23.1 C
Belgrade
02/07/2022
Srbija

Проф. др Даница Аћимовић o књизи Драгана Јаковљевића „На други поглед“

na drugi pogled(1)КОМЕНТАРИ  ОД  ЗБИЉЕ

Еволутивни процеси књижевног стварања су постали врло променљиви, без јединствених стилских формација, праваца, покрета, програма. Писање је добило најшире оквире у културолошком, цивилизацијском, комуникацијском смислу. Чињеница је да су се и књижевни укуси, па и критеријуми, знатно изменили. Интернет глобализација је заправо, СВЕ променила: културу и технике писања, правила, дискурсе, семантику, логику. Али је остао, упркос свему (и на срећу), онај исконски немир, тежња и упорност писмене интелигенције да износи своје мисли, погледе, судове, тумачења о свету и окружењу; борећи се с једне стране против расула речи, а с друге уважавајући слободу и самовољу текста који проналази и формира свога тумача (Слободан Грубачић, истакнути германиста, професор на Филолошком факултету у Београду).

Читаоци су данас другачији. А тек писци! Први се „примају“ на потрошну мудрост и досетку забележене свакодневице, а други  се окрећу писању као релаксацији, са одређеним терапијским учинком. И једни и други се међусобно проналазе, комуницирају на интернету, у форми блог-коментара, као непотврђени витезови сајбер простора. Не одолевају додирима медијског октопода, како каже Драган Јаковљевић, у овом рукопису који има елементе: стварносне прозе, породичног есеја и коментара, односно става, каквим се одликују интернет блогови.

Састављајући ову књигу, у добром маниру некога који познаје границе литерарног укуса, који беспрекорно влада језиком и течно ниже своје сентенце о појавама, људима, понашањима, догађањима, Јаковљевић се не устеже да изнесе изричито гледиште, лично мишљење, па и покуду неких нарави. Има ту и трагова ранијих „Пештарења“ али и оштрице „Три прасета“, све писано са намером да на пристојан, пријатан начин опомене, просвети и поучи.

 Ако бисмо покушали да представимо форму рукописа који је пред нама, био би то узалудни труд, јер се она као спреј распршује у новинарству, белетристици, есејистици – оној посебној варијанти коју још од деветнаестог века крстимо као фамилијарни есеј (духовито, врло субјективно, понекад наглашено хуморно ћаскање о ситним стварима свакодневног живота, које кокетира са научним методом).

Запажајући и коментаришући свакодневицу, Драган Јаковљевић успева да се уздигне над баналношћу исте, пре свега хуманом нотом својих опсервација. Занимљивост уочених карактера, ментални колорит и зналачки фокусиране прилике, чине ове записе врло пријемчивим. Аутор има луцидна запажања, својствена новинару од искуства, таленат за прецизно осликавање ситуације, али и способност да у томе препозна њихову универзалну димензију.

Многа су размишљања овде његова колико и наша, у многим се (не)приликама препознајемо и бројне карактеристике имају глобалну димензију – нарочито видљиву у земљама транзиције. Али један бриљантан приказ заслужује да буде истакнут посебно и пре свих. Носи наслов „Послужење и култура новог доба“. Управо овакве и сличне, бравурозне минијатуре унутар текста, дају целом делу  литерарни кредибилитет и препоручују ову књигу као вредну читалачке пажње.

Slične vesti