Славица Јовановић – прво место на Фестивалу родољубиве поезије Барајево 2013.
ОЖИВОТВОРЕНА МОЛИТВА БОГУ
.
Пречицом Боже дођи до мене, оживотворен у моме срцу,
Вратару, отвори Царске ми Двери, да се примакнем што ближе сунцу,
јасновиђење да будеш моје, посисано с мајчиним млеком,
Рашљар што мени ожеднелој, храстовом гранчицом изворе тражи,
Несаломиви, пламену Неба, што надвисујеш звезде и птице,
усуђујем се да те молим, да ти призовем Божанско лице…
Пречицом Боже дођи до мене, када се сурвам у провалију,
Лучоношо, нек твоје луче, праскозорје дарују моме оку,
да чујем глас сред безгласја, да видим клас сред безкласја,
баш онда када будем у вртлогу, када се запутим на истину Богу.
Пречицом Боже, дођи до мене, ожили се на моме лицу,
нек хиљаде хорова славуја пева, препознаћу ја своју птицу,
Исцелитељу, праштање твоје, песмодар је у моме срцу,
изникли босиљак жиле куцавице, док изговарам молитву зиданицу…
Ја храмљем Боже, ко богаљ неки,
кад поклекнем преостаје ми само да клечим,
Ти, Свевишњи, Крститељу муња,
Самоникли, Самородни, Јасновиду вечни,
нежности твоје преплетаји, у овој ћутаоници, исповедаоници
благогласјем лековитог биља, препороди ме и залечи.
Пречицом Боже, дођи до мене, ако молитва моја занеми
и буди рукосад семена новог , нек изникну љубави плодореди.
Босонога сам и у трњаку, ко жито испод воденичког камена, самлевена,
али стабљика моје оданости, јесте поткресана, није поломљена.
И безуста уста истину кажу, ко ову молитву набрекле жиле,
отерај Боже крвожедне , да ми не посеку дрвореде,
где у крошњама птице се гнезде, молитве моје златокриле.
Пречицом Боже дођи до мене, молитвом узданице и видарице,
молитва ова безгласна није, временом постаће светилиште.
Црњушо моја, зимоцвету, испод снега што си се скрила,
исцељујеш ме ти надахнута, молитво моја добијеш крила.
Клањам се теби, Бестелесни, јер ти ми знаш и крик и кликтај
и када теби отворим душу, погрбљена, али несаломива,
знам Првороде, раскршће чека и чудни земаљски ћорсокаци
и корбач и шиба неверника и песмопоји безгрешника
и гиљотина за головрата искушења,
а ти у мени живиш и знам те, ко оживотворена јасновиђења!
И кад безруки руком замахне и кад безноги ногом коракне,
молитва биће услишена, Горостасу мојих сновиђења.
Босиљак расте у мојој души , лучевина на моме челу,
без тебе сам свитац затворен у длану,
тонем у живо блато и таму.
Пречицом Боже, дођи до мене, кост сам и кожа предсказања,
шибају копривом језик ми кушње, надвисила ме предосећања,
тамничар чека да ме пронађе, да непомен постанем и безнађе,
али ти не дај да ме ожигоше, да се преобучем у загрцнута свитања ,
каменована, побегла од самовања, уз тужне песме даворијања,
нек ми изникне гороцвет тиховања, дарујем ти душе уздарја.
Осоколи ме , да не будем разузданица, да ми икона Христа буде чуварица,
да ми изникне молитва ко самониклица .
Травару, донеси ми лековитог биља, без тебе сам иловача и јаловица ,
а с тобом Боже, кормило ми је у рукама,
ко магнетна игла на компасу заигра срце,
зора није недочекана.
И сваког човека молитва спашће, молитво моје си ходочашће.
И сузе моје чемернице и очи моје искренице,
изникле ко гороцвет из стења, клањам се теби,
јер без тебе сам, кочија без коња, пупољак откинут,
мрви ме жрвањ искушења,
кида ме пожуда, време без времена,
распрснућу се ко изворска капља ,
без твог праштања , врисак ми је мајка .
Пречицом Боже, дођи до мене, нек ме исцељују мошти светаца,
непримећена сам песникиња, што песмољуб нуди извориштима
и крунисању ловорових венаца
и бићемо Боже , заувек скупа, ко врх планине,
чувај ми срце и на врху белоглавог супа,
отерај од мене горопаднице, чежње и слутње непоменице,
дај ми нежност и драгост верника,
благост и љубав песника, гласоноша твојих, чувара надахнућа,
нек из мене никну свитања , нек се позлати јасике грана.
Господару над небеским војскама, заустави земаљске војске,
анђеле над анђелима пошаљи , нераскидива љубав нек се проспе.
И док звоне небески прапорци и нижу се звездани видиковци,
оживотворена биће молитва ова, јасновиђења и спокоја.
И знам да само један сам свитац, од хиљаду свитаца изнад жита
и нико не би приметио мој трептај, ако нестанем и слаби титрај,
до тебе Светионику душе моје, што ме пречицама проналазиш…
И шта је свитац наспрам звезде, потраје ноћ, засветлуца,
а ти си Боже, над звездама звезда, у леденој зори, топли зрачак Сунца.
Славица Јовановић је рођена 15. 9. 1969. године у Шапцу. Пише поезију и прозу. Професионални је новинар, члан Удружења новинара Србије (УНС) и стални сарадник више редакција.
Објавила је збирке песама „Алилуја“, издавач Књижевна омладина Панчева 1995. година; „Албатрос“, Удружење писаца Србије; „И уби дрво човека“ , ауторско издање 2002. година; „Небом лете Церски саморасти“, Заслон 2007. година; „Косовски црни, косови“, Удружење писаца Србије 2008. година; „Подсмевач“, Удружење писаца Србије 2009. година.
Заступљена у више од сто књижевних зборника, у антологијама „Песме о мајци“, приредио Бранислав Бојић, „Антологија Чивијаског хумора и сатире“, приређивача Живка Гавриловића, „Бисери Балканског афоризма“ Васила Толевског, „Прва EX -YU антологија“ Сабахудина Халиаџића, „Словар о одселнику“ Милића од Мачве, „Чегарске ватре“, Удружење писаца „Глас корена“ из Ниша, у „Сведоку историје“ адвоката Вељка Губерине, у енциклопедији „Новинари и публицисти Подриња“ приређивачи: В. Бујишић – С. Матић, у зборнику афоризама „Извајане мисли 4″ приређивача Славомира Васића и Ивана Матејевића, као и у једној монографији; u knjizi “ Viđeniji Mačvani“, u izdanju: Udruženja književnih stvaralaca „Zavičaj“ iz Sremske Mitrovice. Заступљена у ‘Видовданским беседама“ 2013. Вучјак, Прњавор Босна и Херцеговина итд.
Финалиста „Ратковићевих вечери поезије“ у Бијелом Пољу, од 1996. до 1999. године; Финалиста „Подгоричког поетског фестивала“ Подгорица 1999. године; Финалиста „Српског пера“ у Јагодини више пута. Награђена трећом наградом на књижевном конкурсу „Лаза К. Лазаревић“ у Шапцу 1994. године за приповетку, добитник треће награде „Вукови ластари“ Лозница 1995. године; Добитник повеље Свесрпског Савеза К. К. К. „Карађорђевић“ за поезију 2002. године; Добитник друге награде „Рудничка врела“ у Горњем Милановцу 2003. године; Добитник друге награде у Вранићу за афоризме „Оловко не ћути“ 2011. године; Добитник специјалног признања Академије „Иво Андрић“ – Београд, за књигу „Небом лете Церски саморасти“, за 2007. годину и добитник специјалног признања исте Академије за доследно песничко промишљање о страдању Срба, односно за књигу „Косовски црни косови“ за 2008. годину. Добитник специјалне похвале за песму на Међународном конкурсу „Драган Жигић“ 2012. године.
Добитник друге награде за афоризме на Шестом међународном фестивалу хумора и сатире „Милован Илић Минимакс“ 2012. године. Tакође, освојила је друго место за афоризме и на Седмом међународном фестивалу хумора и сатире “Милован Илић Минимакс“ 2013. године.
Добитник „Позлаћеног афоризма“ и аутор најбоље сатиричне приче на књижевном конкурсу хумора и сатире Мркоњић Град 2012. године. На књижевном конкурсу Мркоњић Град 2013. године, хумора и сатире,
награђена је у четири категорије, освојила је ‘Сребрни афоризам’, у категоријама најискреније сатиричне приче, најбоље сатиричне песме и најизазовнијих афоризама, њена остварења су проглашена најбољим.
На ‘Банатском перу “Житиште“ 2012. године у организацији Библиотеке ‘Бранко Радичевић’ њена прича проглашена је за најбољу. На Фестивалу поезије Барајево 2013, освојила прво место за мисаону поезију за
песму Оживотворена молитва Богу…
Члан je: Академије „Иво Андрић“ – Београд, Удружења писаца Србије, Савеза књижевника Србије (СКОР), Књижевне заједнице Југославије, књижевних клубова „Јесењин“, „Књижевни иродалми клуб – Суботица,
К. К. К. „Карађорђевић“, један од оснивача Утекса 1987. године у Београду, члан СОКОЈА од 1987. године.
Иницијатор и оснивач више песничко-сликарских светковина међу којима су „Церски саморасти“ који се одржавају у Мачванском Прњавору и „Двапут Дрина брдо опасала“ која се одржава недалеко од Бајине Баште. Објављује у гласилима из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, али и дијаспоре. Као новинар објавила преко 400 интервјуа и преко 100 репортажа у престижним ревијама и дневим листовима, чији је сарадник 17. година. За своје књиге духовне садржине добила благослов његове Светости Патријарха Павла.
Хумореске и афоризме је објављивала у „Ошишаном језу“ електонско издање УНС, у „Вечерњим новостима“ у „Трну“, у „Експрес Политика“ рубрика „Глог“, „Приморске новине“ – Будва, „Чивији“; „Шабачкој
ревији“, „Гласу Подриња“ у радио емисији „Добро вечe, Чивијаши“, „Каравану“ првог програма радио Београда, у „Шипку“ Maxminusu „, „Носорогу“ итд…
У рукопису још пет књига. Живи у Мачванском Прњавору код Шапца, Србија.
Pročitajte i:
