Милош Ристић
ПРЕЛАЗАК КИПА СЛОБОДЕ НА БАГДАЛУ
(Небојша Лапчевић, Долазак Христа на Менхетн, Еурографика, 2010)
Шта рећи за поезију Небојше Лапчевића? Бунтовна и религиозна, у самом почетку тежак почетак. Свеопшта поезија и лична поезија. Песник који се брине за судбину човека или стиховни афористичар који ламентира смејући се у недостатку плача? Патриотизам је дефинитивно одлика ове поезије, патриотизам је њена вредност. Човечански патриотизам. Али, где је вредност ако је вредност патриотизам? Лепа је брига за ‘’мртве у Хирошими’’ и за ,,њиве српске касетним бомбама посејане’’. Жртва је жртва. Храбро је спајати слободарске и фашистичке компоненте – наравно – по јединој заједничкој линији – заједничком агресору – Сједињеним Америчким Државама. Није ли контрадикторно у једној песми нападати Американце а у другој се дивити чарима Мерилин Монро? Није, јер збирка није антиамеричка већ жели исказати критику америчке властеле која није компатибилна са својм културом. Но, да ли је задатак песника који живи и ради у Србији да сагледава свет? Да се намеће америчкој публици која није ни читала књигу ДОЛАЗАК ХРИСТА НА МЕНХЕТН, и коју, ако ћемо искрено, баш брига шта један Србин мисли о USА?! Давање оваквог наслова књизи песама је један безуспешан покушај издизања изнад локалног и један покушај самопредстављања као пацифисте. Човекољубац који не може да опрости али упорно настоји да се прикаже истинским хришћанином. Јапан 1945-те и Србија 1999-те?! У поезији је све дозвољено али толеранција и национализам у истој чинији? Мржња+љубав?
Иронија је најјаче Лапчевићево средство: ,,потписујем се крстом / који се лако чита, / ако се и тај симбол / не изгуби у преводу’’. Поменута СЕКВЕНЦА СА МЕРИЛИН МОНРО је једна модернистичка песма. У стилу, начину и псовки. НОКТИ нас враћају у иронију – “Црнило човек / другом човеку носи / у сусретању“ – и градацију: “Црнило тај човек / трећем човеку носи / у сусретању“. Све је то још на нивоу клице, матрице, дневничког записа. МУЗЕЈ ЧАРЛСА ДАРВИНА је ново улизивање хришћанству. Оно што је изузетно добро код Лапчевића, оно што је његов печат, као песника, јесте поента. Свака песма има своју поенту, и свака поента је добро грађена. Оно што остаје проблематично са аспекта квалитета, јачине и новитета, је остатак песме. Лапчевић увек има добру поенту, крај песме, који је недоречен али недоречен у позитивном смислу јер представља нови почетак, иницијацију неке друге, нове, још ненаписане песме: “Да ли је трн дубљи / или грех / што тече венама?“. Нешто слично RAP и R’N’B песмама и спотовима где у сегменту, у ком се завршава песма, почиње апстракција, наговест и почетна секвенца нове. ЛАЗАР ТРАЖИ ЛАЗАРА је изврсна песма а њена срж је у њеној поенти: “Зора је. / Овде Лазар. / Ево носим крст“. Феноменално. Да је чешће тако. Нешто као јављање новинара са терена уживо у ТВ-емисију. Домишљато, снажно, другачије. Уметнички патриотизам. Због честих виртуозних поенти Лапчевића без трунке омаловажавања можемо овенчати титулом песника који зна да поентира песму. ХРАЊЕЊЕ КОКОШИ јесте љубавна песма али је Лапчевић, одбијајући да буде чист лирик, одводи и преводи у филозофску. Мајеутички. Маестрална су та његова преклапања, низање слојева значења и потенцијалних тумачења, трансформације песме на њеном путу од првог до архипоследњег стиха. И приповедање је песничка одлика. Нисам то ја измислио. Али, понекад то приповедање у Лапчевићевим песмама губи песничке додатке и остаје аутентично, прозно средство. Средство за чишћење! Као да жели да очисти, оголи, песму од лирских сентимената и начини је сатиричким сублиматом. Не сугеришемо да је то само по себи лоше. Добар пример је: “Он чека / неко друго време, / неко друго време, / када ће ући у Антологију / песама о смрти.“ Циклус МАЛА ТАПИСЕРИЈА ме доста подсећа на циклус песама ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ Стевана Раичковића.
Најбоља песма целе књиге је песма КАД ВУК СИЛАЗИ. Човечја слика вука. Вук, дат у неочекиваној, нежнијој слици. Песма као створена за дубље ишчитавање и никад потпуно сазнавање њених смислова. Филозофска, религијска, готово хаику – естетика.
Песма ОКО МОЈЕ ГЛАВЕ би требала променити свој наслов у неким наредним издањима јер ће неко помислити да је то плагијат а све у вези са вишедеценијски познатим истоветним рок хитом бенда ШАРЛО АКРОБАТА.
Има ту доста апокалипсе, доста апокалиптичних осећаја и предосећаја. Но има и доста губљења у нечему што није жанр црквене књижевности а претендује да бива. Оно што бих такође замерио песнику, да на трен кроз мене проговори дух Богдана Поповића, јесте то што је ретко која песма ЦЕЛА ЛЕПА. Изузетак је ПТИЦА РУГАЛИЦА. Изузетак од онога да су му поенте боље него почеци је песма ПСАЛМ. РЕТУШИРАЊЕ је песма у којој је коначно створио амбијент да на непристрасан, готово епски (у смислу српске епике) начин опева бесомучну агресију над Србијом 1999-те године.
На крају, чини се да је можда и понајбоље песме сместио при крају књиге – ВРТ НА КРАЈУ СВЕТА, ЧОВЕК НА КРАЈУ СВЕТА и ПУТ ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ КИША. Што има својих предности.
Pročitajte i:
