Саша Мићковић – На врхунцу славе (Приједор 2012 – треће место)

Filed under: nagrađeni radovi,Prijedor 2012,region |

psenica1.

Боже, подари нам пшеницу и вино,
једна шака соли биће за све доста.
Воћњаку сам мало јабука откин`о,
да странца угостим к`о најдражег госта.

Овде је за сваког остављено место,
луталица мисли припитоми, скраси.
Ову земљу бира и сам Бог за престо
кад са Копорина звоник се огласи.

Ветрови се тихо сударају, нежно,
разносећи мирис ружичастих лати,
и зимско је јутро идилично, снежно,

чим природу зима мразем обрлати.
Мајко наша света како одолети?
Осоколи род свој, пусти га да лети!

2.

Осоколи род свој, пусти га да лети,
питомином овом што спокојно ћути,
и овај ће народ груду заволети,
кад искру живота у трену наслути.

Ово време кад се као прах разиђе,
на Небу свој дворац Шумадинац гради.
Када смрт под нокте кришом му подиђе,
тек тад му се живот истински ослади.

Срећа нам кораке често запљускује,
с другог нам се света аскурђел обраћа.
На дамару чекић суво злато кује,

крвцом расточеном све се овде плаћа.
Јастреб се у небо вртоглаво вин`о,
живот је све маске раном зором скин`о!
3.

Живот је све маске раном зором скин`о,
одбацио старе кошуљице своје.
Дани дуже трају и грех је премин`о,
па се и секунде као вечност броје.

Из дубине ноћи тек се чују птице,
шеретски нам звезда светлошћу намигне.
Месечина купа позлаћено лице,
душа хоће к`небу већ да се уздигне.

Дан за даном капље из божанског низа,
свак` на крају себе у потаји позна.
Време је зубато, голу срж нагриза,

све док човек судбу волшебно не дозна.
Златним концем, иглом, хаљине исплети,
анђео се моли да нас све просвети!

4.

Анђео се моли да нас све просвети,
темеље камене вечност да л` то спира?
Једном ће нас неко одавде узети,
чисто своју силу да издемонстрира.

Пред кућним олтаром све чешће се клекне,
на све с миром гледа преко старог плота.
Вечерња молитва као гром одјекне,
па око аорте дечије обмота.

У телу се буди чуло онострано,
очи румен краду и капљице зоре.
Хоризонте јасне и поље пространо,

освежава мирис са борове коре.
Дрхтури у нама прадедовска клица,
на врхунцу славе кличе Србијица!

5.

На врхунцу славе кличе Србијица,
свеци воду газе, стопа им пламиња.
Умножила свака себе породица,
тамјан у кандилу полагано тиња.

Бесмисао некад врисне од свог смисла,
кротко Шумадија ка вечности миче.
Од силине среће и сва коб пресвисла,
ал` стубе ка Небу, ко нам то измиче?

На трошноме прагу седи старац седи,
гледајућ` у сутра поглед му је свис`о.
Кад се време стушти минут много вреди,

унуцима шуму, пропланке препис`о.
И лужник зашуми по ком срна скаче,
скинула са себе зимске огртаче!

6.

Скинула са себе зимске огртаче,
оживело све је, немирно све хита.
У одору нову брезе се пресвлаче,
проклијало семе баченога жита.

И тамо крај воде, купачице виле,
расплетених кика, бисер – шкољке траже.
У дубини ока звезде им се скриле,
мирисе им с тела топлота разлаже.

Запаљива песма из грла косача,
најфинија нота по пољани штрика.
Смрт је тако близу, ал` живот надјача,

природна темпера живи пејзаж слика.
Огласи се славуј, Орфејева птица,
к`о да бруји земљом са гитаре жица!

7.

К`о да бруји земљом са гитаре жица,
док танани звуци свуд око нас веју,
и главица мала ту је свезналица,
девојачке усне кикотом се смеју.

Ушушкан у гнездо ор`о лет свој сања,
поглед му залут`о кроз маглину ветра.
У тајанство света опрезно урања,
племенито пловећ кроз дубине етра.

Кад нас археолог буде ископав`о,
кости кад нам буде превртао крте,
прогледај и тада расцветана главо,

ветрови нас као ветрењаче врте.
Искрено се прашта, засмеје и плаче,
акорди се сетни то пред нама свлаче!

8.

Акорди се сетни то пред нама свлаче.
Васељена цела ослушкује звуке.
Сребре се извори и бистрином зраче,
освежимо лице, оканимо муке.

Под сазвежђем песник још само бугари,
из мравињка речи, крилатице згрће.
Пецну ли га дубље мисао поквари,
па га силно стресе ново надахнуће.

Призор који видим говори за себе,
мајка своме чеду пољубила очи,
и кад камен пуца нико не озебе,

једно се у друго лето тихо точи.
Цветним су дезеном шаране празнине,
стидљиво природа згужвала хаљине!

9.

Стидљиво природа згужвала хаљине,
и евенке ниже по дворишту, вазда.
Пред свитање када месечина мине,
нови дан уз Божји благослов се сазда.

Воштаница вије црвенкасти пламен,
светкује се празник, узми мрву дрена,
за бољитак куће и да будеш стамен,
окретан к`о видра, борбен као мрена.

И у доба давна преци су нам знали,
да за себе зграбе тек кол`ко им треба.
Од плоднога царства плашећи се, крали,

кад не беше кише, не беше ни хлеба.
Издашне нам њиве, зрију шљиве плаве,
растаче се сребро коритом Мораве!

10.

Растаче се сребро коритом Мораве,
обале су трошне исто као људи.
Таласи нас носе к`о понизне мраве,
а од зрнца среће све зна да полуди.

Воденички камен својим ритмом шушти,
за усташца гладна бело брашно меље.
Пастир звезде чита, зна језик немушти,
за свиралу врби кору бритвом деље.

Фрулашеви звуци упрели се грањем,
и скупа са ветром к`о да химну брује.
Тонове поредим с чаробним блистањем,

јутром звук то плута, далеко се чује.
По тлу када светлост к`о бичем ошине,
белина се, магла, обалом расплине!

11.

Белина се, магла, обалом расплине,
заиграле складно напупеле крошње.
Мехури су пуни у родне године,
класје зањихало к`о народне ношње.

Песници мастилом историју кову,
из пера им вире к`о крв вреле капи.
Одани истини, као светом слову,
ал` и они копне, к`о што глечер лапи.

Да окусиш прошлост зове те Опленац,
звекет бајонета буди Калемегдан.
Због Србије свијам сад сонетни венац,

свако од нас бије тајно луди мегдан.
Ореол кад гране сред свечеве главе,
и сунчеви зраци таму ће да смлаве!

12.

И сунчеви зраци таму ће да смлаве,
једном ће и нама већ да се раздани.
Изасланици ће с Неба да се јаве,
будећи све оне који су поспани.

Велики ил` мали под прелепим сводом,
истим путем газе, охоло ил` мирно.
Очарани децом, узвишеним плодом,
опстанак, бољитак, осећање збирно.

На леђима терет оловни носили,
изгарали попут неке старе звезде.
Поколења често у брдима крили,

кад хорде свирепе к`о куга пројезде.
Ослушни брзаке, ломе се о стене,
ја и сада слушам песме божанствене!

13.

Ја и сада слушам песме божанствене,
а задржим сузе, дубоко у себи.
Девојачка грла, све нас гласом плене,
Србијом се пева, а зашто и не би?

И на крају овог уплетеног венца,
хоћу да дочарам како се то воли.
Крстио је отац свог сина, првенца,
jуначког си рода, тако га соколи.

Управо смо зенит руком домашили,
ближи ли смо дуги или пољу смиља?
Дрхтећ` од раскоши, мало уплашили,

попуцале опне од силног обиља.
Некад ми се живот на теме окрене.
Арија ми душу, успомене прене!

14.

Арија ми душу, успомене прене,
потрчимо скупа, лаки, босоноги.
Распламсајмо ватру у срдашцу жене,
жар њихов на кожи кушали су многи.

У распуклу јесен кад птице одлећу,
с пролећа кад почне све да врви, дише,
смеха се одрећи, лека за све нећу.
Почуј, поток звони кад добују кише.

Жар освита згрћем у једноме хвату,
руб свемира нишчи са лакоћом снева.
Погледаш ли горе видећеш позлату,

искрица живота бури одолева.
Не треба ти много, верујеш ли силно,
Боже, подари нам пшеницу и вино!
МАГИСТРАЛЕ

Боже, подари нам пшеницу и вино,
Осоколи род свој, пусти га да лети.
Живот је све маске раном зором скин`о,
Анђео се моли да нас све просвети.

На врхунцу славе кличе Србијица,
Скинула са себе зимске огртаче.
К`о да бруји земљом са гитаре жица,
Акорди се сетни то пред нама свлаче.

Стидљиво природа згужвала хаљине,
Растаче се сребро коритом Мораве.
Белина се, магла, обалом расплине,

И сунчеви зраци таму ће да смлаве.
Ја и сада слушам песме божанствене,
Арија ми душу, успомене прене!

 

Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду Шпитал, Аустрија, 1980. године.

Сада тренутно живи у Рачи. Пише сонете и сонетне венце у којима су примењене

различите технике ове краљевске форме. Његова поезија је сплет духовних,

филозофских и емотивних нити. До сада је објавио три збирке поезије:

· Јастреб у олуји
· Божанска Србија
· Рачански песнички свитак, коаутор
Сарадник је више листова и часописа који објављују поезију. Уврштен је у следеће зборнике 2012. године:

· Ми смо скупа и када смо далеко, Кикинда
· Сабор духовне поезије, Београд
· Рудничка врела, Горњи Милановац

Године 2013. је уврштен у следеће зборнике:

· Мајдан, Костолац
· Ћирилица, слово српског лица, Петровац на Млави
· Шумадијске метафоре, Младеновац
· Песничко пролеће, Београд, Чукарица
· Море на длану, Хрватска
· Ћирилица, огледало српске душе, Велики Поповац
· Приједорски књижевни караван, Приједор
· Видовданске бесједе, Прњавор
· Моравске тајне, Ћуприја

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*