20 C
Belgrade
29/06/2022
region rezultati konkursa

Резултати књижевног конкурса „Милован Видаковић“

Radomir MitricЖири за доделу књижевне награде „Милован Видаковић“, који будимпештанске Српске недељне новине сваке године додељују аутору најбоље кратке приче на српском језику, одлучио је да овогодишње признање припадне Радомиру Д. Митрићу за причу „Завет“

Жири је радио у саставу: др Драган Никодијевић – професор универзитета из Београда (председник) и Драгомир Дујмов – професор књижевности и књижевник из Будимпеште. У образложењу одлуке истиче се да је Митрић у својој причи упечатљиво исказао евокацију нечега што је и историјско и културолошко подсећање, а што је по свом сижеу блиско теми награде. Прича се одликује архаичним језиком у којем оживљавају старији језички слојеви.

Високе оцене чланова жирија добиле су и приче: Панонска прохујала јутра – Олђе Јулиус; Ајзибан – куда носе ове људе – Боривоја Руса; Покајање – Тихомира М. Стевановића; Неправда над нама – Ђорђа Ћирјанића; Опет коњи ржу – Јадранке Антић-Станков; Најлепши на свету целом – Ладислава Варге; Заборав – Миланке Благојевић; Хладно, топло, врело – Славише Обрадовића и Склад – Милице Миме Дмитровић.

Када је реч о самом књижевном конкурсу „Милован Видаковић“, жири је у свом саопштењу истакао да се идеја за расписивање конкурса за кратку причу чија ће награда носити име родоначелника српског романа, већ после другог циклуса показала оправданом и да је изванредно прихваћена у књижевним круговима, чиме је добила на смислу и вредности:

„О томе сведочи не само необично велики одзив литерата који стварају у нашем језику, већ и завидан квалитет радова приспелих на конкурс. Богатство и разнородност тематике коју су нам понудили овогодишњи радови готово су запањујући, изложени у мери која надилази реалност и искуство живљења – од ратова који су усуд историјског али, нажалост, и савременог битисања нашег народа, који се преко низа кратких прича претачу у мозаик ненаписаног историјског романа, до прича о напуштеним огњиштима прогнаника и печалбара, о породичним трагедијама, али и о лепотама и садржајима који разоткривају најдубљи смисао живљења… Штавише, у овом конкурсном циклусу нису изостале ни приче које тематски осликавају данашњу, постмодернистичку епоху која протиче у знаку медијског симулакрума, свеопште опчињености дигитализацијом и животних слика у којима се преплићу стварно и виртуелно. Најзад, у вези са литерарним конкурсом са знамењем Милована Видаковића, вредна помена је и околност да је идеја кратке приче све присутнија и легитимнија појава у српској литератури и издавачкој пракси, о чему посведочују и најновије антологије књижевних минијатура.“
Награда ће овогодишњем добитнику бити уручена на традиционалној Светосавској академији коју Самоуправа Срба у Мађарској организује 26. јануара у Будимпешти.

***

Радомир Д. Митрић

Завет

            Памтим само оно што ми видеху очи и упамти срце: сунце испод космајских магли што сине као илуминација средњoвековном писару, наднетoм над пергаментом у тмини келије, у којој исписује живу библијску реч под жишком свеће; росна јутра, светла као пчелиње саће и ветар, који увек беше тихи сапатник у свим мојим сеобама и сеобама мог рода. Не досегох нигда више такву срећу као ту, у Неменикућама, где одрастах у окриљу прича о Ивану Косанчи и његовом јунаштву на пољу косовском. Замишљао сам како јури на црном ату и устремљује се на турску ордију. Тај првотни дечачки занос српском историјом и судбином Србаља, после ће ме целог мог скудоумног живота пратити, радостећи моје осамљеничке дане, од Ирига до Пеште, књигама из којих су проговарали древни јунаци које оживљавах смерно, пером и маштом. У Ириг доспех после пада Кочине Крајине, измучен и гладан.

Пређе то беше благородан крај, док не дође куга. У време мог босог детињства то беше мој највећи страх. Што не посекоше Турци, испи  и измори куга. После похода ових прелести, оне ме изместише из тог мог малог дечачког раја и нагнаше ме у свет. У вечити збег. Преда мном и пред мојим вршњацима, који се размилеху као мрави по шару чернозема, отвори се плаво небо Дунава и сунчана Пешта.

Тужно и меланхолично беше моје гражданско странствовање. Родина ми беше, на веки, пред очима, док лутах сеновитим улицама сегединским, темишварским и пештанским. Црна жуч тешког времена беше печат у којем ми прође животни век, као бреме носих је у себи, у фрушкогорским лутањима, на улицама Српске Атине, која тек задоби крила, док сам путовао Сентaндреји и Кежмарку, где моји Србљи худи ношаху печал патње, али и смерност самарићанску.

Дивно доба, у неповрату, отвори своје капије старцу да у скривеном врту позна негдашњег дечака, у бунару који још памти мој дечачки одраз, и зацели ми незацељиву рану, враћајући ми смирај у изби мојој детињој, над којом ме још увек најбоље памте космајске магле, мене, неустрашивог ловца са детињим луком и незаглушеног буком света!

Милован Видаковић, њим самим

***

Радомир Д. Митрић, рођен је 29. 4. 1981. године у Јајцу, у Босни и Херцеговини. Завршио је студијe српског језика и књижевности Филозофског факултета у Бањaлуци. До сада је објавио пет књига песама и један роман.

Књижевни радови заступљени су му у неколико зборника и антологија, од којих су најважнији наслови: Voci-Silenzio/Voices-Silence, Ibiskos Editrice Risolo, Empoli, Италија (2008), зборник Nosside, Reggio Calabria, Città del Bergamotto, Италија (2008, 2009, 2010, 2011), Ван Кутије, Глигорије Дијак, Подгорица, Црна Гора, (2009) и Neue Literatur aus Bosnien und Herzegowina, Традуки, Сарајево (2010).

Радомир Д. Митрић запослен је у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу, а за свој књижевни рад добио је бројна признања. Међу њима су и Награда Фестивала југословенске поезије младих у Врбасу (2003), Бранкова награда (2005), Награда Милош Црњански (2005), Слово Подгрмеча (2007), Медаља Nosside – признање Unesco World Poetry Directory-ja, прва награда на Међународном конкурсу поезије Castello di Duino у Италији, Награда града Бањалуке (2008), прва награда Фестивала Душко Трифуновић (2011), Плакета Nosside Unesco World Poetry Directory-ja у Италији и друге.

Slične vesti

15 comments

Lestanin 18/01/2013 at 02:16

Pa da, bez TURAKA I KLANJA njihoVOG(A) ne može da prođe „dobro delo“. Bljak, UA!

Goran 18/01/2013 at 20:24

Дивна прича! Чсетитке аутору и жирију на избору.

Nikola 18/01/2013 at 22:55

Mlako! NIšta on meni ne govori! Ljudi rade za 200 evra, umiru od raka, strepe od novog računa za struju a on priča o NAŠIM I NJIHOVIM sa naglaskom Marka Kraljevića…

Andrea 19/01/2013 at 20:41

Ti dečački zanosi srpskom istorijom i sudbinom Srbalja hudih izgleda da dobro prolažaše na konkursima i da mu mnoge nagrade donesoše…

Milos 20/01/2013 at 11:59

Последњи ми се пасус допада. Нажалост, бојим се да прича не доноси много тога, да није успела у психолошкој карактеризацији Видаковића, ако јој је то био циљ, већ се зауставила на клишеима.
Архаизми којима покушава да остави утисак, нажалост, не могу сами по себи бити нешто што причу чини вредном. Потребно је доста тога што овај рад, ипак, нема. Волео бих да се објаве и те поменуте похваљене приче. Не шкоди ништа да их прочитамо, а и и конкурсу би користило.

Dimos 20/01/2013 at 15:36

Miloše, slažemo se u potpunosti.

Tim pre ako pod poslednjim pasusom podrazumevate ono: „Milovan Vidaković, njim samim“.

Uostalom, trebalo je onda navesti da je Milovan Vidaković ne samo naziv, već i tema konkursa.

Ladislav Varga 23/01/2013 at 16:14

Priča Ti je dobra! Žiri je imao pravo kada je Tebi dodelio PRVU NAGRADU! To samo oni zavidni mogu da negoduju. Ali, Ti mladiću nemoj se na to osvrtati. Ja kao učesnik toga istog KONKURSA od srca Ti čestitam!

Горан 23/01/2013 at 17:52

Људи, колико ја видим, ради се о конкурсу који је расписало гласило које се бори да Срби у Мађарској сачувају свој идентитет, упркос асимилацији која је тамо увек била страховито снажна. Нека о певаљкама, стандарду и Палмама пишу они који конкуришу другде, а мени је ова прича на овом конкурсу потпуно оправдано заузела 1. место. Треба имати осећаја где се шаље какав тип приче, не можете свуда слати и бабе и жабе, па где упали. Честитам жирију и писцу! Пуно погодан!

Dimos 23/01/2013 at 20:53

Ne razumem kakve veze ima asimilacija Srba u Mađarskoj sa pričama pristiglim na ovaj konkurs?

Meni ne smeta arhaični izraz ove priče – čak mi se dopada što je autor, iako mlad, to izveo prilično uspešno pazeći, koliko uviđam, i na istorijsku faktografiju – već nepostojanje poente.

Goran 23/01/2013 at 21:06

Da bi se u punoj meri doživela poenta, treba se obavestiti o životnom putu Milovana Vidakovića. Verujem da su učesnici konkursa to učinili, s obzirom da su konkurisali za nagradu koja nosi njegovo ime. Meni je logično da čitalac, kada pročita ovu priču i u njenom dnu vidi potpis Milovana Vidakovica, posle toga uloži mali napor da sazna ko je bio Vidaković. Sama činjenica da nas time autor ove priče edukuje i skida prašinu sa začetnika srpskog romana, vredna je hvale, pa i nagrade. Naravno, to se be bi moglo da priča nije sjajna kao što jeste.

Vojin 23/01/2013 at 22:00

Decko je najbolji srpski mladi pisac. Preporucujem da procitate njegov roman Sum Panonskog mora koji je dobio prosle godine nagradu za prozu u Beogradu, predsednik zirija je bio Jerkov. Bilo bi dobro, da vi, veliki kriticari ostavite neki svoj tekst da vidimo sta vi pisete i kako.

Hercegovac 23/01/2013 at 22:37

Mislim da je ,da bi se reklo da neko zaslužuje titulu najboljeg mladog pisca, potrebno pročitati sve mlade pisce. A da ne govorimo o tome koliko je ta izjava subjektivna.Ja lično autora ne smatram ni dobrim, ni lošim, ova priča me jednostavo nije dojmila, i imam utisak da joj nešto nedostaje. Iako je autorov način izražavanja veoma dobar,po meni je isuviše monoton. A što se tiče predsednika žirija, nije li to onaj isti izvesni profesor Jerkov koji je rekao da Srpska moderna književnost ne postoji.

Milos 23/01/2013 at 22:48

Зашто анализу дела везујете за његовор стварање? Као што неко уме да ствара велика дела, али није вешт у тумачењу, тако неко добро може да оцени књижевна дела, иако сам није способан да их напише. Критика која долази од оних који не умеју да пишу није мање вредна или безвредна.

Ја нисам убеђен у то да је ова прича велико уметничко дело. Шта смо добили прочитавши је? Сазнање да су успомене из детињства утеха у старости, да су народне песме и предања утицали на Видаковића, да је тешко ствараоцима чији народ има злу судбину, а да он није никад посустао? То смо све знали и пре читања. Видаковић, који говори овде у причи, делује ми веома стерилно и безбојно, некако, недовољно.

Ипак, драго ми је да се води расправа о конкурсу, јер то показје да књижевна јавност није мртва, и да постоје људи који су спремни да о њкижевности дискутују.

Branislav 24/01/2013 at 02:25

Koliko ljudi, toliko ćudi i ukusa. Poznato je da su svi kompetentni da odaberu najvoljeg fudbalera, pevača, pisca, lepoticu… E pa kad budete u žiriju, a vi birajte do mile volje, a u međuvremenu načinite nešto kreativno od svog života. Priča ne mora da bude remek delo da bi bila odlična. A ova je odlična!

Darko Tomić 05/02/2013 at 09:53

Priča je slika unutrašnje impresije čovjeka koji je na putu u nemilom vremenu na mjestima na koje ga je dovela sudbina sa prisustvom gorčine što je tako moralo biti protiv njegove volje. U tome je veličina ove priče. U tome je njen značaj. Priča sublimira sudbine mnogih ljudi koji su se morali seliti a koji su u svemu tome morali i nekako preživjeti na tlu koje nije uvijek dobronamjerno od ljudi koje se tu zatekne. Mnoge nesreće su snalazile mnoge nesrećnike, a ova priča je jedna lijepa crtica o čovjeku koga snalaze one jedna za drugom. A ko ne može u ovoj rečenici prepoznati ljepotu i dubinu i ne osjeća književnost i njene poruke na način zbog kojeg ona uopšte postoji: Црна жуч тешког времена беше печат у којем ми прође животни век, као бреме носих је у себи, у фрушкогорским лутањима, на улицама Српске Атине, која тек задоби крила, док сам путовао Сентaндреји и Кежмарку, где моји Србљи худи ношаху печал патње, али и смерност самарићанску.

Comments are closed.