vere, ali to nije rekla niti je meni bilo važno),  zakoračio sam u njihovo lepo uredjeno dvorište u kome su pod strehom od loze sedeli sad već  veoma ostareli reis i njegova žena i čuo odlomke razgovora za koji mi je odmah bilo jasno na koga se odnosi…jadan čovek, ne znam kako nije poludeo od nesreće, četiri ćerke i žena, a on da preživi i vrati se u pustu kuću, bolje da je prvi nastradao, kakva strašna sudbina…A ja sam sasvim zaboravio zbog čega sam došao, pobegavši kroz njihovu kapiju kući, duboko u voćnjak i tu sam dugo, dugo plakao ispod nekog drveta već oguglalog na ljudske suze koje je moralo videti kada su ih odvodili, samo ja nisam bio tu da nekako spasem Leu, ili da vičem u pomoć dok su oni mirno pakovali najnužnije kako im je naredjeno, sigurni da im se ne može dogoditi najgore čak i dok su ulazili u vagone koji su ih odvozili  u Jasenovac, jer, zašto bi njih neko dirao, kad oni nisu nikoga, vodeći svoj mirni, skromni život na sarajevskom Bistriku.

Posle sam čuo da je nesrećni otac otišao kod nekih prijatelja u Split, da tamo pokuša  da proživi ono što mu je od života ostalo, a ja sam hvatao sebe u glupim snovima o moru, pomislio sam kako je išao vozom do Metkovića, potom brodom do Splita, prelazeći put o kome sam toliko puta maštao želeći da vidim more…Nastavio sam da učim violinu, plevili smo baštu i orezivali voćnjak mama, braća i ja, a tata se nije vratio.

Mnogo godina kasnije, gostovali smo sa Filharmonijom u Nemačkoj, po manjim gradovima, bila je to dosta naporna turneja, svaki dan drugi grad, hotel, proba, koncert i sutradan posle doručka dalje, sa skromnim dnevnicama iz šezdesetih godina koje su nas prvi put izvodile iz zemlje u neki šareni svet o kome smo toliko dugo sanjali. Ostali smo malo duže u Minsteru, više se ne sećam zbog čega, ali imao sam vremena da prodjem kroz grad, starim, sačuvanim ulicama, da pogledam izloge  restorana i delikatesnih radnji koje su me privlačile svojim sjajem i čistoćom. Svratio sam i u jednu muzičku radnju, kod nas ih tada još uvek nije bilo, da se snabdem rezervnim žicama i još nekim potrepštinama za  muzičarski zanat koji mi je postao životni poziv. I videh , prvi put, komplet kvalitetnih žica na kojima je pisalo Kaplan. Platio sam i izašao, a kada je nekoliko dana kasnije pukla prenapregnuta a žica i ja morao da je brzo promenim u pauzi koncerta, odjednom sam se setio Lee. Neka druga porodica Kaplan ostavila je potpis na žicama, ali ja od tada, kad god kupujem i menjam žicu, pomislim na Leu. Naravno, treba da kažem da u ovim godinama više ne sviram, umorio sam se, davno se završila poslednja turneja, zasitio sam se velikog sveta i vratio se na ovu terasu gde  želim da verujem da sam srećan. Ispijam  kafe i čitam knjige, razgovaram sa ženom, ponekad joj ispričam jednu  istu priču, a ona me sasluša ako je raspoložena, ili nestrpljivo kaže znam, znam, ako je nešto drugo, interesantnije, vuče od mene. Bio sam ovih dana malo duže sam, možda sam se zato setio Lee. Ko zna da li bismo se  prepoznali ili bi se smejala kakav je starac postao njen najbolji drug. Možda mi je po nekom nebeskom glasniku poslala pozdrav da me se seća.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*