Саопштење о добитнику књижевне награде “Пјесма над пјесмама“

Filed under: Bosna i Hercegovina,region,rezultati konkursa |

klub-umjetnickih-dusa_mrkonjic-gradСаопштење о добитнику књижевне награде “Пјесма над пјесмама“ Клуба умјетничких душа за 2015. год. поводом XIV Међународног конкурса љубавне поезије, на тему: “Сјећање на љубав“.

Овогодишњи лауреат књижевне награде “Пјесма над пјесмама“ је књижевник Ранко Павловић из Бања Луке.

Образложење

Ранко Павловић рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића. Живи и ствара у Бањој Луци.

Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.

Прву збирку пјесама Немир сна објавио је 1963. До сада је објавио четрнаест збирки пјесама, петнаест збирки приповиједака, четири романа, једну збирку есеја, књигу књижевних критика и десет радио драма за одрасле, затим седамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио игара за дјецу.

Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.

Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски, шведски и друге језике.

Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су: ,,Кочићева награда“, „Кочићево перо“, „Кочићева књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Шушњар“, Награда за најбољу књигу за дјецу у Босни и Херцеговини, Награда Подружнице Удружења књижевника Српске и града Бања Лука за књигу године, „Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“, „Веселин Маслеша“ и многе друге. Ове године додијељена му је Повеља Удружења књижевника Србије за животно дјело.

 

х х х

 

У сну, у фантазмагоричној атмосфери олујне ноћи, по раскоши сребрног праха мјесечине која засипа стихове пјесме „Лаку ноћ, Љиљана“, распростире се топли дах југа под чијим чемпресима вјечито осмијехнута Љиљана испраћа јегуље у далека мора. И трепери, као влат траве која се подаје топлом повјетарцу. Трепери тако Љиљана, гола до бола, као неуништива љубавна чежња, као слатки бол сјећања на оно што никад не пролази и што пркоси болу који полови тијело до ножног прста.

Све је у контрасту у овој оди љубави. Олуји која утјерује бол у кости пркоси сребрнаст прах мјесечине са набреклих дјевојачких дојки, анђели и џелати корачају у чврстом загрљају, пред женском љепотом и небески монаси збацују са себе црне ризе, Љиљана сама пркоси своме тијелу које би да се распрсне у ватру, у пољупце. И све се на крају складно стапа у трепет чежње, у осјећање које нас ваздиже у непојмљиве висине љубавног заноса. Као што су у Давидовој Пјесми над пјесмама, у којој се краљ заплео у плетенице најдраже међу милинама и у којој су њене двије дојке два ланета, близанца кошутина, тако се код Павловићеве Љиљане, огрнуте мјесечином, најежила мјесечина на брадавицама њених дојки. И све то ствара слику која не блиједи, скулптуру од стврднуте морске пјене.

Као да је писана густим црвеним соком из распуклог херцеговог нара, који је Павловићу послужио као упечатљива метафора за страст која не гасне, јер иза себе оставља неизбрисив траг, пјесма Лаку ноћ, Љиљана позива заљубљене да никад не напуштаје окриље љубави којој припадају и која им припада.

 

Мркоњић Град, 05.02.2015. год.

Предсједник жирија

Радмило В. Радовановић,

књижевник

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*