20 godina od smrti Miodraga Bulatovića

Filed under: Srbija,vesti |

Miodrag Bulatović preminuo je 15. marta 1991. godine. Autentična ličnost srpske književnosti, pisac burnog života i briljantnog stila, Miodrag Bulatović je već prvom knjigom priča „Đavoli dolaze“ dospeo u  vrh jugoslovenske proze. Usledili su romani: Crveni petao leti prema nebu, Heroj na magarcu, Rat je bio bolji, Ljudi s četiri prsta, Peti prst, Gullo, gullo. Posle Andrića, Bulatović je najprevođeniji srpski pisac. NIN-ovu“ nagradu je dobio za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.

Mali omaž ovom književniku može se videti na blogu Pljuskovi.

U skladu sa proverenom praksom naših prostora da se zanemaruju politički protivnici, ni Bulatoviću čaršija nije oprostila političku avanturu i pakt sa SPS-om. Citiramo odlomak iz knjige Mila Gligorijevića Građevina životopisa, koji je opisao jednu anegdotu sa Bulatovićem.

„Kad je Elijas Kaneti dobio Nobelovu nagradu, tada novinar „Večernjih novosti” Milivoje Glišić (potonji kolumnist i urednik „Nina”, pa onda ambasador u Australiji) slušao je duga ironiziranja o ukusu i znanju članova Nobelovog komiteta. Kakav je to pisac čije se knjige nude na rasprodaji? – prezrivo su pitali ignoranti i dokoličari noćnog Beograda. Odista, tih dana se, bagatelno, rasprodavala Kanetijeva „Zaslepljenost”.

Bulatović je pitao Glišića da li je čitao taj roman. Kad je dobio potvrdan odgovor, zamolio je novinara da mu brzo ispriča fabulu. Glišić je to učinio, a dvadesetak minuta docnije slušao kako Bulatović pred nekim pridošlicama suštinu „Zaslepljenosti” ingeniozno razlaže. Uveče je novinar, u dosadi ili nestašluku, a svakako u zaveri s Bulatovićem, zaustavio redakcijski teleks i potom – imitirajući agencijsko pisanje – ukucao „vest“ iz Švajcarske. Navodno, Kaneti je izjavio da se raduje nagradi, ali misli da su je pre njega mogli poneti Friš i Direnmat i neki drugi čuveni svetski pisci, Grejem Grin na primer, a pre svih Miodrag Bulatović, jedini autentični nastavljač i naslednik Fjodora Dostojevskog! Zatim je Glišić ponovo aktivirao teleks i izlazi beznačajna vest o prodaji jugoslovenskih traktora u Šri Lanki. Tako je dobijena prividna autentičnost, sve vesti imale su agencijske brojeve, kao i ta izmišljena. Dabome, nije nju Glišić sročio zato da bi se sam zabavljao nego da senzaciju odnese u Klub književnika i, zajedno s Bulatovićem, gleda reakcije spisateljske bratije.

Bulatović je uživao posmatrajući gestove iskrene zavisti ili neiskrenog radovanja, a možda se i setio Kanetijeve rečenice: U novinama ćete sve naći, treba ih samo čitati s dovoljno mržnje. Jedan pisac je, navodno, prekratio sedenje u Klubu i smrknut otišao kući. „Ode da piše, da me stigne!“, smejao se mefistofelski autor „Heroja na magarcu”.

No, sutra je Glišić bio u nevoljama, jer je „Studio B” objavio izjavu dobitnika Nobelove nagrade. Uplašen, javio je to Bulatoviću.

„Znam“, rekao je genije improvizacije, „ja sam im dao vest“.

„Zašto, pobogu, znaš da nije istinita?!“

„E, ne znam, piše da je to rekao Kaneti!“

Dugo se u Beogradu prepričavala Kanetijeva tobožnja izjava i dugo se verovalo da je nesporna. Jednom je kritičar Petar Džadžić, tada urednik „Prosvete”, tražio je od Glišića Kanetijevu izjavu (čuo je odnekud da je ima), kako bi na koricama nekog Bulatovićevog romana bila reklama.

Postoje autori čija su dela važnija od njihovih imena, autori čija su imena važnija od njihovih dela i, dabome, oni – poput Bulatovića – kojima nije uskraćena nijedna važnost.“

Izvor: Blic

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*