(Драги Тасић, Жункељи и
Гигињери, QWERTY, 2010)
Већ прва реченица романа ЖУНКЕЉИ И ГИГИЊЕРИ даје нам до знања да се ради о делу са елементима сатире: ,,Вратио сам се с дипломом правног факултета у Скученград…“. Ипак, још више, то је књига о адвокатским страстима и напастима, а још више књига о улажењу у адвокатски живот, да не кажем – посао. Књига Ж.И.Г., за разлику од АДВОКАТСКИХ ПРИЧА, где је адвокатско претворено у фабулу, где је адвокат малтене ван приче и више је приповедач и визуратор него у средишту, овде је пак друга ситуација. Даје се лик адвоката, атмосфера суђења, почеци и окрајци адвокатског посла. Поглед на адвокате, њихова ситуација и статус у малим руралним срединама, саживљавање са душом народа, његовим пакостима, подјареношћу и мешањем у рад судова, адвоката и у правду.
Увежбах се да говорим пред судијама. И да доказујем своје истине или туђе кривице.
(стр.25)
Већ у почетним главама романа уводи се мотив суђења који је, свакако, један од централних мотива ЖУНКЕЉА И ГИГИЊЕРА. Атмосфера суђења, његово место и облик у народу, дата је у право време, и у довољним количинама, ни премало ни претерано, таман да нас уведе у менталитет људи који живе у том чудном месту у близини Бора, у Зриковцу. И у њихову манију за константним покретањем судских поступака
Ми смо већ постали безакони људи. Парнице избијају, трају, одуговлаче се и не завршавају. Немају краја. За то нема објашњења. Нико не зна прави разлог, а нико не верује у разлоге које наводе судије или адвокати. Парничари су или осиљени или ојађени људи. Суд не тера ни једне ни друге да поштују тај, час овакав час онакав, судски поступак. Суђења се своде на исте приговоре и разговоре које понављају судије и адвокати на поновним расправама. Сви на суду говоре о рочиштима, претресима, одлагањима, прекидима, вештачењу, а парничари грде и псују парнице што им извлаче паре. На пресуде нико не мисли. Ни судије, ни адвокати, па ни парничари. Адвокатима је боље да поступак траје дуго. То трајање не смета ни судијама. Они не суде, већ говоре о суђењу, пресуђивању, досуђивању, надсуђивању, враћању, исправљању, понављању, обнављању, а онда о извршењу, предлагању, налагању, одлагању и на крају о неизвршивости пресуде. Ако доживиш да ти нешто буде досуђено, то не значи да ће то бити и извршено.
(стр.29)
Све је то још лепше описано, искарикирано и сатиричано, у глави ТИМОЧКЕ СУДНИЧАРСКЕ СТРАСТИ – у дијалогу који се води између школованог адвоката и адвоката из народа.
У центру романа је суђење, судски поступак, сукоб, између две породице, које се одувек, деценијама између себе мало-мало суде око свачега и ничега, а у овом случају овај конкретни сукоб нараста све претходне, заокупира мноштво људи повезаних родбинским и другим везама и поривима, и прераста у прави ,,жункељско-гигињерски рат“. У средишту покретања судског поступка је једна, наизглед тричава и помало смешна ствар. Писац је све то тако умешно осмислио и приближио се оној крлежанској светлој традицији. Шта покреће сукоб и спорење, тачније тужење, тај зриковачки порив? У питању је спор око гробова. Око два гроба, тачније око другог гроба који је ,,ушао“ у први, претходни и нешто старији. Ноге твога оца ушле су, јер је гроб постављен накосо и без поштовања према мојој породици, у простор где је глава моје мајке, чиме ми је нанесена огромна увреда. Укратко парафразирано, то је суштина, која је ваљда, комично али и бизарно, пала на синове тих породица, да је њих двојица уз помоћ судије, адвоката и преметачина разреше. Један се бори да добије парницу, чиме би други морао да о свом трошку измести гроб свог оца и сахрани га на другом месту и плати одштету, други – да не раскопава оца на правди бога. А иза свега стоје посве другачији мотиви и пориви око којих се плету клупка зависти, љубоморе, преваре, отимање жене, наношење увреда, пакости и јавни подсмех, те алузија на могућу некадашњу ванбрачну романсу двоје покојника из две прородице, па су им се и гробови приближили. Доносе се мапе. Тасић отвара многа питања својим делом, које није чиста сатира, већ хибрид између сатире и адвокатског романа. Питања српског и борског судства, права на сахрањивање, односно права које човек има или би требало да има после смрти, а то су право на достојанство и почивање у миру, и право да нико не измешта и не помера његов гроб. Отвара и проблем јавних гробаља. Алегорија и семантичко удвајање чине ову књигу једном од најбољих Тасићевих књига, управо због оних ,,нога“ које су ушле у простор супарникове мајке. Прича је једна дивна алегорија. А ноге су генијална метафора (приземног, физичког, сексуалног, животињског). Тиме се отвара проблем самог српског бића. Проблем чојства. Гложење и отимање. Подела на две стране. Распарчавање у оквиру једног села у Тасићевом роману може се проширити и на стање у једном народу.
Ово је књига која може помоћи млађим адвокатима и адвокатима у настајању. Млади адвокат, који је и актер и донекле главни приповедач романа развија се уз свесрдну помоћ свога оца Антанасија, бруси свој пут и почетак каријере испуњавањем његових задатака. Још више, ово је књига о Зриковцу и његовим менталитетима, и о Скученграду – Бору граду. Једно од најбољих поглавља у књизи је ,,Уз вотку о гробарској парници“ које сучељава два типа адвоката и међусобни однос сучељених адвокатских страна. У центру пажње је гробарска парница, дакле гробље – Срби се не могу сложити ни око оног ни око овог света.
Оно што задивљује је адвокатски живот ,,изнутра’’, психа адвоката и све стинице које су дате у овом делу
Припадао је адвокатима који су их (мисли се на – плаћања у натури поред плаћања адвокатских услуга) урачунавали у адвокатске награде.
Клијенти, или њихове домаћице, доносили су мајци најчешће планински крављи или овчји сир, јаја, сезонско поврће, пробрано воће или заклану живину, ухрањене кокоши, понекад тешку ћурку.
На почетку парнице и приликом разговора о очекиваној или о примљеној пресуди, клијенти су непосредно Антанасију доносили горњанску шљивовицу или белоречку дуњевачу, а понекад и познато рајачко црно вино. Уз пиће предавали би му заклано и очишћено младо сточно грло, ,,жртвено живинче“, како га је Антанасије представљао нама у кући.
(стр.52)
,,Жртве“ у Антанасијево време носиле су имена ,,зриковачко јагње“, ,,моравско бело прасе“, ,,сврљишко јаре без мириса“, ,,неговани зец“ или онај посебан ,,зец дивљак“. Та жртвена грла клијената са села била су добро очишћена, њихове изнутрице одвојене, опране и спремљене за сармице у скрами. По адвокатском обичају ситна а понекад и крупнија заклана стока, служила је ,,жртвовању Богињи правде“. Антанасије је волео да каже да адвокати подносе жртве ,,оданости клијената адвокатској разумној вештини“. Он је заобилазио слепу Богињу правде, говорећи да је она не само слепа, већ и глува, а понекад и глупа слушкиња власти или имућника.
(стр.52-53)
Народ, који воли да се оптужује и суди, или, како сам писац то детектује као ,,зриковачка наклапања“ – у складу је са фреквенцијом парничних сукоба:
(Добринка: ) Гигињери су проносили неистину да сам ,,живела“ са Радивојем, или да сам бар неколико пута с њим преварила свога Драгутина. Нисам их тужила за клевету или увреду, иако се Зриковчани због тих недела одмах туже. Драгутин ми није дозволио. С Гигињерима су већ текле две или три парнице. Доста му је било и Гигињера и суда.
(стр.56)
Тужење је централни мотив романа. Тужење као судска (правно-законска) и као људска (народно-фолклорна) категорија:
Нагађали су, једни да је жункељска тужба поднета због гигињерске крађе шуме а могуће је, тврдили су други, обавештенији, да Милорад тужи Станоја због онога на гробљу.
(стр.57)
Како се одмотава сижејно клупко романа, увиђамо да је се народ за судничење деценијама усавршавао и да је поједине актере и поступке у тужењима институционализовао, а једна од тих институција су и жене са посебним задатком и функцијом, тзв. ,,обиђуше“, описане у истоименом поглављу:
Почело је изменама порука обе парничне стране преко заједничких пријатељица. Њих у селу називају ,,обиђуше“. Те жене нису обичне ,,поселарке“ које без устручавања ходају по кућама и преносе вести о свему и свачему. ,,Обиђуше“ обилазе само куће сукобљених страна и преносе им поруке које оне упућују једна другој пре појаве пред судијама.
,,Обиђуша“ Радунка наврати да обиђе Добринку. Разменише жалбе, Радунка на болове у ногама, а Добринка на болове у препонама. Затим пређоше на главно.
(стр.57-58)
У току истог дана, уз измењене главне поруке, Славица и Добринка из својих дворишта упутише једна другој и усмене абере, обе окренуте улици да их свет тамо чује. Поруке преко ,,обиђуша“ сматрају се тајним и не откривају се јавности, да не би биле коришћене на суду. Абери су јавни. Може их чути свако на улици, али морају да допру и до онога коме су намењени. Јавност мора да просуди ко је у праву, а примаоци абера морају да осете увреде или страх од поручиоца.
(стр.58-59)
Суђење (манију суђења) је приповедач приказао као љубавну страст, која има своје време, своју предигру и фазе:
Заврши се зриковачка припрема за жункељско-гигињерско суђење.
У Скученграду оба адвоката обавестише своје клијенте да је промењен претрпани судија и да ће спор судити нови, стручан, објективан, непристрасан и неподмитљив судија.
(стр.68)
Тензија се лагано појачава и читаочева очекивања држе напетим. То је оно што је добро урађено. Но, тај ниво приче се укрштава са критиком нечега другога. Морам признати да ми се то не допада. Као читалац, и као критичар, и као писац, више волим кад је сатира или тема уперена у једном правцу, него у два, јер се онда не зна шта је важније и шта се хтело рећи, и бркају се ,,бабе и жабе“. Без обзира на то што је критика града Бора, његовог пропадања, дата концизно и тачно:
У граду који је доскора кашљуцао и кијао док су фабрике и погони брујали, дробили и млели руду, прали је и сушили, топили је и изливали у бакар, сјајан пречишћен црвени метал. И у злато, сребро и платину чије количине нису казиване. Бор је живео с људима на све стране. И ширио се бежећи од центра у бањско и језерско зеленило. Док није укочен невидним силама. Некад у свету познат борски Комбинат бакра је посустао и скучио се несташицама машина које не долазе преко граница ради замене старих. Смањио је ископ и довоз руде, тпољење метала, смањиле се и поворке људи, скучиле се улице, димњаци и видици. Бор се изгубио, живимо у Скученграду.
(стр.68)
Некад, после фабричке сирене за почетак јутарње смене, без обзира да ли је време суво, мокро или снежно као данас, градом је куљао народ. А сад сам сретао само пијанице које су локале читаву ноћ, ко зна где, кад ни кафана ,,Рудар“ не ради. И она је пропала.
(стр.69)
Но, ово свакако није један од слабијих делова романа, чак напротив – сматрам га једним од најјачих. Као и оне који се односе на исход парница и правде, где се осећа она фина, неприметљива, метафизика:
. . . и кад сам добијао и кад сам губио парнице, иза мириса, како ти кажеш ,,судске правде“ слутио сам другачију, истиниту правду. Њен мирис је био сладак и другачији од мириса судске правде.
(стр.72)
Искошена сахрана, права или лажна, прави мотиви жункељског подизања тужбе, поновна суђења – све ћемо то оставити читаоцима да сами доживе. Оно што на овом месту желим подвући то је употреба једног појединачног глагола. Глагол ,,освестити“ (у свим његовим облицима, просвестити) највреднији је глагол, несумњиво најважнији глагол Тасићевог књижевног опуса и приповедања. Налазимо га у свим његовим прозама и шире, не као најфреквентнији, али са најважнијим и кључним значењем – глагол који се увек јавља, и то на кључним местима у причи, фабули. Као што се овде дешава Милици која прекида прељубни живот и враћа се Милораду. И он је путоказ за разумевање Тасићевог дела у целини. Освестити, просвестити се, вратити се свести, повратити изгубљену свест, створити нову. Њиме Тасић константно показује да нашем народу недостаје ,,освешћивање“ и ,,просвешћивање“.
*Оно што квари ову изузетну причу и сукоб јесу опсервације на стање у држави, комбинату бакра, политичке околности, уношење личне перспективе, кратак опис нато-агресије итд. (посебно се међу томе негативно издвајају поглавља ,,Град на Белици и борска ђавоља варош“ и ,,Дуго путовање у кабини камиона). По мојој процени, није им место у овој књизи. Само кваре главни ток и идејни правац – ,,зриковачку страст“ за вођењем ,,неуобичајених и неизвесних парница“.
Милош Ристић
септембар 2013.г.
Pročitajte i:
