Сенахид Незировић: Потресно исповедање живота (Душанка Драгосавац: „Мирис завичаја“)

Filed under: kritika,Srbija |

Име Душанке Драгосавац (р. 1949, Банатско Велико Село), досад није било познато широј књижевној јавности, али објављивањем  аутобиографског романа – првенца, успела је побрати запажене похвале и пажњу књижевне критике.

Невероватно је да се неки писци, рођењем у завичају окрену будућности или носе у својим венама судбину као што је Душанка понела стихове песника Бранка В. Радичевића: „Млого ‘тео, млого започео, час умрли њега је помео…“. Њена породица је била унапред осуђена да губи једног по једног члана и осипање се започело са мајком прелепог имена подударног називу који носи једна од наших најлепших река: Сава! Утисак трагизма начет је одласком прво Мајке Саве 1950-те године, по рођењу, а онда умире и њена сестра Зора, само годину дана после мајке! Ипак, стваралац радозналог духа каква је Душанка Драгосавац, у складу са својим карактером и стремљењима, признаје да се њено писање поклопило са тужним јубилејом: 30 година од смрти њеног старијег, вољеног брата Недељка! Руковођена страшном чињеницом да је као најмлађа од седморо деце, у животу још једино она, ауторка романа тврди како је то пресудно утицало на њену жељу да „остави траг о нашем пореклу и нашој породици“ (стр. 6).

Оно што ову књигу чини нарочито занимљивом јесте податак да су у ово дело хармонично инкорпориране и фотографије, али не оне из бледих сећања. Праве, црно-беле фотографије: „Једина успомена на њу ми је остала породична фотографија. Мати ме држи у крилу! Нашла сам је, пре двадесетак година, у кутији са старим фото-графијама, приликом посете сестричини Мири Ступар, удато Милошевић. Мојој радости краја није било. Једва сам умолила да ми је да. Једна једина фотографија са мајком, за мене неизрециво вредна…“ (стр. 12) Морам признати да сам прочитао за ових 30 година заиста много књига, али ми ниједна као ова није успела натерати сузе у очи! По томе, ово дело ме подсећа на изврсну књигу прича: „Живе слике“, Маје Ђурић, асистента Филозофског факултета-Универзитета у (олимпијском) Сарајеву!

Госпођа Душанка иде и даље те у свој роман уврсти и „Песму Мајци“ (стр. 17), која представља драгоцено сведочанство једног тешког живота, као и сазнања: „да карактерним особинама највише подсећам на мајку“ (стр. 16)!

Свако сећање је лепо распоређено и организовано на своје место тако да овај роман има мозаичну структуру, где свака слика образује целину! Искреност коју нам подастире у свом приповедању је, понекад, шокантна и као да на тај начин, попут вештог хирурга, скалпелом-пером засеца у сва она болна места наших сећања којих се већина стиди и сакрива под тепих: „Полутке тек закланих свиња или осушене пршуте, такође су биле повод изузетно мучних препирки и свађа моје маћехе и оца“ (стр. 21)

Наравно, поетски првенац „Сан“ који је уврштен сматрам пуним поготком јер је датиран и Душанка се не стиди својих, релативно зрелих, почетака… Но, ваља изнети оно што доминантно опредељује ауторку да одреди овако леп наслов „Мирис завичаја“: „Велика носталгија и жудња за завичајем таложене су минулих деценија. Помињање завичаја изазива у мени снажна и неописива осећања. У моментима чежње и туге, пожалим што нисам птица, да имам крила, па да на час слетим и утолим, бар на кратко, вечиту жеђ. Како ли се осећају и како ли тек сијају очи наших по белом свету када помену завичај“? (стр. 24)

Хтела-не хтела, у овој причи нам ауторка сугерише и места где наилазимо на својеврсни хумор, а то се односи на доба када су чували стоку и знали да се преједу зрелих, сласних плодова са стабла дуда: „Заборавимо и на краве и њиве са свежом детелином, кукурузишта и поља пшенице, где одлутају за час. Настане права пометња и страх од сеоских пољара. Кад приметимо да их нема на видику, почиње јурњава и дозивање крава по именима: „Ружо, Милка, Ленка…“ (стр. 27)

Незаобилазни су и следећи призори: „Сви смо имали надимке и ретко је ко ословљаван правим именом. Мени су дали надимак Атинка. Тако ме ословљавају и данас, а када их питам како су ми дали тај надимак нико од њих не зна!“, или пример неслоге: „Нажалост, за разлику од нас деце, јетрве се нису слагале и биле су једна на другу љубоморне. Једном су се посвађале тако жестоко, да је моја маћеха потегла нож на стрину Анђу. Епилог је био на суду.“ (стр. 33) Из угла жене и са дистанце дуже од четврт века, Душанка прави поређења: „Маћеха, Босиљка Грбић… Учинила је све да наша швапска кућа остане само епизода у животу нас, привремених станара. Слабост мог оца као личности и мушкарца, била је њен велики адут. Користила га је вешто, а кад  је отац тога постао свестан, почели су ломови у браку“ (стр. 36). Догађаје који следе могао је написати само живот и толико испреплетена судбина људска где се скоро све базира на узрочно-последичном принципу… а, у складу са тим су и наши сусрети од којих нас многи обогаћују, у духовном погледу!

 

Стављајући руку на срце, истини за вољу, Душанка нам открива „кривце“ који су је наговорили да се почне бавити писањем: пријатељице Љиљану Андрејић Љубомировић и рецензента Јелену Гавриловић Миликић, те њеног мужа лектора Миливоја! У историји наше књижевности, чак су и многи славни писци сакривали ове податке због стида или других разлога, што за нашу ауторку не представља проблем.

Колико је сочан и леп српски језик у роману „Мирис завичаја“ Душанке Драгосавац, најбоље потврђује и: „Дошла, тамо некаква ‘дођошкиња’! Хоће она нас да мења! Хоће она да нам соли памет, како није тешко бити фин’ – е па неће моћ’“ (стр. 63)

Догађаји настављају да се нижу као на филмској траци: заљубљивање, запослење, удаја, рођење првог детета кћерке Јасмине, развод, живот у ванбрачној заједници су комадићи – слике мозаичне целине… „Живот са особом којој су увреде и понижења упућивана мени постала душевна храна, са особом која ме је, жену и мајку свог детета, одану снају његовим родитељима, називала безвредном; човеком који ми је најпогрднија имена давао, постао је мучан. Све чешће је наше препирке и свађе кори-стио као изговор да он не може моју близину поднети и да он ‘мора’ отићи.“ (стр. 86), или: „Речи  ‘заклаћу те’звучале су сваки пут уверљиво и језиво“ (стр. 87)

Друга, ништа мање занимљива целина односи се на поглавље „Сага једне младости“. Овде је присутна посвећеност исправљању животне грешке према својој првој љубави, кћерки Јасмини и њеној деци те другим догађајима. Нарочито пажљиво и хроничарски прецизно Душанка бележи датуме: „Универзитет у Крагујевцу основан је 1976. године. Вуче корене још од оснивања ‘Лицеја’, 1838. године – прве образовне ин-ституције у Србији. Основан је на предлог Вука Караџића у посети Милошу Обрено-вићу.“ (стр. 116) или: „Сведочанство страдања народа у Другом светском рату је и Спо-мен парк, велико стратиште на коме је 1941. године, у једном дану, на простору Шума- рица изведено и стрељано 7000 ђака, наставника и родољуба. У знак сећања на стре-љане ђаке и професоре на дан страдања 21. октобра, сваке године се одржава Велики школски час.“ (стр. 118) Никад опростити ни заборавити душманима свог народа!

Ипак, од свих збивања, један се догађај издваја као доказ неумитности судбине врхунског приповедача: „Чак и сада, после више од три деценије од тог дога-ђаја, при помисли да ме је вода могла однети заједно са мостићем, уздрхтим. Пре него што сам закорачила да пређем, стајала сам и размишљала, да ли кренути или не. Са друге стране моста моја свекрва, Петрија Петровић. Маше ми. Виче ми нешто, али ја је не чујем! Трчећи сам прешла мост. Само што сам одмакла два три корака од моста, зачула се јака ломљава! Стравичан призор иза мене и неверица – колико је мало фалило да се нађем у гранама и отпаду који је носила вода заједно са малим дрвеним мостићем! Следила сам се од ужаса.“ (стр. 122) Очевидно, судбина Душанкина је била да настави чинити добра дела, у име Бога, награђујући и нас овом причом!

Као бисери на огрлици, нижи се утисци, епизоде, сећања и све остало што живот уме приредити човеку, издвајају се и ове мисли: „Преко пута, иза парка, са спо-меником нашем писцу Ђури Јакшићу зграда Економске школе. Покушавам се сетити имена и презимена професора чији су ми ликови остали трајно урезани у сећање. Про-фесори са ауторитетом, строги, озбиљни. Таквима смо каткад успевали, ван обавезног дела преношења знања, некаквим случајним испадом измамити осмех.“ (стр. 191) Након отчитавања ових реченица, потврђујем идентичност тематскога круга овог дела са лајтмотивом смрти у роману „Прогонства“ др Шпире Матијевића, редовног професора Филозофског факултета-Универзитета у Тузли. (Иначе, овај роман је објављен, прво, у издању тузланског „Универзала“, пре рата, па тек онда и у издању новосадског издавача „Орфеја“.)

У оквиру „телевизијских“ сећања је и оно које се односи на снимање ТВ емисије „Све за љубав“ у продукцији ПИНК-а или „ружичасте телевизије“, које се десило 25. маја, 2006. године са необично симпатичним водитељима: Маринковић Сањом и Калинић Миланом! Јавно читање песме „Добра вила“, допринело је да се захвалност изрази на адекватан начин…

„Звоним! Утихну лавеж. Кратко чекам. Чујем нечији глас! Чујем и кораке! Приближавају се капији. Неко окреће кључ у брави и отвара капију. Одједном, засја чудна светлост. Изузетно лепо извајана женска фигура стоји испред мене. Смеши се и ословљава ме. Она ме познаје! Ореол јој лелуја над главом. Не могу да верујем. То је она, МОЈА МАЈКА! Смеши се, шири руке према мени. Дуга, црна коса, уплетена у две предивне дуге кике, краси јој попрсја. Нагло склапа руке, као да некоме захваљује што ме види, па их опет шири ка мени. Сузе радоснице ми склизнуше низ лице. Узвраћам осмехом и пружам руке према њој. Хоћу да је загрлим. Али не могу корака направити, као укопана сам. Још само корак, два нас дели. Поглед ми пада на таблу са натписом дуж капије „Каменорезац“. Још нешто пише испод. Ваљда име власника. Гледам таблу и чујем себе док изговарам речи: ‘Мајко, ја сам…’Како се у моменту створила ту испред мене, тако исто у трену нестаде моје чаролије. Ореол у виду снопа светлости, вину се у висине. Осећам капи кише док ми се сливају низ образе. Врата се затварају. Звоним и дозивам мајку, али узалуд. Осећам се јадно и изневерено, али не одустајем.“ (стр. 225) За разлику од овако прелепог сна, комплетном утиску трагичности доприноси и вест коју Душанка сазнаје, путем телефона у разговору са Гораном, сином своје пријатељи-це  Зорице која је подигла руку на себе. Али, пре тог јој оставља у завештање речи: „ Чула сам, Душо, и баш ми је драго, а и , ето, видиш да је Бог тебе одредио да многе своје надживиш, оплакујеш и да пишеш о њима“. (стр. 265) Нема сумње, ономе што је крвљу запечаћено, тумачи нису потребни…

На крају треба истакнути као вредност њеног приповедачког дара која се огледа кроз употребу са мером турцизама (инат, галоп, тегет-боја, аманет, тазе динстан, амајлија, сијасет, запахне, севдалинка, севап, чемер, цицвара)download (2), који доприносе лепој атмосфери тензичности у роману „Мирис завичаја“.

Историја светске литературе познаје Џона Голсвордија, књижевника, вели-ког моралисту и филантропа, рођеног у Енглеској 1867, који је умро само годину дана после сазнања да је проглашен лауреатом Нобелове награде за књижевност, 1932. год., за своју чувену трилогију „Сага о Форсајтима“⃰⃰ ⃰ тако да се Душанка Драгосавац веома приближила овом класику, стављајући у поднаслов романа „Мирис завичаја“ и оно: „Сага једне младости“… Чини се да је успела у настојању да, до у детаље, опише живот три генерације (својих родитеља, властити и тек начет живот кћерке Јасмине и њено троје деце), тако да се од ње очекује да се више „размахне“ у приповедању које ће да уследи у једном од следећих дела!

Све у свему, књижевне интенције Душанке Драгосавац пророчански су већ најављене и прате је верно као сенка. Стога се њен аутобиографски роман-првенац и може читати као потресно исповедање живота остварене жене.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*