На састанку Уређивачког одбора, који је одржан 16. 12. 2013. године у Центру за културу Пожаревац, донета је одлука о победницима књижевног конкурса, чији ће рукописи бити штампани 2014. године, у оквиру Eдиције Браничево.
На конкурс се пријавило 136 аутора, са укупно 213 рукописа. Аутори који су у међувремену публиковали своје рукописе (и о томе обавестили Уређивачки одбор) или су се пријавили после одређеног рока за пријем рукописа, били су изузети из конкуренције. Рад и одлуке жирија (Уређивачког одбора) сви заинтересовани могли су пратити на сајту Центра за културу, као и на Конкурсима Региона.
Будући да је на конкурс пристигло више квалитетних рукописа, Уређивачки одбор је препоручио, а директор Центра за културу прихватио предлог да се уместо планирана два у Едицији Браничево 2014. објаве четири рукописа:
1. Даниела Томовић, „Баштован усуда“, песме,
2. Милан Миливојевић, „Сакупљач душа“, роман,
3. Стамен Миловановић, „Kоначиште код Сојке“, драма,
4. Фрањо Франчич, „Оно“, збирка приповедака
Један број радова биће објављен у часопису „Браничево“.
Уређивачки одбор захваљује свим ауторима на сарадњи и указаном поверењу, а победницима упућује честитке.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Збирка песма Даниеле Томовић (1966-2012) “Баштован усуда“ представља поетско завештање песникиње. Ово дело својим снажним сликама и искреним емоцијама заслужује да отвори нову серију Едиције “Браничево“. Песникиња промишља сва “проклета питања“ књижевности, певајући о љубави, животу и о питању свих питања – смрти. Из стиха у стих, пред собом видимо јаку и надасве храбру жену, која пева о своме усуду. Даниела Томовић овом збирком доноси свој философски поглед на оно што многи називају судбином, не тражећи помиловање, још мање сажаљење. Њен поетски израз је једноставан, речник ослобођен сувишних и непотребних егзибиција, а метафоре и слике јасне и непретенциозне. Поезија вредна поштовања, која ће у сваком следећем читању откривати нове слојеве и остављати читаоца да се, док понире у преиспитивање и промишљање прочитаног, избори са својим демонима.
Роман „Сакупљач душа“ Милана Миливојевића, својим необичним јунацима, који су се обрели у специфичним породицима и ситуацијама, у времену и окружењу које им није наклоњено, слика стање колективне депресије и болести друштва у време бомбардовања Србије, са свим последицама које је оно донело. Сваки од десет делова романа, укључујући пролог и епилог, садржи мото који најављује тему поглавља, а сваки мото, ишчитаван у вези са претходним и наредним, доприноси чврстој структуралној, тематској и композиционој целини романа. Аутор ствара на ивици стварности, крећући се по танкој граници између реалног и надреалног (што је једна од главних карактеристика овог романа), бавећи се питањима уметности, морала и борбом са највећим страстима, међу којима доминирају сујета и славољубивост. Користећи се цитатима из различитих религијских и митолошких књига, од словенске митологије и бога Перуна, до Светог писма, аутор се мајсторски поиграва са читаоцем, али ипак, штитећи се иронијским отклоном, час сугерише постојање других бића, која су изван нас и одређују нам судбину, час се враћа у оквир реалног и подводи све те доживљаје главних јунака под снове и психичку оболелост. Појављивање реалних (историјских) ликова са рок и џез сцене, враћање у прошлост и показивање другачијег начина живота и менталитета, увидом у литературу – од врхунских песника, до аутора мало познатих читалачкој публици који се баве пресељењем душе из тела у тело – читаоцу се дарује необична слика света, чији смо сви ми мозаички део.
Драма Стамена Миловановића „Коначиште код Сојке“ тематизује време садашње, а „сви су изгледи и будуће“. Ауторово хуморно нарушавање јединства времена настављено је разводњавањем остала два драмска јединства. Кроз коначиште и испред њега промичу корисници контејнера, радници, професори, сањари, неостварени песници, једном речју – губитници транзиције који се даве у моралном талогу свакодневнице, покушавајући да сачувају чистоту душе. Драмска напетост постиже се сликањем колектива и сценама потирања граница између друштвено прихватљивог и неприхватљивог понашања. Из свеопште друштвене и политичке проституције издвајају се моралном чистотом проститутке које пребивају у коначишту. Аутор не именује већину ликова, или их именује именом пернатих животиња, алудирајући на неповратни процес анимализације и на преобликовање људског, чиме и сам живот постаје “комплетан живинарник“. Увођењем „имена–масака“ комично постаје наличје трагичног; поништавање људског бића неизбежно води ка трагичном расплету. Ангажовани облици, на трагу епског позоришта, добијају обрисе политичке и друштвене сатире, која се заоштрава вербалном комиком и сатиричним куплетима, у чијој је позадини горко сазнање о индивидуалном и колективном поразу: „Мрзим себе што мрзим све што бих волео да волим.“ Ово је опора драма о друштвеној стварности, која ће истовремено измамити и смех и горчину и која ће покренути читаоца/гледаоца из колективне равнодушности.
Збирка приповедака „Оно“ Фрање Франчича бави се људима са друштвених маргина, онима чије је понашање не само далеко од оног што називамо друштвено прихватљивим, већ је далеко од психички здравог расуђивања. Жртве породичног насиља, одрастајући на сликама мучења, батинања, па и убијања, ови јунаци бивају трајно обележени траумама из детињства, и то ништа не може променити. Заувек осиромашени за најважнији сегмент живота, љубав, они бивају заглављени у муљу криминала и неморала, неспособни да у животу одвоје добро и зло. Трајно оштећеног емотивног склопа и неформираног карактера, немоћни су да створе или сачувају брачну срећу, а и као родитељи бивају неуспешни. Прељуба, алкохолизам, наркоманија, ноћни живот који се не прекида ни у четрдесетим, њихови су канали за свакодневно преживљавање, јер, заустављени у процесу сазревања, остају вечити адолесценти, вечита деца гладна љубави. Лик дечака који прижељкује „великог осветника“ који ће доћи и побити све полицајце који муче децу из поправних домова, потресно указује на ужасни јаз који постоји између реалног живота деце проглашене деликвентима, и оног живота, из бајке, у коме побеђује добро, а који ова деца никада нису окусила. Ипак, једна прича (Желео бих да зауставим време), издваја се сликом породичне среће. У њој јунак посматра жену и ћерку како леже загрљене у кревету „као две половине шкољке“…
Овом збирком и табу темама које у њој отвара, Франчич излаже критици читаво друштво, и могло би се рећи, читав људски род, а читаоца враћа на ствари од којих сви окрећу главу, уљуљкујући се у своје „мирне животе“.
У Пожаревцу, Уређивачки одбор:
16. 12. 2013. Велиша Јоксимовић, Марина Васић,
Славиша Радовановић, Биљана Миловановић Живак
Pročitajte i:
