Милош Ристић
СВЕДОЧЕЊЕ: ЧЕТИРИ ПРИЧЕ ДРАГОГ ТАСИЋА
(Драги Тасић, Адвокатске приче, QWERTY, 2012)
ЦРВЕНИ СТОЛЊАК
Осећа се, већ од почетних страница ове приповетке, извесна лакоћа писања – приповедање чило иде, корача, “хоп – хип“. Кафкијанска атмосфера… посве пријатна. Обрти. Елементи криминалистичке приче на шта, уосталом, упућује и наслов књиге – АДВОКАТСКЕ ПРИЧЕ. Поовска мистичност. На први поглед, чини се обичном крими причом, али, авај, главни лик ове приче је сама уметност. Однос уметничког дела и света, утицај самог дела на оне који га “читају“. Покрај парничке философије и судске папирологике имамо хедонизам, боемство, љубави, сву радост живота у малом али пориву да се ужива и да се греши.
Ја сад нећу овде да вам излажем технику Тасићевог приповедања, препричавам приповетку по приповетку у целини, обједињујем мотивацију и разједињујем карактере, цртам конклузио и смишљам увод док разрађујем разраду, јер, наука о књижевности је једна досадна ствар за онога који није научник и само научник. Или, да пишем, како је то што је писац целог живота био адвокат много утицало на начин писања и разумевања његовог дела. Не видим потребу уопште за таквим једним открићем бескорисним осим за онога који жели да открива оно што сви већ знамо, што пише у биографији писца. Причу треба прочитати. Нашто је тумачити? Прича обухвата период од 1991/1992. године све до 1999-те и НАТО-овог бомбардовања, 2000-дите, али је снажно повезана са 2011-ом, што се кристалише у последњем пасусу, и одводи ову причу у нову, тј. повезује је са једним другим пишчевим делом. Мистичност се наставља.
ЖЕЛЕЗНИЦА
Прича “Железница“ враћа нас социјалним темама, мотивима правде и правичности, који су поетско-филозофски озрачени оним ,,Правда путује дугим путевима“. Као и у претходној причи у и/или око центра приче је извесни адвокат Тихомир који све ове приче повезује и приближава их роману. Карактеристично је да се више прича бави дужим временским периодима од по три, седам, десет и више година. Писац не тежи брзим и лаким заплетима и још брзим отплетима, који би били условљени и оправдани темпоралним аспектима, већ стрпљиво и храбро гради причу у причи, да би причу продужио даље, а читаоца привукао ближе.
Мистика је поново заступљена само је она овде условљена не фактором човека и његових поступака и малверзација него фактором судбине. Правда није задовољена у судском поступку али јесте ван њега. Мада, остаје отворено питање шта је и где је правда када је њен потражилац на ономе свету.
АДВОКАТОВА СТОЛИЦА
А какав је тај адвокат Тихомир? Адвокат Тихомир… Чини се, да му је име Тихомир тек презиме а да му је оно Адвокат постало име. Дакле, какав је он? Он, као и да није адвокат. Више је човек него адвокат мада му професионалности не недостаје. Напротив, али је сва његова професионалност мање професионализам а више професија. Брањење кога? Одбрана живота.
Прича “Адвокатова столица“ уводи наш у живот јединог актера који је константан у свим приповеткама – Тихомира. Из ње сагледавамо како се професија и живот адвоката преламају и претапају у међусобном односу. Ова је прича ода адвокатској професији. Сва тежина овог посла згуснута је у њој. Визија живота из очију адвоката преокупираног целодневним активностима, посетама и захтевима, договарањима и састанцима, саслушањима и преговарањима, рецепцијом увреда и псовки, толико је реална, толико је реално дата, да на моменте изгледа халуцинантна. Измаглица, сан. Одличан сценарио за (тв) филм.
Наслов “Адвокатова столица“ кроз две трећине приповетке наводи нас на размишљање да је то уствари “електрична столица“ у којој бива спржен адвокатов живот адвоката, смрвљен у биткама за правду. Испрва. Само испрва. Из друга, разоткривају се права значења столице, адвокатова приврженост и љубав према њој као и сва лепота позива којим се бави а у ком је она прва база и последња утеха:
Поносио се својом столицом, њеном величином, орнаментима у дрвету и удобношћу коју му је пружала у дугом раду. Своју столицу је сматрао адвокатском краљевском столицом. У њој се годинама осећао краљевски у царству права. И с таквим осећањем обављао адвокатске послове. И кад су узвишени до правде, кад их је краљевски обављао, и кад су кидани и разбијани у бедне рите неправде. У столици се уздизао и са њом падао никад не пропавши, увек осећајући да је адвокат који има људске циљеве.
Неприкосновеност столице која припада адвокату чинила га је слободним човеком, извукла га је из класе чиновника, државних робова који, спутани и незаинтересовани, без срца, окрећу државни точак. Свезани за њега, окрећу га у круг да би млео народно жито и месио хлебове том народу.
Ова је прича најбоља, најубедљивија, најпоетскија. Сцена уништавања столице која зрачи својом лепотом и резбаријама исто колико и својом душевном везом са њеним власником – а која бива покидана и уништена – од стране насилног балавца – снажна је поетска слика.
ЛЕПОТА ЖИВОТА
Прича “Лепота живота“ описује адвокатов згомилани умор и жељу да се одмори, да удахне ваздух, да заборави на све оно због чега га људи проклињу или воле. Иза овог, почетног слоја, видимо да не успева од тога побећи. Чак и у позним годинама, без икаквог хтења, старе парнице га враћају у прошлост. Незадовољник га сретне у продавници настојећи да га што-пре-то-боље извређа, напсује или нађе неки трећи начин да му се освети за праведну неправду. Само што адвокат, бар у овој причи, успева да утиша у себи гнев, избегне да одреагује на провокацију, желећи бар тад, бар у позној доби и раној пензији, бар на трен да “заигра срцем због лепоте живота“ посматрајући обичан, миран живот, мале среће – свадбену поворку и ромску децу како поигравају у њој дужином улице.
2012, Крушевац
У лето – јесен
Pročitajte i:
