ЗА КОНКУРСЕ РЕГИОНА
Лесковац, 15. октобра 2013.
Данило Коцић, новинар,
Пише: Данило Коцић, дописник из Лесковца
БЕОГРАД – У Кући Ђуре Јакшића у Београду промовисан је роман „Љубав у Лисабону“ лесковачког писца Братислава Тодоровић.
Поред аутора, о роману је говорио и уредник издања Милан Орлић. Тодоровић је аутор више запажених књига и о његовом стваралаштву објављено је неколико запажених критика.
Братислав Тодоровић је рођен 14. новембра 1972. године у Лесковцу. Члан је Књижевног клуба ,,Глубочица’’ од 1995. године. Објавио је збирку песама ,,Рапсодија младости’’ (1995), ,,Сан бесаних ноћи’’ (збирка приповедака, 1999) и ,,Убиство смисла’’ (збирка приповедака, 2004) и роман ,,У сенци времена’’ (2002).
Радове објављује у часопису Наше стварање и зборнику Глубочица између обала и Сазвежђа. Заступљен је у Лексикону писаца лесковачког краја. Од 2000. године секретар Књижевног клуба, што је и у новом мандату од 2004. год. Добитник је признања за активно учешће у раду КК Глубочица. Живи и ствара у Лесковцу.[1]
РАПСОДИЈА МЛАДОСТИ – Срж ове збирке песама чини четрдесет лирских песама, које по песничком усхићењу јесу и љубавне и рефлексивне. То је поезија оригиналних звукова, обојена изузетном експрименталношћу у којима има и љубави и чежње, и мудрости и младости, и осуде тражења те ,,блуднице’’ са посебним немиром и болом.
(…) Свака песма је лично хтење у коме открива оно што неки чувају као вечиту тајну доживљене младости. Он каже: ,,Она је песма што душу опија.’’ Јасни су корени заљубљене душе младог поете. Та лирска драма јесте резултат свог поетског искуства испољеног у машти, знању, лутањима, тражењу тајни и покушају да одгонетне оно вечито биће које мучи младалачку машту. Уметничка лепота ових песама привлачи све узрасте иако се скоро ограничава на своју генерацију. Вредност ових стихова је значајна.[2]
САН БЕСАНЕ НОЋИ – Интуитиван, рефлексиван и емотиван, Братислав Тодоровић открива своје виђење једног преломног времена. Интровертан, стваралачки, не нарцисоидно, он тражи индентитет своје личности и свога народа. Ова књига ће вас узбудити и откриће вам мноштво питања, али не очекујте одговоре. Њих писац налази у себи и у дубоким коренима, јер је знао да дубоки корени дају високе крошње и богате плодове.
Верујем да је ово само почетак прозног стваралаштва које ће у наредним делима довести до расцвата тек иницираних али занимљивих проблема.[3]
%
Седам прича јесу седам лирских истина у приповедачко-хроничарском тону. Свака прича је једна посебна целина. Дакле, догађаји нису сродни, ни било по чему повезани. Једино је оно лирско ја, поетску епском штиву нит која, заиста, постоји.
(…) Његов свет је лични немир. Дијалоге у овој прози прожима музиком речи и у њима је култ доживљене, очекиване, жељене жене и жудња за њом. У машти аутора радује се она, понекад тајанствена, али са својом судбином. Лепота фабуле је у ишчекивању расплета. У свим причама је урбана средина.[4]
У СЕНЦИ ВРЕМЕНА – Братислав Тодоровић је песник у души. То је доказао и овим романом, лирским писањима у њему. Лиризам је озвучена нарација, обојени су описи. Као прави песник, Братислав прати развој мисли и емиција главног јунака. Израњају питања да ли је „У сенци времена“ психолошки или социолошки роман? Можда је роман лика, роман простора или роман времена? Оваква питања нису реткост, посебно када се говори о романима савремене књижевности, али је тешко дати одговор. Има ли нечег аутобиографског у овом роману? Сигурно да има, али, пре свега, овај роман је, у неку руку, роман биографија српског народа. Ово је роман који ће посведочити о времену и „уклетом“ простору, виђен очима сензибилног главног јунака Андреје.
Писац с љубављу и дозом добронамерне критике говори о родном граду и суграђанима: „усамљен град, скривен веловима тајни, пробудио се, обележио је тренутак постојања“. Није тешко открити да та љубав има шире размере, да је усмерена Србији и целом српском народу.
Прича почиње крај Мораве која зна „горку истину трагичне судбине српског народа“. Зна Морава, али ћути. Можда ће је судбина Андрије натерати да проговори елегичним тоном, а можда ће имати и коме?
Посматра „рањена река“ како се котрља српска реалност, дрхти пред новим ужасима… колоне избеглих с Космета мешају се у конвоје војске“. Власт их жели убедити да напуштају свету српску земљу зато што су победници. Да ли се може веровати оваквим тврдњама?
Овим романом Братислав Тодровића оставља траг о једном лудом времену када су се испирали мозгови преко уигране машинерије јавног информисања и на тај начин се тражило оправдање за лоше вођену политику. „Прстрашени нису могли слободно да мисле и делају“. Ми смо сведоци тог времена, нећемо га сигурно заборавити, али ће роман бити упозорење и драгоцена смерница будућим генерацијама. Ако ми нисмо били, нека они буду мудри, нека претворе Србију у оазу слободе.
Андреју, и његову генерацију „живот је скупо коштао“. Он је знао да се смисао живота тражи и налази у љубави. Нажалост, обистинила се мисао „да се љубав не да ухватити“. Срећа је кратко трајала „имах среће да проведем нешто више од годину дана у Енглеској. Тамо имах породицу, жену и двоје слатке деце, посао, започету каријеру, само срећу немах да останем и живим као нормални свет.“
Не жели Андрија срећу само за себе. Док је боравио у Лондону, испуњен срећом, није могао да заборави свој народ, саосећао је и патио са њим. Иако је био далеко од „беде и патње“, тржио је узроке страдања српског народа желећи да пронађе излаз из хаотичног стања. Тражио је истину, постављао „узалудна питања“, а знао је да су одговори скривени и да их нико није пронашао.
Оно што Андреја није успео да одгонетне остаће будућим генерацијама. Поруку ће пренети Морава, певаће пепео кремираног тела елегију, лабудову песму коју песник није стигао записати. Једино тако можемо разумети последњу жељу Андрије да његово тело буде кремирано и пепео буде бачен у Мораву. Таква жеља није у складу са његовом вером, а доказао је да је верник. Можда је Андреја желео да се његова последња елегија, у којој жали за животом, чује ван граница и ван времена, ношена Моравом и Дунавом, да је чује свет.[5]
%
Аутор бројних литерарних радова (…) сада је понудио рукопис првог романа ,,У сенци времена’’. Радња романа догађа се средином 1999. године. Места догађаја су Лесковац и Лондон. Почетак романа везан је за време завршетка рата наше војске на Косову и Метохији. Колоне избеглица, Срба и колоне ратника, војника, који се враћају са ратишта. Војници су у камионима и на оклопним возилима. Улазе у котлину Јужне Мораве. Пуцају из пешадијског наоружања, славе повратак и свој лични спас.[6]
УБИСТВО СМИСЛА – Писац Братислав Тодоровић у петнестак прича и једној приповетки, младалачком непосредношћу, записује своје емоције. Приче нису повезане једним заједничким догађајем, једном фабулом. Свака за себе чини једну целину. Зато су и имена јунака различита: Игор, Немања, Никола, Борис, Михајлов, Милан, Иван, Миша, Милош, а у појединим радовима имена нису ни споменута. Скоро увек говори у првом лицу. Рекло би се да писац има намеру једноставано да додирује своју самосвест и бременита појила на развалинама урбаног града и његове стварности. Психологија главног јунака доминира. Остале ликове, ако их спомиње, не описује, нити објашњава.[7]
У причи ,,Сасвим уобичајена ноћ’’, младић Игор се пита шта је у животу успео, а шта није. Полази у град да тражи ,,спас изгубљене душе’’. Није нашао спас, чак, и када је у кафићу видео Катарину, девојку која је ,,одавно у његовој картотеци’’. Немања у причи ,,Сан у огледалу јаве’’ размишља и види: проститутке, пијанце, лопове, наркомане, лудаке. Са њим је увек Госпођа несрећа. И пита се: ,,Ако је љубав остала да убије бесмисао живљења, онда смо пали у немилост времена’’. Девојку Ену је видео у лимузини са другим младићем. У присећању обелодањује авантуру са плавушом. Рећиће оно што може да се припише и Еви: ,,Остаће вечна тајна обрасла лишћем доказа.’’ (Ена).
Жена је привилегована. Љубав према њој је једнака, али је психолошки срасла са ликом јунака приче. Чежња за њом потиче још из прошлости. Тај догађај, можда пресудан у пубертетском размишљању, није објашњен.
У урбаној средини свога града описује улице, кафиће, своју спаваћу собу, себе и пероне железничке станице. Ходајући тим улицама, од куће до главне улице града, често их именује. И тада умножава своје мисли. То су веома важни инсерти из његовог живота, блиске његовој младости.
(…) У океану речи, неке приче се приближавају монодрами. Тада посвећује пуну пажњу монологу. А то је и прави тренутак за ерупцију личних осећања. Писац баш тада дозвољава времену да оно одлучи колико ће дуго јунак остати у својој биографији. Са те позиције каже: ,,Нисам сигуран у успех. Но, све у своје време. До тада ћу овај видео портрет послати у будућност с надом да овај покушај није био узалудан.’’ (Видео портрет).
(…) Причање је јасно, разумљиво, читљиво. Нема бесмислица. По начину изражавања, то је лична психологија са личним филозофирањем. Јунак приче живи у својој стварности као у некој илузији и чека чуда. Скоро увек губи наду да ће доћи благостање. И тада главни јунак и каже по коју карактеристику о себи. Читаоцу остаје да је прихвати или схвати на свој начин.
(…) Братислав је приповедач, окренут је себи, али прича да и други чују шта мисли о себи. Једино мелодија ишчезава пред огледалом. Да ли је то исповедање или је почетак заплета? Јер, кад нема заплета, има догађаја. Нема ничег сакривеног, а реченице су граматички јасне и садржајне.
[1] Видети Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 120. и књигу Б. Тодоровића Убиство смисла, приче, КК Глубочица, Лесковац 2004.
[2] Станко Ђорђевић, Рапсодија младости, Лексикон писаца, стр. 120. Напомена: Уз ово рецензију стоји: Сагласни са оценом професора Ђорђевића, Боркица Миловановић и мр Слободан А. Младеновић. Напомена: Избор песама Б. Тодровића у посебном делу књиге.
[3] Јелена Златковић, део рецензије, Сан бесане ноћи, Лексикон писаца, стр. 121.
[4] С. Ђорђевић, Сан бесане ноћи, Лексикон присаца, стр. 121.
[5] Маре Каранфиловић, професор, Ненад Стаменковић, професор, комплетна рецензија романа, Братислав Тодоровић, „У сенци времена“, КК Глубочица – Лесковац, 2002, стр. 138-140
[6] С. Ђорђевић, У сенци времена, рецензија, Лексикон писаца, стр. 122.
[7] С. Ђорђевић, извод из рецензије, Братислав Тодровић: Убиство смисла, КК Глубочица, Лесковац 2004, стр. 157-160.
Pročitajte i:
