Александра Мариловић: „…ЈЕР ЋЕ СЕ ПРОБУДИТИ ДРУКЧИЈА И НОВА“

Filed under: region |

(„Шлогирано клатно“ Мирослава М. Нама)

Ти знаш: вода протиче а не каже ништа…

  Свратимо ли у град Ниш, сваки Нишлија ако воли  књижевност поносно ће казати да се овдје родио пјесник Бранко Миљковић. А распитамо ли се мало о Нишу, сазнаћемо и то да је Ниш заправо једно од могућих мјеста гдје се налазила грчка митолошка Ниса, насељена нимфама, гдје је Дионис одрастао и по којој је добио име. Етимолошко поријекло имена града Нишу су дали Келти Navisos, са значењем Вилин град. А гдје има вила, мора бити и поезије…Овдје проналазимо и једног савременог пјесника који је управо о Миљковићу и писао.

Будећи заувијек уснулу љепотицу, Миљковић је пробудио у себи антологијску пјесму, али и многе љубитеље књижевности, те пјеснике који се дижу као Ериније и освећују за његову прерану смрт на најљепши начин: сталним сјећањем на Миљковића премећући (с поштовањем )његове кости у својим римама. Аутор „Шлогираног клатна“ и предмет наше „критике“ Мирослав М. Нам ограђује се приче о убиству/самоубиству Миљковића. Сам ће рећи у некој врсти предговора своје збирке: “Поводом 50.годишњице смрти Бранка Миљковића по ко зна који пут су се покренула иста питања, прије свега да ли се ради о самоубиству или убиству…Сматрам да ова питања нису примарна, да је примарна пјесма, мисао, па макар да се аутор и ње одрекао…“[1] Он је дошао на идеју да у својим пјесмама изнесе свој доживљај Миљковићеве поезије. Одлучио је својим сонетима дати називе Миљковићевих пјесама. Па имамо: Tамни вилајет, Расковник, Пјесма за мој 27.рођендан, Орфеј у подземљу итд. И све је то укоричено у сонетну форму сачињену од 14 сонета који својим првим стиховима (а ови су уједно последњи стихови претходних сонета) граде 15. сонет „Магистрале“. Прва слова „Магистрала“ дају име Бранко Миљковић. Ту опажамо стандардну форму сонетног вијенца. Читајући Митковићеве стихове откривамо и историјат његове љубави према пјеснику. Први пут се срео са Миљковићевим стиховима када је још као дјечак узео његову књигу од старије сестре којој је то било школско штиво. Убравши је као „плод рајски“ кроз његову крв се разлише заувијек сокови Бранкове поезије лупајући у његову срцу и чекајући прави тренутак да коначно добију своје тијело и изађу у облику књиге под називом „Шлогирано клатно“.И као што нам Петрарка описује сат, дан, тренутак када је угледао Лауру и аутор Шлогираног клатна опјева свој сусрет: „  …Тад угледах тебе, изникле ти метафоре умјесто очију…“ Успут је искористио прилику да изнесе своје ставове, као и Миљковић уплете филозофију у сонете те стихове чврсто повеже сопственим ставовима. Исписаће и ону вјечиту тему и сопствену мисао о смрти казавши: „Суштина смрти и не постоји, ал’ постоје речи и постоје песме…“Неки стихови су прожети и неупадљивим хумором, нпр. Када описује човјека водећи се библијском причом како је створен по узору на „слику“ Бога и вели: “Ми смо носачи негатива слика…“ Такође говори и о односу човјека и Бога. Бог наиме поклања човјеку живот, али човјек остаје заробљен у кругу планете, заробљен и у самоме себи. Заправо и не добија живот, облик већ само посуђује. А када се жели пјесмом дићи, мора је животом платити.

Мртва нам тела прима за невидљив пут с ове планете

                                     И дух ослободи телесних окова

                                     Да лебдимо и у бескрају улазимо у своје сонете

                                     А тела нам улазе у хранљивост биљних сокова…

За пјесника пјесма остаје оно најчистије од свих лица Бога. Вријеме нас чини сопственим робом, а ми остајемо само сјеме за будућа покољења.

Као и многи пјесници и Митковић је пјесник неиспуњене љубави, чежње, стрепње. Љубави тренутка.

Једино онај може да схвати

                          Ко љубав сања, ал’ љубав пружа

                         Оној која не може да је узврати

                         Љубав у трену од сваке друге је дужа…“

На свој начин анализира и пјесму Узалуд је будим и то стиховима, наравно, свјестан да је Миљковић  заувијек поезијом себи изградио споменик: „Белом папиру дао си трајност белог мермера…“ Упозорава на општепознату чињеницу:“ Нећеш бити вечан, то само реч хоће…“ Миљковић је успио да додирнe забрањен плод, склоп ријечи које нису дозвољене човјеку јер га њихов сјај спали као Зевс Семелу:“ Нагазивши неопрезно ону црту танку, ћутећи књигу претворио у пламен“.

 

Миљковић је један од ријетких пјесника који је прошао „страшни суд“ Оскара Давича и добио прилику да објави своје пјесме у његовом часопису „Дела“ када му је тадашњи режим отежавао објављивање и примио се још тада у многим младим срцима, те доспио и у Митквићеве руке. Ипак „смрћу се није изборио против смрти“ већ управо поезијом, а сам се клео много пута да је више неће писати, често љут због неправде  режима… Још једном пробудивши се у поезији Мирослава М. Нама, и опет на овој нашој планети „која ће можда бити мина у раскрвављеном небу…“ Ко зна…?!


[1]Митковић Мирослав: Шлогирано клатно, Ниш 2011, стр.19

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*