(Слободан Ценц, СА ВЕРОМ И ЉУБАВЉУ ПРИСТУПИТЕ, Културни центар Крушевац, 2013)
Књига прозе Слободана Ценца, његов други роман, Са вером и љубављу приступите, књига је коју вреди прочитати. Сам аутор, уз помоћ двоје рецитатора, прочитао га је цео на представљању књиге 29.04.2013.г. у крушевачкој Белој сали и поставља се питање да ли је тиме убио посетиоце вечери у појам или извео једно квалитетно и иновативно, помало насилно, скоро двочасовно, тријумвиратско читање, у којем велика већина овог романа ушла, надам се не и изашла, кроз уши локалне књижевне публике, дакле петнаестак људи.
Ради се о књизи која је на првом месту антиалкохолног типа. То треба истаћи и претаћи, и ја, ево, претачем вино из флаше у чашу, док ово пашем. Роман описује болницу за одвикавање, човека и алкохол. Алкохол је схваћен као нека врста ђавола па се ту и због тога уводи лице бога. То лице је саговорничко, у минус-присуству. Приповедач, који је некад онај који посматра главног јунака Војина, а некад постаје сам тај јунак, јесте онај који говори богу, о богу и са богом. У том смислу ово јесте једна побожна књига, књига о човеку и богу, човековом тражењу бога у себи и свугде около, поткрепљена аспектима хришћанства, оног правог , православног. Сам наслов романа је реченица једног свештеника којим је позивао људе и главног лика међу њима у цркву и почетак молитве.
Може се ова књига без проблема назвати ,,болничким романом“. Ванредно живописно и до милиметра проницљиво осликано је дат амбијент болнице, установе, зграде, света и живота који је у њој текао и претакао се из пола напуњене чаше смрти у полунапуњену чашу живота и обратно, за време боравка главног јунака на одвикавању и лечењу од алкохолизма. Није ово строго поучна књига. Није нешто досадно, нешто дидактичког или морализаторског типа. Она је поучна тек у својој укупнини, никако у хтењу.
Одвикавање и зависност су централни мотиви. Не ради се овде само о алкохлизму. Пре би се могло рећи да се ради о чишћењу од зла. Поред одељења за алкохоличаре описано је и одељење за наркомане, опет потпуно различитог склопа људи од првог, другачијег изгледа и атмосфере. Мотив кључа и закључавања је веома јак. Приповедач-лик на једном месту каже да је себе ,,држао под кључем“. Закључаност у алкохолу, закључаност за свет, околину и ближње, и, закључаност у установи, три су закључаности које су присутне.
Стил романа је брз, жустар, фрагментаран и настављајући, помало прек и с прекидима напречац. Све то је помогло аутору да изгради слику хаоса и губљења.
Можда је најрепрезентативнија реченица романа она коју изговара алкохоличар кад почне тамо, у тој болници окруженој шумом, да увиђа по први пут свет, природу и себе, и те мале лепоте живљења . . . када на све оно што је добро и задивљујуће каже: ,,То је лепо.“ Није то само иронија, он осећа сада лепоту, он почиње да је осећа. Не извргава је руглу иако сам израз личи да носи саркастичну ноту. Он је, у истом трену, иако свестан лепоте, свестан шта поред те лепоте у њему постоји, и да, док се тога не отараси, док то не истера из себе и око себе, неће моћи да ужива у доброти и лепоти већ само регистровати је. А ја могу регистровати да је Слободан Ценц овом књигом, неки би рекли кратком за роман (али шта је кратко у времену брзине?!), озбиљно закорачио у свет књижевности, психологије и социологије.
Милош Ристић
29.04.2013. Крушевац
Pročitajte i:
