Уручена Андрићева награда

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

andricПризнање припало Мирјани Павловић за збирку прича „Трпеза без главног јела“, у издању „Архипелага“
У Задужбини Иве Андрића, на дан његовог рођења, уручена је „Андрићева награда“ Мирјани Павловић за збирку прича „Трпеза без главног јела“, у издању „Архипелага“. Жири у саставу: Славко Гордић (председник), Марко Недић и Васа Павковић, размотривши збирке приповедака и приче објављене у периодици 2012, на завршном састанку, донео је једногласно одлуку да се „Андрићева награда“ за 2012. годину додели Мирјани Павловић. У ужи избор ушле су књиге Гордане Ћирјанић „Кад сване, разлаз“, Драгише Калезића „Стопала“, Владимира Кецмановића „Зидови који се руше“, Мире Поповић „Хармонија“, Славољуба Марковића „Истиснуто из живота“ и Александра Бјелогрлића „Цитадела“.
Књига Мирјане Павловић „Трпеза без главног јела“, каже се у образложењу жирија, које је прочитао Марко Недић, издвојила се тематско-поетичком самосвојношћу и доследношћу наративног поступка. Приповедајући о породичним односима у савременом урбаном миљеу, Мирјана Павловић својим причама даје специфичну боју игривости и хумора, упркос егзистенцијалној тежини тема којима се бави.
О награђеној списатељици беседио је Славко Гордић. Са андрићевском посвећеношћу „највећој и најтежој ствари у животу“, рекао је, Мирјана Павловић је написала и објавила шест књига приповедака: „Заједнички именитељ“ (1976), „Чекаоница“ (1980), „Смртоловка“ (1986), „Сумореске“ (1995), „Зрно зрну“ (2002) и „Трпеза без главног јела“(2012). Уз осведочену наклоност читалаца, рад наше ауторке прате и признања критике: прва књига је овенчана наградом „Исидора Секулић“, пета наградом „Исидориним стазама“, док се за најновију, шесту књигу – „Трпеза без главног јела“, Мирјани Павловић додељује „Андрићева награда“.
Последња књига, додаје Гордић, размиче хронотоп све до овог часа „расклиматаног света с почетка друге деценије 21. столећа“, што би наратолози означили као подударност времена приче с временом причања. Ту и тад и прича и причање, међутим, најчешће скрећу на колосек малих историја тзв. малих људи, „неупамтљивих лица“ и таквих судбина, у свакодневицу „без укуса и мириса“, где живот протиче као „река која се не излива из корита“, а животна радост се редовно „заглиби и угаси у мочвари омрзнутих послова и иструнулих жеља“. Све ове приче о самоћи, напуштености, сиромаштву, болести и старости немају, за чудо, ни у свом сижеу ни у свом ефекту ничег сентименталног или патетичног, већ, напротив, исијавају некакву неочекивану и необичну енергију виталистичког, или бар игривог духа, у чему видимо један од оних неколико тешко одредивих прелива у карактеристичној бојиприче и приповедања Мирјане Павловић.
Списатељица, спречена болешћу, није могла да присуствује свечаности у Задужбини Иве Андрића. Награда ће јој бити накнадно уручена. Новчани део награде Мирјана Павловић је уступила часопису „Свеске“, који објављује Задужбина Иве Андрића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*