Проф. др Даница Аћимовић o књизи Драгана Јаковљевића „На други поглед“

Filed under: Srbija |

na drugi pogled(1)КОМЕНТАРИ  ОД  ЗБИЉЕ

Еволутивни процеси књижевног стварања су постали врло променљиви, без јединствених стилских формација, праваца, покрета, програма. Писање је добило најшире оквире у културолошком, цивилизацијском, комуникацијском смислу. Чињеница је да су се и књижевни укуси, па и критеријуми, знатно изменили. Интернет глобализација је заправо, СВЕ променила: културу и технике писања, правила, дискурсе, семантику, логику. Али је остао, упркос свему (и на срећу), онај исконски немир, тежња и упорност писмене интелигенције да износи своје мисли, погледе, судове, тумачења о свету и окружењу; борећи се с једне стране против расула речи, а с друге уважавајући слободу и самовољу текста који проналази и формира свога тумача (Слободан Грубачић, истакнути германиста, професор на Филолошком факултету у Београду).

Читаоци су данас другачији. А тек писци! Први се „примају“ на потрошну мудрост и досетку забележене свакодневице, а други  се окрећу писању као релаксацији, са одређеним терапијским учинком. И једни и други се међусобно проналазе, комуницирају на интернету, у форми блог-коментара, као непотврђени витезови сајбер простора. Не одолевају додирима медијског октопода, како каже Драган Јаковљевић, у овом рукопису који има елементе: стварносне прозе, породичног есеја и коментара, односно става, каквим се одликују интернет блогови.

Састављајући ову књигу, у добром маниру некога који познаје границе литерарног укуса, који беспрекорно влада језиком и течно ниже своје сентенце о појавама, људима, понашањима, догађањима, Јаковљевић се не устеже да изнесе изричито гледиште, лично мишљење, па и покуду неких нарави. Има ту и трагова ранијих „Пештарења“ али и оштрице „Три прасета“, све писано са намером да на пристојан, пријатан начин опомене, просвети и поучи.

 Ако бисмо покушали да представимо форму рукописа који је пред нама, био би то узалудни труд, јер се она као спреј распршује у новинарству, белетристици, есејистици – оној посебној варијанти коју још од деветнаестог века крстимо као фамилијарни есеј (духовито, врло субјективно, понекад наглашено хуморно ћаскање о ситним стварима свакодневног живота, које кокетира са научним методом).

Запажајући и коментаришући свакодневицу, Драган Јаковљевић успева да се уздигне над баналношћу исте, пре свега хуманом нотом својих опсервација. Занимљивост уочених карактера, ментални колорит и зналачки фокусиране прилике, чине ове записе врло пријемчивим. Аутор има луцидна запажања, својствена новинару од искуства, таленат за прецизно осликавање ситуације, али и способност да у томе препозна њихову универзалну димензију.

Многа су размишљања овде његова колико и наша, у многим се (не)приликама препознајемо и бројне карактеристике имају глобалну димензију – нарочито видљиву у земљама транзиције. Али један бриљантан приказ заслужује да буде истакнут посебно и пре свих. Носи наслов „Послужење и култура новог доба“. Управо овакве и сличне, бравурозне минијатуре унутар текста, дају целом делу  литерарни кредибилитет и препоручују ову књигу као вредну читалачке пажње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*