AKTIVNE ŽENE NA MESTIMA ODLUČIVANJA – POKRET ISPRAVNOSTI ILI NEMOGUĆA MISIJA?

Filed under: kolumne |

imagesNedavno je u Prijepolju pokrenut projekat „Hoću da odlučujem“ sa idejom da se aktivira što više žena na mestima odlučivanja, odnosno da se kandiduju za predsednice ili članice odbora mesnih zajednica. Pokrenut je od strane „Foruma žena“, nevladine organizacije iz Prijepolja i propraćen medijskom pažnjom istoimene lokalne televizije. Krenulo je tako što su okupljene žene iz različitih mesnih zajednica, edukovane na odgovarajućim seminarima u cilju da se što bolje obuče za navedena mesta odlučivanja, a onda su pošle u obilazak mesnih zajednica. Cilj je bio da se saslušaju lokalni problemi i daju eventualna rešenja, kao i da se sve medijski proprati i samim tim još više dobije na važnosti.

Na svim sastancima su prisustvovali aktuelni predsenici mesnih zajednica čiji bi se komentari mogli uobličiti u jednu krajnju formulaciju „Drago nam je da žene žele da se uključe, mogle su to i ranije da urade, „niko im to nije branio“, mi ćemo ih podržati“. Na nekima je prisustvovao i sam predsednik opštine, čiji je komentar uvek bio slične sadržine i efekta. Nakon svih tih reči podrške i komentara kao što su „zborovi će biti lepši sa ženama“ i sl., žene su se prosto zapitale: kako je moguće da trenutno u preko trideset mesnih zajednica nema ni jedne žene? Ni na čelu, ni u članovima saveta. Odgovor se, na sreću ili nesreću, stvorio sam nakon par sastanaka, ali ne direktno već, naravno, iza kulisa. U komentarima ljudi, pa i žena, koji su sve to pratili i dali svoj sud.

Pošto sam i sama aktivistkinja pomenutog projekta, već nakon određenog vremena našla sam se u situacijama da budem izložena osudi, pa čak i podsmehu zbog toga što radim. Od komentara kako žene koje se time bave „nemaju prave muževe kod kuće“, preko toga da će nam „biti jednako loše bio na čelu MZ muškarac ili žena“, pa do toga da je sve to „dokonisanje i popunjavanje vremena žena koje ne rade ništa“ (napominjem da smo skoro sve koje radimo na projektu zaposlene, kao i da imamo porodice, decu i kuće koje održavamo). Prijateljica koja se bavi prodajom na pijaci bila je izložena situaciji da ne može da proda proizvod jer je komentar jedne žene bio da „neće da kupi kod nje jer mnogo priča na lokalnoj televiziji“. Drugu su, pak, jedno vreme zvali „30% žena“ jer se borila za taj procenat žena u lokalnoj skupštini. Jedan mi je kolega, čak objasnio mnogo toga rečenicom da njegova žena više odluka u kući prepušta njemu jer ona, jednostavno, „neće da misli o mnogo stvari“. Lakše joj je da ih prepusti njemu.

U nekoliko navrata sam se, zajedno sa ženama koje vode i učestvuju u svemu ovome, zapitala koliko je cilj na kojem radimo realan. Onda smo krenule da puštamo poruke o važnosti, kao i ispravnosti toga što radimo. Shvatile smo da je prvenstveno neophodno SVIMA objasniti da žene ne žele ništa tuđe, ništa što je „muško“, kao i da je to nepisano pravo svojine nad imovinom ovog grada totalno pogrešno. Ne želimo da budemo muškarci niti da se takmičimo s njima jer smo drugačije i toga smo svesne, ali ne smemo više dozvoljavati da na sebe preuzimamo glavni deo odgovornosti u svemu što radimo, a da njima prepuštamo odlučivanje u potpunosti. U većini javnih institucija, bolnica, škola, biblioteka, pošti, preko privatnih firmi pa do naših porodica i kuća u kojima živimo, videćete da žene uglavnom odrađuju glavni deo posla i samim tim su odgovorne za dosta stvari, ali zato direktorska mesta, kao i večito mesto „glave kuće“ u porodicama – uglavnom pripadaju muškarcima. Svest kod žena je takva da je prosto, od rođenja programirana da to prihvati kao ispravno. I kada vi pokažete i dokažete da nije baš tako, odnosno da postoje žene (i to u velikom broju) koje žele da odlučuju i na pravi način daju doprinos zajednici u kojoj žive, kada pokrenete jedan mehanizam koji ima veliku šansu da konačno na ovim prostorima otvori pitanje rodne ravnopravnosti i digne ga na nivo izuzetne važnosti, nailazite na otpor koji je, u najmanju ruku, besmislen. Neke persone, bilo ženske bilo muške, izgleda, ne mogu da shvate da je došlo vreme kad ženama nije lakše ako „prepuste važne odluke muškarcima“. Tada im je, naprotiv, teže jer se u tim situacijama osećaju manje vredne i intelektualno podcenjene. A s obzirom na činjenicu da su kroz istoriju često bile u situacijama da su same sebi jedini oslonac (za razliku od muškaraca čiji su oslonac bile te iste žene), nekako se i ta ispravnost u odlučivanju, prostom logikom, više pripisuje ženama.

Koliko će ovaj projekat doprineti rodnoj ravnopravnosti i zaista pružiti šansu ženama da pokažu da su bar jednako pametne, sposobne i odvažne kao i muškarci koji trenutno donose odluke u našem gradu, ostaje da se vidi. Borbe i istrajnosti sigurno neće manjkati jer kompletan mehanizam, ipak, pokreću – žene.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*