Једног чудесног лета се догодило за њега најзначајнији догађај.Упознао је Лили, девојку из Чилеа.Од двеју сестра управо му се допала она која је играла као ,,жива ватра,,.Њена скромна,безлична сестра није га дотакла.Заљубио се у Лили,ону која је рушила устаљена правила свакидашњице. Једног дана су нестале без трага. Сплетом околности се сазнало да су варале.Оне су из Перуа .
Остварио је свој сан да живи у Паризу,као преводилац.После десет година Рикардо Сомокурсио ју је срео, али се звала Арлет.Знала је да је заљубљен у њу.Њихов однос је био негде,,површини,,за њу,за њега не.Физички додири су били дискретни.Нестала је.
Потом ју је срео као девојку једног команданта револуције.Постала је његова жена,носи име свога мужа, мадам Робера Арнуа.“Јеси ли и даље заљубљен у мене“?-,питање је које му је постављала сваки пут када би се срели.“Мислим да јесам“- увек би исто глсно његов одговор.Први пут ју је осетио физички,сјединивше се с њом.
Њен брак се дипломатном је био чиста формалоност, како би могла да оде с Кубе и настани се у Паризу.
На једном балу је први пут Чилеанкицу видео у белој елегантној хаљини.Натерала га је да занеми од дивљења.Виђали су се.Увек јој је предлагао брак.Одговорила би да је бедан пацер, „Ја бих заувек остала само са врло богатим и моћним човеком.Ја никад нећу бити задовољна оним што имам.Увек ћу хтети више.“Њему је пребацивала недостатак амбиције.Знао је да је то тачно.Изненада је морала да оде.Оставила је четкицу за зубе,за њега је то била амајлија.
Полако назиремо циљ и смисао њеног живота-бити богата материјало,не и духовно.Живот испуњен устаљеношћу, сигурношћу али и досадном свакодневницом нудио јој је Рикардо.Али и живот испуњен његовом безганичном љубављу.Одбацила га је.Али понекад осетивши празнину у души,њему се враћала.
Али много важније је било заштитити и обезбедити своје постојање као физичко,материјално биће,“лагодан живот“рекли бисмо.Постајање оне друге стране личности , духовности је ипак не толико битно за њу,или га је потиснула негде дубоко у себи.Свој живот је дала,посветила испуњењу свог циља.То је био само први моменат њене мотивације да испуни прави смисао свог живота.
Али је потрага за нечим новим, неистраженим,била њена коб.Није могла да се помири са животом какав он јесте , досадна свакидашњица,стварност.Хтела је да оствари живот који је само она замишљала да негде постоји,живот њене имагинације, тамо где правила не постоје.,,Икаров лет“је био њен пут.Покушала је да прекорачи границе људског постојања.Живот препун изнанађења,авантура,никад се не зауставити, ићи даље,не знајући где и докле сежу границе , где ће се она као личност испунити, или оне и не постоје.
Потрага за својим смислом живота је увелико почела.Није слутила да ће је управо такав став уништити и духовно и физички.Сваком новом авантуром је губила део себе и своје душе, неповратно.Од ње ће остати само делићи физичке лепоте и душе који ће се на крају и они неповратно изгубити.
Сазнавши да је оставила господина Арнуа, готови је физички испољио своје изнанађење,исповраћавши се,стискајући четкицу за зубе.Сада је са новим љубавником, знао је.Тело му је било смрвљено.
Следеће њено ново име је било мисиз Ричардсон, презиме њеног мужа из Њумаркета, власника ергеле чистокрвних коња.После четири године је била исто онако лепа.На руци је имала дијамант, како је напредовала!
После четири године поново си постали блиски. Једино што је заиста желео у животу, као што други јуре за славом, срећом, успехом било је имати њу, са свим њеним лажима.
У дубини душе је осећала да је једино према њему искрена.Отишла је у Токио.Поново су ступили у контакт.
„Кад је пун месец, излазим да лајем на небо и онда видим твоје лице, одсликано тамо горе“ рекао јој је .Сада се звала Курико.Њен нови љубавник је био Јапанац Фукуда, који се бавио криминалним радњама.
Признала му је да никада у животу није толико зависила од некога, као што зависи од Фукуде.“Истина је , да може да ради са мном шта хоће.Није то љубав, пре болест, порок.То је Фукуда за мене“ , рекла је.“То ме чини живом , корисном, активном, али не срећном,“говорила је.Безусловно му се препуштала.За њу је љубав била осетити бол не срећу.
Помислио је да она већ сада врло тешко разликује свет у којем живи од онога у којем је говорила да живи.
Помагала је Фукуди у кријумчарењу.Још један нови изазов.Никада раније није живела тако интензивно и с том енергијом, осећала је да је живот једна дивна авантура.У изазову, интензитету живота, се осећала испуњеном као личност.Рушила је све табуе, правила понашања.Слушајући је, Рикардо је кроз плач пројектовао ове њене речи.Осећао је да је она његов смисао живота.
Фукуда је исценирао њихов случајни сусрет , да би присуствовао њиховом љубавном чину.Унапред је све испланирано.Испољио је сву изопаченост своје природе.Фукуда и она су заједно припремили представу. Упао је у заседу.Курико се подчинила његовим жељама.Извршила их је , да би њен газда уживао.Поново се успротивила устаљеним табуима понашања.Љоса је кроз воје јунаке проговорио о сексуалности , без табуа.
Рикардо је побегао.Био је увређен, осетио се као ,,ђубре“.Вратио се у Париз.Био је физичка и морална рушевина.Покушао је да превазиђе то стање радом , активношћу.Али увек је осећао дубоку тугу, разочараност.
После дуго времена , дошла је у Париз да га тражи.Фукуда ју је оставио.Била је у затвору.“Он је хладан и практичан човек.Он је нешто најсупротније теби што постоји на свету.Због тога је Фукуда богат и моћан а ти си пацер и увек ћеш то бити“-говорила му је.Сада живи заједно са страхом у себи.
Била је обучена „сирото“, без прстења, шминке.Смршала је нагло.Знаци њеног физичког пропадања су постали видљиви.
Болнички извештај је био следећи- „крајње неухрањена и у стању тешке депресије, губитка воље за животом.Поребан јој је психолошки третман да поврати – илузију живота“.
Отишла је у клинику на опоравак, који је био скуп.Рикардо је прихватио безпоговорно.Полако се опорављала.Психијатри су донели свиј налаз .,,Она никада није силована, како је она тврдила. То је фантазија коју је изградила да заштити неког, да избрише трагове.Да заштити некога ко ју је врло дуго, годинама искоришћавао и злоупотребљавао.“
Она је побегла од Фукуде.Њени страхови долазе отуда.Та особа је лишила независности, поноса, готово разума и имала потпуну моћ над њом.Пошто је успела да побегне значи да је није сасвим уништио.У дубини душе је сачувала своје достојанство.
Он ју је подвргао свакаквим мучењима ради своје забаве.Била је оруђе његових сексуалних фантазија.Уништио јој је личност.Патиће и пати.Била је добровољна жртва,свесна тога.Била је жртва перверзије, мазохистичког импулса, ишчашене страсти. У њој је постојало нешто исто тако подмукло и изопачено као и у Јапанцу.Била је у исто време жртва и саучесник.Противуречност, као део њене личности је достигла свој циљ и врхунац.Лекар је рекао да она има једино у њега поверења и да може да помогне да излече њену душу.“Јер сте ви за њу, иако не верујете , нека врста свеца“-рекао је лекар.
То је била заиста истина.Испуњен љубављу према њој, вером ,чистотом свога срца, моралношћу, искреношћу , духовношћу, је заиста био за њу светац.Смисао свог живота је тражио идући тим путем .Тражио га је у њој верујући да ће она испунити његова очекивања .Да ли је успео?Одговор би био противуречан.Оно што је проистекло не може се дефинисати.Страст , бол, мржња и љубав спојени су у једно.Напетост између тих крајњости је крајњи исход.То је његова коб, “судбина“, рекли бисмо.Правила која је очекивао да постоје у њиховј вези није успео да оствари.
Сви они који живе свој живот или бар један део живота затворени у своје фантазије, које постоје да би побегли од правог живота и знају и не знају шта раде.
Савет доктора је био “Не покушавајте да је натерате да прихвати стварност“.
Знао је да када поврати здравље, самопоуздање, побећи од осредњег и досадног живота који је с њим водила.Знао је да ће та илузија , да ће бити његова трајати колико траје њен опоравак.То се и десило.
Решио је да скочи с моста.Један клошар га је повукао за рукав и вратио у стварност.Када је дошао кући била је у стану.Ипак је предосећао све оно што ће се десити.
Венчали су се, више формално, због њеног идентитета .Идентитета који је мењала често, с којим је цео живот играла игру без граница.
Понекад је имала “нападе страха“ , држећи га за руку као дављеник.Тај физички контакт јој је давао сигурност без које није могла.Патила је и он с њом.
Преко стрица случај или не, га је довео до познанства са једном особом која је битна како за њен тако и његов живот.То је био градитељ лукобрана, Аркимедес.Имао је моћ да осети интуицијом где треба лукобран да стоји.То је био његов Божји дар.Случајност је била велика али се ипак десила.Знао је да су се невероватне случајности догађале управо када је у питању та жена, која је сада била његова супруга, и истовремено Аркимедесова ћерка.Схватио је то из разговора.Схватио је у каквој је беди живела и мотив њене жеље да изађе из тог “глиба сиромаштва“ и буде прихваћена од свих људи и богата.Отишла је од њих.Отац је рекао “ Ни новац није послала за сахрану своје мајке “.Окренула им је леђа.Није хтела да му помогне да дође у Париз , спреман да ради било шта, да би исхранио своју породицу.Само је молио за једну карту.Право име јој је било Отилита.Напокон је сазнао бар делић истине о њој.Жена са стотину имена или само са именом Неваљала девојчица.
“Није се задовољавала својом судбином ,“рекао је отац. У тим речима је одзвањала срж њене коби, њеног бића.“ Реците јој да се сети свог оца и да не буде тако лоша ћерка, јер је у другом животу могу казнити “.
За њу “’други живот“ није постојао.Живела је пуним плућима у једном, једином животу. Испољила је своје индивидуално постојање кроз све могуће видове, начине који постоје у овом животу.Правила које је друштво измислило за њу не постоје, рушила их је.Фукуда је за њу био врхунац експеримента који је њено тело могло да поднесе и које јој је донело физичку пропаст.
Рикардо је остао сам.“Убија ме ова рутина, ова осредњост.Ја не умем тиме да се задовољим“-рекла је.Имала је више од педесет година.Тражила је већу сигурност од ове собице.Освојила је неког сасвим прорачунато.
Рикардо је наставио да живи у Мадриду и покушао да учврсти везу с Марчелом.Она се бавила позоришном сценографијом.Поред ње му је било пријатно али је није волео као неваљалу девојчицу.Затекао ју је у наручју другог.Било му је свеједно.
Радња дела је неочекивана , читалац постепено разоткрива догађаје који воде очекиваном завршетку.И у Паризу , Перуу, Енглеској , свуда постоје исте судбине људи.
Вратио се у Париз.Прошле су само три године од када није видео неваљалу девојчицу.Сада је била старица.Жели с њим да проведе последње дане .Осећао је бол и срећу истовремено.Хтео је да јој нанесе сав физички и душевни бол и у исто време да је љуби.Била је толико мршава , личила је на скелет.“Из ње је избијао мирис који ме подсећао на врт пун цвећа“.Предосећао је да ће ускоро од ње једино остати мирис цвећа који ће удисати са њеног гроба.Личила је на жив леш, мазио је и истовремено осећао ужас предосећајући да ће убрзо умрети.
Имала је тумор.Показала му је своје унакажено тело.“Признај бар да сам ти дала тему за роман.Тако ћу мање да ти недостајем“, рекла му је.
Неизбежна мисао која нас заокупља овом сликом је пролазност људског постојања на овом свету.Сви смо само један тренутак стварни на овом месту на којем смо сада.Шта је стварно а шта је фикција?
Овај реалистички роман је препун својом вишеслојношћу.Кроз једноставну причу извиру питања од животне важности за сваког појединца.
Да ли нам сам назив романа “ Авантуре неваљале девојчице“ не указује на смисао романа? Потрага сваког човека за смислом постојања у овом једином животу.Да ли прихватити границе људског постојања, сурову свакодневницу, стварност, негујући правила друштвено прихватљивог понашања , или тежити да се оне превазиђу, па била то и имагинација?Управо неваљала девијчица отвара то питање, али дискретно, никада јавно не критикујући лицемерје грађанског система вредности.Критику тог система и свој став је испољавала својим „одсуством“, својим авантурама. Шта је стварно а шта имагинарно за свакога од нас је нерешива загонетка људског постојања. Танка је линија изеђу стварног и фикције.
Pročitajte i:
