Aida Šečić Nezirević: Čekajući da prestane kiša („Dr. Eso Sadiković“ 2012 – prva nagrada)

Filed under: Dr. Eso Sadiković 2012,nagrađeni radovi,region |

Lila je kiša. Sklonio sam se pod krov autobuske stanice. Mrzim kišu na moru. Ona mu nekako ne pristaje. I to ne mislim samo ja. Ko normalan voli kad more zaškrguće zubima, kad nebo osijedi, kad se palme saviju u struku baš ko da će pasti kome na glavu…

Pored mene je čučao jedan psić. Majušni crni avlijaner, mokre dlake i sjajnih okica.

– ‘Dje si ti? – pitao sam ga.

Približio se i spustio meku njuškicu na vrh moje patike.

Čekali smo da prestane kiša.

Iz obližnje je prodavnice onda, vukući izlizan kofer, izašla djevojka. Bohemski obučena. Pomalo čudna. Ko u onoj pjesmi Bijelog dugmeta.  Ona je prišla psiću, čučnula dok joj se duga hipi suknja vukla po mokrom asfaltu, i nahranila ga nekakvim keksom.

 Pas je imao velike crne tužne oči. I djevojka je imala velike crne tužne oči. Pas je izgledao usamljeno. I djevojka je izgledala usamljeno.

 – On je bio žrtva dva huligana –  rekla je cura odjednom, ničim izazvana. I dalje je brisala pseću njuškicu, koja je skakala gore-dolje, u ritmu njezine ruke. Kome ona to govori?, pitao sam se, gledajući oko sebe. Nigdje nikoga…

Onda meni, valjda.

– Znate, udarali su ga nogama – nastavila je. – I ja sam ih pitala: šta vam je on kriv? Koje zlo vam je on učinio? A oni su se, zamislite, smijali… Uzela sam ga sebi u sobu. Znate, ja sam iz Tuzle, slikarica. Ovdje sam bila na ljetovanju. Danas idem. I gdje će, gdje će on sad?

Uspravila se. Konačno. Rub suknje bio joj je ravnomjerno mokar. Cipele pomalo blatnjave.

 – Ne znam – kažem – Ja ovdje samo čekam da prestane kiša.

– Možete li ga Vi uzeti?

– Ne!- velim.

Razrogačila je oči. Punile su se kišom ko bunar.

– A zašto ne -?

– E, zato, gospođice, jer sam i ja sam turist.

Bio sam ljubazan ko zatvorski stražar. Ali nije odustajala.

– A da nazovete nekog? Recimo, vaše gazde?

O, Bože!, mislim ja. A naglas saopćavam da sam u hotelu.

Gledala me onim očima kao da će me progutati ako joj ne pomognem. Pa, progutaj me, mislio sam, ali ja ti opet ne mogu pomoći.

Javili da autobus za Tuzlu polazi za petnaest minuta. Malo mi ju je ipak bilo žao.

– Ok – kazao sam – pitaću nekog od prolaznika.

 – Hoćete li, o, hoćete li? – vrisnula je – Hvalaaaa!

Sagnula se i sočno poljubila zbunjenog psića u vlažnu njušku.

– Zbogom, maleni – rekla je.

Uplašio sam se da će poljubiti i mene. U nos. Srećom, nije. Vukući kofer jednom i brišući suze drugom rukom, odjurila je prema autobusu. Cuko se opružio na sve četiri, umoran od milovanja.

Slikarica je euforično mahnula prije polaska busa.

Odmahnuo sam.

Bez euforije.

 ***

Kiša je prestala.

Nigdje nikog. Smrdjelo je na vlagu. Psić i ja smo ostali sami.

On je kunjao pod klupom. Ja sam kunjao na klupi.

Poslije je naišla neka baka. Bila je usukana i mršava, u dva broja većim muškim cipelama kojima je strugala po asfaltu. Ruke je prekrstila na leđima, kako to često čine stari ljudi koji boluju od krstobolje.

– Di si ti, mali – dobacila je avlijanerčetu u prolazu.

Okuražio sam se, progutao knedlu i rekao:

– Gospođo, biste li ga vi uzeli?

Baba je zastala i pogledala me preko naočala.

– Koga?

– Pa, njega…ovog cukicu.

– Ja da ga uzmem? A di bi ja s njim?

– Pa, ne znam… jedna me je djevojka zamolila da pitam…

– Uuu, baš?

– Jeste. Bilo joj ga žao…

– Uuuu, a što ga šinjorina sebi ne uzme?

– Nije odavde.

Baba se nasmijala.

Bezubo, bezbojno, beščujno.

 – Moj sinko, moj… Znaš li ti kol’ko ima paščadi ovdi? Kol’ko mi ih se gladnih i bolesnih oko kuće vucara? Pa, kad bi’ mi slinili nad svakim, ne bi’ ništa drugo stigli ni radit’.

Izrekavši svoj monolog baba je otišla, lagano, vukući noge i tiho gunđajući:

– Narod kruva nema…narod…a oni paščad glade…svašta…

 Posmatrao sam spokojnozaspalog avlijanerčića. Hrkao je.

Onda sam krenuo u šetnju.

Čudom se čudeći kako ljudi na različite načine doživljavaju stvarnost.

BIBLIOGRAFIJA:

NAGRADE:

2008. Nagrada na internacionalnom konkursu „More riječi“ za priču „Irfanova gitara“

2010. Druga nagrada IK „Alma“ Beograd za priču „Ogledalo“

2011. Nagrada „Fra Grgo Martić“ za prvu zbirku poezije.

2012. Druga nagrada časopisa “Avlija” za priču „Fotografija“.

2012. Prix d’exelance na internacionalnom konkursu Foruma žena Mediterana iz Marseillesa za priču “U dimu Sarajeva”

2012. Prva  nagrada na konkursu „Dr. Eso Sadiković“ Prijedor za priču „Čekajući da prestane kiša“

ZBORNICI:

2008. Uvrštena u zbornik “Sea of Words” (More riječi) pričom “Irfanova gitara”

2011. Uvrštena u zbornik IK “Alma” Beograd pričama “Nas dvije” i “Gospođa direktorica”

2012. Uvrštena u zbornik KC „Grad“ Beograd pričom „Nokturno“.

2012. Uvrštena u zbornik „Pesem.si“ pjesmom „Tražila sam ulicu“.

2012. Uvrštena u zbornik “The Best of Trava” pjesmom “Kome zvončići zvone”

2012. Uvrštena u zbornik “Pitchwise” pričom “Drvo života”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*