Српски еп – ЈЕСТОНИЈА

Filed under: kritika,Srbija |

Jestonija 1Стеван Ћирковић, ЈЕСТОНИЈА (Балканиди и Атлантиди, Еп о изгубљеној савести),

ИНОРОГ, Бор, 1999)

I   Уводна  разматрања

II  Јестонска читања  1

III Јестонска читања  2

                                                   Уводна разматрања

        Пошто имамо у виду да сам се као читалац и критик имао прилике упознати са прозом (Адвокатске приче), сатиричном прозом (Саваполис) и ратном прозом (Под сенкама Јестоније), борског и јагодинског писца Тасића, дошла је на ред и песничка проза – еп – Јестонија, ванредно дело у око 5500 стихова, подељено на два дела.  И док је драги нам писац Драги у роману Под сенкама Јестоније дао слику бомбардовања Србије 1999.године а у сатирично-научнофантастично-филозофскополитичком роману Саваполис дао стање Србије прве деценије двадесет и првог века, дотле је у овом епу, Јестонији, изнео сурово распадање Савезне Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) , време ратова и време касних и средњих осамдесетих које је било време предигре.

        Доста се у науци говорило о томе како Срби немају свој еп. Или бар еп о Косову. Шпанци имају. Французи имају. Но и то је тек нека Песма о Роланду, иако лепа и чојствена, доста по квалитету испод српских епских циклуса, и тек, беспредметно, појединачних епских песама, бисера, у којима се давио и Гете саветујући немачку јавност да научи српски не би ли уживала у драгуљима светског нивоа. 1899.г. један наш познати писац онога времена покушао је и саставио еп, који није, постао српска Илијада. Е, овде, у епу ЈЕСТОНИЈА (поднаслов: БАЛКАНИДИ И АТЛАНТИДИ) коначно имамо свој еп. Као и сваки еп, он мора да носи казивања о неком сукобу, борби, рату. Јестонија, Балканиди и Атлантиди (у другом поднаслову: Еп о изгубљеној савести) је еп о ратовима унутар Југославије, али и Србије – свих ратова Србије кроз историју који се рефлексивно повезују са основном темом – српским ратовима деведесетих, и шире, ратова Балканида против Балканида и Балканида против Атлантида. Ради се о једној хетерогеној лирској структури чија је једина веза са епом реченица. Приповедање, присећање, казивање и описивање. Асонанце и алитерације, које чине па готово пола сваког одељка, сваке песме унутар епа, говоре о снажној песничкој тенденцији.

        Ово је можда једини српски еп, који се бави свим досадашњим ратовима српског народа, почевши од последњих, деведесетих, али реминисцирајући и два светска и балканска и косовски рат (бој). Ипак, чини се да је најближа одредница књижевног рода овог дела лирски еп, ма колко то неугодно, чудно или контрадикторно звучало, јер би свакако било погрешно са аспекта науке доделити му титулу епа или лирике, јер он је и епика и лирика, у исто невреме, епилирика.

  Јестонска читања  1

        Еп о страдању српског народа у ратовима распада Југославије. Још више, то је еп о страдању правде, страдању истине и страдању части. На којим то просторима? ,,На овим просторима.“ На просторима српског рода, просторима који више нису српски или нису само српски. О смуцањима и потуцањима једног народа, бежањима да би сачувао своју главу и генетички потенцијал, или бар оно, што је остало од њега након, ,,чишћења“ мушког становништва у првом светском рату. Све је то лепо песник дао у психолошки изграђеном и напрегнутом певању РАЗБЕГЛИЦЕ. Слике рата дате су поступно, чиме је хаос повезан са редом: Хрватска . . . Босна . . . Србија . . . Додуше, то јесте једна слика једног припадника сукобљених народа (песник би рекао ,,браће“), сурова као самa тема – рат, сурова и немилосрдна спрам она друга два народа, који уводе, да парафразирамо један стих, непријатеља на две капије. Тај, страни фактор, једина је сламка спаса за коју се песник хвата – не би ли до краја објективно савредновао своју католичку и муслиманску браћу. Јесте, то није – то је Јестонија, главни је мотив овога романа у стиховима. У том стилу песник и прихвата земљу свог народа и народа који су из ње изашли на незаконит и неуставан начин. Прихвата, свим срцем грли, ту земљу која Јесте али Није, која постоји и не постоји, која нестаје и остаје у сећањима и везама које је тешко тек тако угасити. Није песник само заузео национални правац и то је то. Пригрлио је он и све боли и страхоте рата и народа, и бунтовно и сетно устао и узвикнуо да браћа нису требала престати бити браћа. Екстремне делове народа који је непријатељ ратни, усташе, дао је у небројено много различитих потеза, описавши њихов нагон до суштине. При том, песник није настојао да их омаловажи или умањи њихове ратне успехе (читај: ратне злочине и злочине против човечности) већ да их опева, опише, да да есенцију усташког деловања и дивљања. Тиме је на неки начин и признао ову групу, која постоји од почетка двадесетог века па до данас, и која је стални реметилачки фактор, перманентна опасност по опстанак Срба на овим просторима. Неки од њих би можда са радошћу гледали на поједине стихове, уживајући у ономе за чиме песник тугује.

        Поменуто певање РАЗБЕГЛИЦЕ несумњиво је једно од најлепших у епу. Потресно и лирско, актуелно итекако и данас као што је било и јуче с обзиром на нерешена повратничка, радна и стамбена, људска и морална права Крајишких и Босанских Срба. Потпевање Разбеглице налази се у једном од 15 певања другог дела епа, АТЛАНТИДИ, у певању под насловом ЗЛОБИЋЕ (еп садржи 26 певања, 11 у првом делу, БАЛКАНИДИ, и 15 у другом):

Овде смо свугде и нигде.

                     . . .

                     Из Кладња смо, из Врановића изгорелих кућа.

                     . . .

                     Ојађеност кријемо да се не бисмо осрамотили,

                     а потказују нас смештај, лежај, оброк и уточиште.     (стр.203)

         joana susterПотресно и трагично је лепа слика у којој је дато унутрашње стање избеглица, Срба, са западне стране:

                      Дању смо јецање, преко ноћи бунцање,

                     стењање и крици очајника из подсвести.

                     Заглушило је живе, исповедамо се мртвима.

                    Зна се одакле смо, види се докле смо дошли.

                    Али, ко смо, ови или неки други, протерани

                    што су своје оскудице заменили страхом.

                    С рогова кућа муке нам се ругају.

                    Чују их и ови што нам дају хлеб и сузе.          (стра. 204)

        Изузетно је снажна и песма, певање, ЈАСЕНОВАЦ (Ређалица), из певања КЛАЊЕ СРБА:

                   Ћутање стењање муцање грцање роптање јецање.

                   Несвестице дизање пљускање шутирање дављење.

                   Игле кљешта кашике ексери бодежи шрафцигери.

                   Нокти прсти очи уши ноге руке ребра полни органи.

                   Зној мокрење ране со расекотине опекотине.

                   Болови језе шокови нестајање умирања.               (стр. 54)

        Треба рећи да свако од 131 певања, подпевања, смештено у оквиру 26 већих певања, и, на крају, у оквиру два велика дела, два велика певања, БАЛКАНИДИ, и, АТЛАНТИДИ, има исту композицију. Свака песма, дакле, садржи седам строфа, шест секстина и седму, коју дају почетни стихови претходних шест. У центру тематске пажње није само период ратова при распаду Југославије већ и читав период предигре од 1981. до 1989.године, баш као што је у певању СЛОВО МРЖЊЕ:

                     Срби черге и проклетство остављају суседима

                    јад са собом односећи у равнице.

                    Селе се у сеобама непрестаним, саплетени,

                    из Хрватске у Србију и из Босне у Србију.

                    Под шиптарским словом мржње понестају

                    са Косова, из Србије се селе у Србију.              (стра. 74)

        ,,Из Србије се селе у Србију“ – прелепо. Напетошћу пред рат баве се песма означена у поднаслову 1990.годином – ПРЕДРАСУЛНА СЛАВИЈСКА ПЕСМА и песма КУГЛАНА (1980.-1990.). Једна од најуспелијих је СРПСКО КОЛО (Народна игра 1991.):

                 Пар корака напред, корак назад, опет назад.

                    . . .

                  Досад једноумље, одсад своумље, троумље.

                  Држе се за руку, ногом се вуку, ко ће коло водити.

                   Коло се савија, усправља, развија, посрће.

                  Скок покорења, скок покајања, кораци превртања.

                  Игра их носи по окућници, пљескање, трескање.

                  Памет им игра, непамет скаче, грде свираче.

                  У ритму слутње ритам помутње. У ритму обести

                  ритам болести. За појас се држе глади и ситости.         (стр. 96)

          Држим да је ова секстина најлуђи и најтачнији опис српске муке деведестих, можда једино са тим су у рангу деонице из крајишке поеме Николе Корице ЂЕ ЋЕМО САД?. Интересантне су за више аспеката анализе песме ПОЈАВА АЖДАНА, КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА Литургија вечерња, и, УШЋЕ (збор опет газиместански, 1991, Београд):

                   Под зидинама Града обале се испретурале.

                  Гасне топлота, високо стрепе звезде. Куља народ

                  а копци злокобе у подивљалој шуми. Жагор би

                  да оживи очи покривене мутним хоризонтом?

                  Гори ли словенско Здање у распуклој кори?

                  Стидљива још Очиглед хоће ли да одговори?         (стр. 133)

          Борбу Динарида и Ненада дају нам песме ШТИТ (Председништво пије порок бесрамља. Баца топузе / у рачве Динарида, јер дух словенски јоште живи … / Ненади марширају на неспремне Србе / ), ДОМОБРАНИ (Махнито једу семе. / Појели су зидове Вуковара и свој век. / )и нарочито успела песма ВИТЛО:

                   Тег западни у Косовски улог удара. Врелино,

                  на цедилу су сојеви, суше се и горе. Маглино,

                  куда ће онемчени јунаци, потурице?! По коју цену

                  здање ово да разоре? Русијо, вико без одјека!

                   Чисте се самообмане српске на ловишту знаном.

                  Вртлог за витларе, врт за витларе у пределу даном.

                  На зданом гоничи се надају јадноме пиру.

                  Али, с гоњенима јешће у проклетом виру!             (стр. 146)

           Не треба никако заобићи песме НАКАРАДА Европска вашарска песма (Балканидима гранате рију по ровитом дворишту. / Атлантиди узгајају добре намере . . . / кише неће опрати савест наших продаваца / малих поредака на оглоданим континентима / , НА ПОМОЛУ БУШОВОГ ПОРЕТКА ( Међу несврстанима Балканиди су разврстани .), КРОШЊА ( поклопци одигнути / да зјају празнином у европском сјају , ОБРУЧЕЊЕ СРБА,   ЕНРИКО ЈОСИФ ГОВОРИ СРБИМА,  ТРОНОЖАЦ,   ЧЕЖЊЕ,   САРАЈЕВО,   УКЛЕТНИЦИ,   ГНУСОБА,   СРЏБЕ ( Чупање српских цркава, глава и трупала . . .). Ето, издвојих тек неке од сто тридесет песама у епу, које су по мени садржајне неких заиста бисерних делова.

           Тасић, савремени гуслар, суров је и соетљив, Старац Милија и Филип Вишњић, у исто невреме, љут и брижан, баш каква је и ЈЕСТОНИЈА, скуп супротних поларитета:

                  Над појмовима летилице. Кључај зловерности

                 омамљена светском жалопојком. Шта ћеш

                 испод плашта са сузама, кад изгоре људкса меса?

                 Зар Француска на Београд? Очи мирне чекају те,

                 суровости, да насрнеш на насеља и весеља

                 препуштена балканидним јазбинама.                  (стр. 212)

Јестонска читања  2

            С једне стране имамо острашћеног певача, браниоца свог и тужитеља другог народа, док са друге, забринут и тужан глас, пун јецаја и молби, немирења са злом и тортурама, онај глас свих нас, глас човечности:

                                   Распамећене беретке воде девојке у подрум.

                                  Силују их и оргијају по њима. Туку их,

                                  кикоћу се и вриште маске поблесавеле.

                                 Мушку децу повели на клање. И мога јединца.

                                 Моји ђаци, учила сам их, у дворишту су друговали.

                                 Туку га савијеног, чупају му косу мајчину.

 

                                 Молим их и преклињем. Немојте, децо,

                                 људе да убијате! Још нисте постали људи!

                                 Недужни су. Девојке су ваше сестре.

                                Пустите их, Дарко, Дражене, Хасане, Јерко!

                                Пустите ми сина! Немојте га заклати,

                                децо! Њега је ваша учитељица родила.

                                 Ученици ме свезаше, силоваше и сина заклаше.

                                Сина ми јединог заклаше пред очима.

                                Камом пресекоше грло мајчино.

                                У школском дворишту склупча се и паде у локву.

                                А они, крвави, с кићанкама, одоше

                                запаливши школу у којој сам их учила.                  (стр. 216)

           Певач, или боље рећи, песник, пошто је реч о савременом певачу, уметничком а не народном, не може да се мири, смири и помири са чињеницом да су наше судбине кројили на неком другом месту:

                                  Државе лебде, свет је сателитски.

                                Ноћ почиње у Бону, траје у Паризу и Лондону.

                                Раздања се кроје на Бушевом ранчу.                     (стр. 227)

             Колико год певач био модеран, да се тако детиње изразим, има у његовом певању ревалоризације старих српских епских и усменопрозних вредности:

                                 Атлантиди туже Србе.Процес је познат

                                тужиоци ће пресуде и донети.                           (стр. 228)

              Овде је поново осветљен мотив из српских басни ,,Кадија те тужи, кадија ти суди“, искоришћен вешто да уведе и контрастира се са модерним временом и тужиоцем:

                            И извршиће их.

                            Одлучно пред светским трибуналом. Претњама

                            и снагом Моћ риче. Са атлантског постоља.

                           Живи нека је чују. Мртви су неподобни да сведоче.      (стр. 228)

              Пријатељ, песник, певач, обраћа се пријатељу Максу Дешану из Крезоа. Кроз мотив пријатељства два човека и два града уводи се мотив непријатељства два народа, или две стране, источне и западне Европе, Француске и Србије. Но, то непријатељство није обострано, већ једнострано (француско).  Пријатељ из првог светског рата издао је пријатеља, у трећем светском рату против Срба.

                               Мон ами, нека живи братство Твог и мог града!

                              Две смо стране света. Ви сте Закон,

                              А ми злочин, драги Максе, јер смо Срби.

                              Срби мач нису потегли, мачем су одговорили.

                             Како су тривијалне прокламоване истине?!

                             Друже мој, понављају се германидна насрнућа

                             иста с ранијим. Дворови и изговори су другачији.

                             У суровој борби другачије су коже пријатеља.           (стр. 249)

               Језгровитост стила води пословичности, готово афористичности: Мислимо мрзе нас, а они нас не знају. Могу са сигурношћу рећи да је песник најуспешније оцртао не Србе, нити непријатеље у Босни и Хрватској или преко Атлантика нити крај њега, већ унутрашњи доживљај Срба у смислу тога како они доживљавају њихово доживљавање од стране непријатеља. Може се рећи да је певач дао свој глас за синхронизацију ,,српског“ гласа, чиме је показао да уме да игра на оба колосека, објективном и субјективном, не желевши до краја да остане у само једном, и, желећи, да нешто лично своје остави свом народу.

              Мотив Ћуприје на Дрини употребљен је баш у пасусу у ком се спомиње Јестонија, земља надања за престанак страдања:

                            У Јестонији  су греси и жалосна лица. Мост је узданица.

                           Градитељи мосте раздвојена уздања, имена и куће.

                           И турски мост у Мостару беше дар из душе.

                           Злочинци мостове руше, гради их доброта.

                           Гради се нова ћуприја на Дрини, над реком лица

                           да огледају наде избеглица.                                           (стр. 262)

              Апсурдност живљења и преживљавања на овим просторима, истребљивањима Балканида диригованим од Запада, од Атлантида, дата је у сарказму, молби народа усуду да га убије, својеврсној аутоклетви:

                             Убиј нас, свемогућности, човечност те моли!          (стр. 269)

               Уопште, додуше, као што и сам певач Стеван Ћирковић (алијас Драги Тасић) наводи у писму пре почетка епа ЈЕСТОНИЈА, БАЛКАНИДИ И АТЛАНТИДИ, ЕП О ИЗГУБЉЕНОЈ САВЕСТИ, дело је саткано од клетви. Није то пуки национализам. Национализам је често саткан од заклетви које су предигра агресије. Клетве су, баш супротно, предигра депресије, туге, боли и немоћи.

               Изузетно је занимљива слика Маркала, пијаце, на којој је, то сада можемо рећи тачно и слободно, спроведен масакр над сопственим народом да би се јаче увео спољни фактор (као да већ није био ту?!) да ,,среди“. Србе:

                                 МАРКАЛЕ

                                На Маркалама гранате преврћу ратно поврће

                               смешано са купцима, глађу и пијачном несташицом.

                               Продавци мина одабрали су жртве. Муслимане.

                               У посуди светске заштите, с људима у комадима,

                               купци предају савест великом Газди. Сарајево,

                               Шпијуни скривених богова утаначили су ефекте.

                               Каква слика!

                               Масакр међу пијачним тезгама. Успех продаје ефекта

                               врућих уста у пепелу. И очију у мрежи ужаснућа.

                              Чедоморство на пијаци. Атлантиди у јавној касапници

                               откидају главе по источном моделу. Под светском заставом.

                                                                                                                        (стр. 277)

             Песник свој народ види као Прометеја:

                                На стени, осуђени сте да вас кљују клинтониди.     (стр. 280)

               Сви ти, кривци ратова деведесетих, полако заборављени, имају своје место, сачувано од заборава у епу ЈЕСТОНИЈА (као и они који рат нису спречили):

                                Срби скупљају гнев расејани и нестају,

                               претходница народа, који ће следити њихову коб.

                              Брину о томе клинтони, митерани, колови. Марионете

                              с ликом Јелциња и Козирјова, европских пигмеја.            (стр. 292)

                 Певач је свестан да је Крајина неповратно изгубљена. И он, то, недвосмислено предсказује:

                                Само мртви остају у Крајини. Живи одлазе

                               чиме год могу, куда их ноге носе.

                                .  .  .

                             Иди кући, пријатељу! Узалуд не стражари.

                             Држе те у кошмару док коб премоћ не оствари.

                            Хрвати су неовисни, а Срби умиру на друму.

                           То су права Поретка у балканском лагуму.                      (стр. 298)

             Но, иако признаје пораз свог народа, не види победу ни у другима. Не види победу ратну уопште. Не види ниједан резултат рата, не види ефекат, или га види, као бесмисао:

                              Безразложни су ратови, јадне победе и фатални порази.

                             %  убијених, %  полуделих и  %  опсталих.                     (стр. 300)

              Обе су стране исправне. Једна је исправна у својој неисправности, друга је неисправна у својој исправности, а трећа, спољна страна, уљез, подешава оба таса:

                              Степену покорности одговара степен исправности.

                             Разбијачи версајских илузија кроје програме,

                             смртне и хумане напоредо.                                             (стр. 304)

                            Издвојиће се потребна расула од непотребних.

                            Уписаће се заједно у промашену историју.

                            Изједначиће се штићени и нештићени.

                            Озверени ће се поравнати са изневереним.    

                             У пласт ће се зденути самлети и пометени.

                            И мир ће трајати до разплашћења.                               (стр. 312)

            Слика мира, дата је у завршном певању, иронично названом КОМАД ЗГЊЕЧЕНОГ МИРА:

                               Мучилиште биће, најзад, јавно затворено.

                              Овладаће биље у сезони, покриће хајке и хумке.           (стр. 322)

                               Преморени и расељени, радујте се над уморенима,

                              њима припада царство небеско, вама земаљско.

                              Мудрост да се оба избегну дарована је реткима.         (стр. 318)

                               Слава Атлантидима, Балканиди одлажу оружје.

                              Збогом суровости, Дејтон стеже опасач мира.            (стр. 323)

              Како се завршава еп, последњом, 131-вом песмом, почиње објашњење о имену земље Јестоније, тачније о човеку реално постојећем који је дао то идеално име, а који је страдао негде иза тога на ратишту код Босанског Новог. Певач окончава своје певање као да га на неки, неизговорени и прећутани, начин, приписује Мирославу Чудном. Певач је скроман, певач не жели славу: ,,Овом епу или празном говору овде је крај. / Казао сам га у тескоби ума суочен с падом . . . “

               Овим завршавамо наше казивање о епу о ратовима у које су уплетени Срби, о ратовима 1991., 1992., па све до 1995., и о ранијим ратовима, реченим и алузираним, са ставом да нисмо успели нити покушали да дамо свеобухватну и коначну слику о српском епу – ЈЕСТОНИЈИ. Мислим, и тврдим, да ова 5544 стиха, заслужују и дужа и тачна, и краћа и боља, тумачења и читања. Ја сам овде само покушао да изнесем идејна гледишта и контекстуалне перформансе које производи овај еп, писан деведестих а објављен након бомбардовања 1999. године у Бору. Да се одужим епу у чијем сам читању имао срећу да се нађем и уживам.

 Милош Ристић,

Крушевац,   април 2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*