У хаљини још лепо мирише лан
И усне су твоје шумне као море
Светлост се ломи и пада на длан
Док прсти најлепше речи говоре
Тело боје кајсије и немир руку
Љубоморан сам на звезду у пасу
Као немирни брод пловим у луку
Звук опојног греха слутим у гласу
Небо се бојама лана прелива
Гледам у очи као капи кише
Док се рој звезда на лице слива
Далеко од свега на крају света
Сад све на тебе заносно мирише
Уснула смо деца у чамцу лета
Биографија:
Јовица Ђурђић, (1949), песник и приповедач за децу и одрасле читаоце, аутор је књига: Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, Санак Склопиочић, Како волим Ану, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело, Кошута и лопочи, (The Roe And Water Lilies), Истргнути рукопис, Њене очи море, Жирафа Жералдина, Симонине очи, Лепо је бити код куће, Звезде на узглављу (избор пeесма на двадесет страних језика), Калина и морски коњиц i Лето без Веронике. Двоструки је добитник награде ”Драго Жерве” и Златне значке Културно-просвјетне заједнице Србије.
Живи у Малинској, острво Крк, Хрватска.
2 comments
[…] Konkursi regiona | Pročitajte vest na sajtu izvora […]
Šaljivdžije u šali nagradile „šaljivdžijski“ sonet. I to prvom nagradom. Valjda za životno djelo, šta li? Pa, dobro. Možda se poznaju, možda tako treba ponekad: „Ja tebi, ti meni!“ Briga me, ni za odluku niti za stihove neću se ja sramotiti, zna se ko će.
Aferim!!! I to svima!
Comments are closed.