Слободан Бошковић: Предзнаци (Трећа награда часописа “Авлија“ за најбољу необјављену причу у региону за 2012. годину)

Filed under: Avlija 2012,nagrađeni radovi,region,zemlja |

Трећа награда часописа “Авлија“ за најбољу необјављену причу у региону за 2012. годину

Слободан Бошковић

ПРЕДЗНАЦИ

/Познати пјесник, Мирослав Ђуровић, родом из Рожаја, гдје се ова Прича догађа, тврдио је, да су се први предзнаци наше свеопште пропасти јавили још поодавно, али ми их нијесмо умјели уочити, па ни извући из њих поруке, и кренути другим путем./

Да би Златани прекрстили руке, морали су обје да их преломе, изнад лаката. Страшно непријатно су запуцале кости, као да се нарамак грања слама преко кољена. Зет, у чијој је кући умрла, хтио је да забрани ломљење, противио се: „Нека тако остане, укочена, с испруженим рукама. Само треба пребацити ирам, или што му драго друго, да се не виде руке…“ Други нијесу дали: „Што би рекао народ кад сазна да су Златани остале руке непрекрштене? Повјеровали би да у њеној смрти има нечиста сила. Коме се руке нескрсте, земља га не прима, него му истура кости.“

Поп Никанор је шутио и непрестано се крстио, истина некако смушено и неувјерљиво.

Најближа својта скоро нареди: „Ломи, Милу-не, на нашу душу.“

Потом се људи опет нашли на муци: куда Златану да понесу, право на гробље или у кућу гдје је живјела. Пред снијег, као да се њега плашила, дошла код кћери и зета Добрије на неколико дана, али је ту преграбио снијег, и смрт. Није успјела ни да се одмори, нити да се врати кући по којој су, сама је причала, почели да јурцају мишеви.

Кћерка би да је не носе по снијегу навише, у полупразну кућу, него да преконачи још једну, задњу ноћ, па с њом на гробље што је недалеко одатле. Горе да је носе… морају је опет враћати, па два посла, оба непотребна.

Син, обавијештен телеграмом да му је мајка напречац умрла, јавио: Распремите нашу кућу и припремите све остало за погреб. Надам се да ћу стићи.

Сусједи збили ствари у ћошкове, нешто изнијели на таван, а остало у појату што је некад служила за спраћање стоке.

Намучили се људи, с ногу спали, док су направили пртину, четворостопицу. Наљуљао снијег претходне ноћи, под сисе, па никако да га с носилима разгазе. Пљушти зној и мука сишла у ноге.

Старицу ставили на сто, црвоточан и климав. Жене јој обукле укопно одијело, као да не иде у земљу, него на сабор. Мртваце увијек тако, кад имају, наките. Изваде најбољу одјећу, необлачену, што мирише на дјевојачке бајуне с прћијом и на дуње.

Мрморење гласова одаје присуство. Изгледало би да се не чује која ријеч и понеки јецај, да је унутра све мртво. Напољу није: туче хладноћа, коси сјеверац, нагони оштру шикељицу снијега. Под кров улази вјетруштина. Пријети ново невријеме: засуће, натрпати, ни пртине неће бити између кућа.

Пећ, напуњена сировим буковацима, једва прихвати пламен. Дуго се нећкала, потискивала влагу да што прије испари. Око пећи се намножише жене и старци.

Нарицала је сусјетка, старија жена, у црнини: „Из твог дома ојађена, јадна Злато…“ Неке су још октале, подстицале је да буде гласнија.

Нарикачи се препријечи ријеч, као нож да је преполови. Жене се разбјежаше уз цику. Неке се прибише уза зид, леђима, стављајући руке на очи, као да се бране од ватре. Друге, сналажљивије, погодише врата и искочише на снијег.

Људи сташе гдје су били, око загријане пећи и на клупама. Гледали су и они у чуду шта се збива, што се огласио кривеж.

Однекуд, нико није запазио откуда, искочили су мишеви, почели се котрљати преко пода као длакаве лопте. Предводник је био дебео, задригао, златаст по ребрима, други зеленкастосингав, нешто тањи и рекло би се бржи. Остали за њима различите величине и боје. Јурили су, као да бјеже од мачке, женама између ногу и око сандука покојнице. Све очи су бленуле мртво. Долазак мишева, као ни долазак смрти, не узбуђује их, нити преплаши. Мишеве нађу у избама, на подини кад се потроши сијено, у тали кукуруза… свуда. Туку их мотиком, набоду вилама, посијеку косом. Кад досаде у кући, а мачке им не могу ништа, запну мишоловке, или их трују затрованим мамцима.

Мишеви, препаднути претходно, збуњени потом присуством народа и вриском жена, направише један круг, па други, потом, истим стопама и правцем, као да је линија била повучена нечим што нико није видио осим мишева. С правца нијесу скретали ни кад су се жене подигле и покренуле у бијег.

При трећем кругу неко је устао, отријежњен, и огромном ципелом, што је на пети имала челичне клинце, згњечио прво једног, па другог миша што су били испред осталих. Људи који су стајали око пећи и гријали леђа, и они што су сједјели на клупама, и даље су бленули, одсутно. Пратили су само очима друге мишеве што нагло промијенише правац: усмјерише се право на врата, па даље. Куда – нијесу они из собе могли упратити, јер одмах с прага скренуше и као да у рупу пропануше. У очима жалбеника се још задржала пређашња слика: подиже се војничка ципела, добија огромне размјере, и пршти под собом. Од тога што виде гади им се. Гркост нека, бљутавост, нешто што би се повратило накупило се у устима.

Мртва жена, опружена низ сто, није им засметала, испијена, жута, али мртви мишеви јесу. Сметала је крв што је стрцнула из прекинутог крвотока. Гадно је било гледати у отегнута цријева што су се расукала за ципелом. Одвратан је био расцијепљен трбух. И бркови усукани, што су подрхтавали, као на вјетру.

Преостале жене избјежаше, уз нови врисак и писку.

Неко, старији (по гласу се познало да је у годинама), рече: „Шта то учини, Манојло, да од Бога нађеш?!“

Манојло, што је згазио мишеве, некад је био војник, отресит и промућуран, под платом. Нудили су му да се активира за стално и за подофицира изучи, али се њему није свидио војнички живот: страже, пожарство кад би најрађе спавао, дежурство… Из војске је, нико није провјеравао како, донио полупрогорјелу пушку и два пара војничких ципела које је носио само по великим кишама и снијегу, кад није могао ићи у опанцима или бос. Тим војничким ципелама попрштио је мишеве, као кимце.

Није се наљутио што је опоменут: „Они би се толико ослободили да би можда неком ускочили и у уста.“

То ускакање у уста, сви су знали, не би било пожељно. Вјерује се: коме животиња покуша да ускочи у уста, тај има нечасне работе с нечастивим, или је вјештица, или здувач, или има неке везе с њима. Те би оптуживали за многе напрасне смрти, дјечје трбобоље, сугребе, немирне снове и бунцања, липсавање стоке и све друге неприлике и непогоде.

Гледали су тако, кад је умро пуковник Тадиша, велики јунак из задњег Великог рата, што су га звали Котур, како се три дана, непрекидно, и дању и ноћу, око упокојеног сакупљају лептири, и мушице, и нешто крилато што нијесу ни муве – ни мрави. Узалуд су их крпама разгонили, тискали кроз прозоре. Зује, зунзарају, лете у густим млазевима по кругу. Нападају на очи и уста. Да су ноћу, уз упаљену свијећу, нико се не би чудио. Чуде се само што је тако и преко дана, при дневној свјетлости. Тек кад је покојник спуштен у гроб, лептира и лептирица је нестало, као да су се утрли, а та година се по злу памти: надолазила Ријека иако су биле велике суше уз Планину и у цијелом Тморнику; цркавала је стока а није се знало од чега, јаловила се и смањивала у торовима. Љето као помор: плодови у пољу труну. Падају струкови на земљу, одједном преврну и претворе у прашину. Младе жене су рађале мртву дјецу, без болова за вријеме трудноће.

Неко, одвојен од загријане пећи, набоде мишеве на врх металног штапа и однесе да их избаци пред кућу, на ногама угажену пртину.

Тијела им се, чим додирнуше снијег, укочише. Иза подне, иначе, нагнао се мраз.

Сусјед, Рамиз, узео лопату да око покојничине куће рашчисти намете и направи зараван. Ту ће жалбеници застати, предахнути један трен, док се приберу и док лелекач не заузме позу и доста даха да избрза све што је смислио.

Зној га пробио; нико из куће не излази да помогне. И онај што је мишеве избацио, вратио се због зиме. Дунуо сјеверац, ковитлав и ледан. Запухне оздо, с површине снијега, у очи и ноздрве. Хладноћу нагони; под нокте. Рамиз не осјећа зној испод кошуље, колико се размахао; ни хладноћу. Мисли, док кида снијег: вријеме се пропоганило, неке шејтанске смуте, као да се… шејтани отимају и кољу око нечије душе. Читава зима ће окренути тако, нездрава.

Отпочину кад се указаше још неки сусједи, кренули из својих кућа да и сами помогну. На лопату наслања груди, некако тијесне и отежале. Све му се чини да му снијег клизи испод ногу, измиче. Измичу и она два миша, мртва, просутих цријева. Стао је на бијелу покретну траку на којој се не може одржати усправно. Напреже снагу да стоји, да се и лопатом припомогне. Док стоји, вјерује брда су иста, и планине утонуле у снијежне мећаве и смуте. Куће, што их види, морају остати видљиве, уздигнуте као печурке.

И бол осјети, оштар. Нешто је препукло, нека метална шина, у даљини одједном. Цикнуло је при оштром удару. Дугачка је, звони. Није се осјетило вријеме, толико је трајало кратко. Једино одјек, из дубине. Пропаде ноћ у недоглед бјелине, снијежна бјелина у тмице.

Сусједи кад су прискочили у пртину, Рамиз се већ хладио и кочио. Није ничим давао знаке живота као ни онај дебели, спрштени, миш поред њега. Обојица су лежали на бок. Непомични.

Рече неко, што истрча из куће, у којој је лежала покојница: „Није нам добро почело данас. Предзнаци су то с небеса, као онда кад се јављао ђаво са три звона. Плашим се: на овом се неће завршити.“

Други, опет старац неки, додаде као опомену или пријетњу да се не заборави: „Има још један… мртав… миш!“

– Обојица сте злогуци – прекори их неко млађи. – О своме се јаду забавили, дабогда.

– Увијек сам погодио – рече старац себи у одбрану.

– Далеко било, али зар сам икада промашио да погодим истину?

Натревило се тако, вјерују остали док преносе Рамиза између себе, на рукама, у прву сусједну кућу, његову. Кућа није далеко, педесетак корачаја танким ногоступом кроз већ ухваћени цијелац. У кући већ метеж: откуда то, зачас, здрав човјек да оде, неизболован… Дјеца одрасла, у невјерици да је Рамиз мртав кад је малоприје узео лопату да рашчисти пут и направи прилаз Златаниној кући. У току дана, ни раније, није се жалио да га нешто жари, ни боли, ни стиска испод лијеве плећке. Ни на године што су га притисле није се жалио. Као да је одлучио да прегура стоту, здрав као дријен.

Виде: руке се прве охладиле и почеле да се коче. Прсти се погрчили, као канџе, у песницу. Никако да се расклопе као да су нешто вриједно притегле, или хтјеле да скрију од осталих очију, или да дају неки знак.

Најближи сусједи и рођаци, иако их је мало (већином старије особе), подијелише се: једни остају поред Златане, а други прелазе у сусједну куће. Уз стрму падину помичу се, споро и с напором, даљи сусједи. Иду и чују двије жалбе, из двије куће, али не разабирају шта је. Вјерују: рођаци не могли да стану у једну собу, па прешли да дворе у сусједову кућу, Рамизову, да им кости не смрзавају напољу. Нико не помишља на најгоре.

Истурили, како је ред, испред себе Вукајла, најстаријег по годинама, најговорљивијег, који се на жалбама налелекао и напричао, и нахвалио сваког покојника. Пустили га напријед, да грмне пробраним ријечима, које ће, потом, дуго да се памте. И послије, кад покојника крећу на гробље, Вукајлу неко од ожалошћене породице упути здравицу: „Ову здравицу дајем нашем драгом пријатељу… да му се враћа на добро…“ Вукајло говор одржи; не одбија. У почетку, док је био млађи, док није пожелио да и њему тако неко држи говор, одбијао је. Кад је ушао у године, не враћа здравице: мртвом не штети, а ожалошћенима је од користи. Прихвати боцу, испије један гутљај препеченице и отпочне, издалека, од досељавања гласовитог братства… па даље, док не дође до покојничине смрти.

Вукајло једва издуши уз стрмину. Застаде на полуокиданој падини, да предахне. Скинуте капе, подбочен лијевом руком, грмну: „О, леле мене, Златана, за твојом деликатном главом, дико рода, понос дома, часно име за потомство, гдје си нам се опремила, у зло доба на зле путе, вило горска… и… “ Загрцну се: јабука му упала у грло и притегла душник. Покушава да је истисне удисањем и издисањем, новим ријечима што су биле искочиле на врх језика. То му не полази за руком: глас се преломио.

Ћутање што настаде измами погледе оних што су били у кући. Прво су чекали да Вукајло настави. Пошто тишина потраја мимо уобичајеног, прозори се окитише главама. Видјеше, у чуду: на пртини застао човјек, укипио се као стожер у вршају, расклопио вилице али ћути. Не љуља се, не тетура. Ништа не ради. Као да га је мраз заледио, усправљеног и крупног. Сав је као прије, виде и они што су иза њега, само ријечи нема.

Одједном, запажају Вукајло се пови назад, и претегну. Стровали се проштачке у раскидану пртину. Како је био заузео став за лелекање, тако се и превио, наузнак.

Жалбеници из групе се сјатише око њега. Вуку га, приподижу и зову по имену. Неко узима снијег, слеђен и грмуљичав, и трља Вукајлу чело и ноге да га освијести.

Старац, што изађе из сусједне куће, од Рамиза, рече: „Макните тог човјека с тог мртвог миша.“

– Којег миша? – пита неко што је био подаље и није видио мишеве.

– Тога што је на пртини, расуканих цријева – рече опет старац.

Старији, из обје куће, издвојише се. У очима им се заледи страх, упоран поглед оборен на мртваца.

Језици им се такође заледили. Између зуба поиграва цвокот: нити да га зауставе, нити да изговоре нешто као охрабрење да смрт није ријешила да за један дан покупи све што је за земљу зрело.

Кад подигоше Вукајла да га носе, старцима се одмрзоше ријечи.

– Треба с ове вјетробојине ићи – рече један.

– Да нас до задњег не прикупи.

Наниже, ранијом танком пругом пртине, исти жалбеници што су дошли с Вукајлом, враћају се и носе мртваца.

У кући, код сандука покојнице, не оста нико од старијих: чума се појавила, невидљива али опасна, па ријешила да покупи, све оне што су упорни да живе. Ко се код Златане нађе, може да се не нађе међу живима. Прво се појавила смута, судар вјетрова, па снијежни ковитлац што га је нагнао сјеверац, па… здувачи и непомен… смрт.

Зграбила је Златану, учинило се да од ње треба да почне јер је најстарија. Приграбила је за врат кад се није надала. У незгодно вријеме, да је с муком сахрањују. Потом што је лош знак, искочише из земље мишеви: однекуд из зида, однекуд из расклопљене земље, из неког гроба… ко би знао одакле их донесе невријеме. Обиграше око сандука, и мтваца. Нешто су слутили, за себе и за друге. Нога, баканџа с металним клинцима на пети, чини се огромна као савардак, двојици је спрштила главе и расукала утробу. Можда није требало дизати ципелу на њих, ни дирати, мисле неки. Требало их је пустити да оду, недирнути.

Можда не би Рамиз испред куће пао у намет. Можда не би ни Вукајло, познати лелекач, при првим ријечима лелека, посрнуо и охладио се. А можда су мишеви били само предзнаци неког, још већег зла. Зла, које ће одатле да се шри преко Тморника и Тиваиде, па све до у недоглед.

/Од трагичне смрти Ђуровића, у хотелској соби, у Москви, у истој соби у којој се убио и Мајаковски, Писац се питао, и даље пита: Има ли другог пута или постоји само друго вријеме?! /

Слободан Бошковић је рођен у Колашину 1948. године. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао на Електротехничком факултету. Објављивао поезију и прозу у готово свим значајнијим часописима бивше Југославије. До сада је објавио осам збирки пјесама, три књиге прича и три романа. Добитник је бројних награда међу којима: Требињских вечери поезије, Лимских вечери поезије, Блажо Шћепановић, Задужбине Петар кочић…  и за прозу: Исака Самоковлије, Вечерњих новости, Веселина Маслеше, Младена Ољаче, Ива Андрића  и др. Члан Удружења књижевника БиХ. превођен на руски, турски, алабнски, њемачки и француски. Заступљен у више Панорама и Антологија. Живи у Бања Луци.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*