− Ех, што нисам шпијун, мој Стевара! Како би’ само путов’о светом к’о господин човек. Завирив’о би’ и тур’о свој нос у туђа посла с уживањем, то ти је данас здраво отмено. Био би’, брате мој, шпијун прве класе.
− Да ниси ти, пријатељу Пантелија, мало онако, знаш већ како, пролуп’о, не дај боже? Каква шпијунажа? Какве трице и кучине сад под старе дане!
− А јок! Никад није касно.
− Добро, кад тражиш ђавола и наћи ћеш га. Само ми једно реци: како би се споразумевао са сарадницима кад их не смеш виђати, а радиш тајни посао?
− Ех, то бар није тешко. Срочио би’ лепо писмо, ал’ такво да га нико не може одгонетнути. Имам већ пар мустри за такву работу.
− Види, види наше шпијунчине! Та, ти се већ сâм ишколовао!
− Само ти кокодачи к’о она моја баба Роска!
− Баш ме живо интересује та твоја мудрост! Да чујем то писаније.
− Слушај, Стевара, па се чудом чуди, шта сам срочио:
„ПРИчам ја, али не ВРЕДИ, мојој баБИ да ми ТРЕБА ЛОва. Морам купити ТЕЛЕ. А БАБА МУЧЕница КАО да МИ НИ овако СТАРом не да мира. „Иди нек ти дâ министар. НеКО треба иза ОВОг телета да ЧИсТи говна по Авлији“ ГОвоРИ она, а ја ЈЕ не слушам. ОД МОГ плана овог топлог ТЕшког ЛЕТА БАш нећу бити БЕз брИге. А МИра НИСам ни ТРАжио.“ А – ха-ха-ха!
− Какве су ово глупости, Панто, побогу? Као да личи на кинески!?
− Ти баш ништа ниси утубио у ту твоју учену главурду. Није ово говоранција о телету, то ти је шифрована велика тајна преписка, строго поверљива.
− Чекај, а што пишеш велика слова у сред речи, и где треба и где не треба? Знао сам ја да ти не можеш бити шпијун.
− Ту сам те чек’о, брале мој! Већ си пао на шпијунском испиту. Писмо је само тобоже наивно. Ево ти га у руке, па протрљај добро очи. Само пажљиво сричи баш та велика слова, а ова мала занемари.
− А, тако значи! Ругаш ми се! Где ти је ту шпијунажа? Добро, кад ти кажеш:
„ПРИВРЕДИ БИ ТРЕБАЛО ТЕЛЕ. БАБА МУЧЕ КАО МИНИСТАР. КО ОВО ЧИТА, ГОРИ ЈЕ ОД МОГ ТЕЛЕТА, БАБЕ И МИНИСТРА.“
− Зар тако ти старом пријатељу, црни Панто! Добро, добро! Памти па врати!
− Ја ти рекох, мој Стевара, да могу бити шпијун, а ти не верујеш. Нема љутње. Иди у кафанче па продај ову моју мустру. ’Ајде, уздравље. Одох да на’раним моје теле. Само да знаш, ипак сам га купио. Паметно је и не прави хуку и буку као тај наш… Једино што још увек добро – серки!
− Ћут’, Панто, зид има уши!
− А можда нарасте и до бика, мој прика. Само ако ми министар дâ који динар у зајам. Вратио би’ му поштено, мислим, кад ми се бик – отели! Ја то већ учиних. Од муке, без пара.
Pročitajte i:
