Представљање књиге песама Марије Живић Знам ко си ти у Народној библиотеци Смедерево

Filed under: region,Srbija |

Књижвни четвртак

Позивамо Вас на представљање књиге песама Марије Живић ЗНАМ КО СИ ТИ, I KNOW WHO YOU ARE у издању Народне библиотеке Смедерево.

Учествују: Љубица Златовић, професор

Далиборка Стевановић, професор

и ауторка

~музички тренутак~

Медијатор:

Софија Грба

Народнa библиотекa Смедерево

четвртак, 14. април, у 19оо

ДОБРО ДОШЛИ!

Маријина грудва среће

Марија Живић има осамнаест година. Ученица је средње школе. Марија је и песник. Ово је њена прва збирка. „Знам ко си ти“, поручује насловом збирке.Није лако рећи, открити, ко је све она. Усмерење и будуће занимање-компјутерско. То је једна Марија. Она друга, тежа за откривање – тајанствена је, немирна, упитна, замишљена. Таква Марија осећа да је песник. И ево њених тридесет песама, довољно да закорачи у свет поезије. Песме су љубавне, другачијих мислим да и нема, има само варијација.
Марија осећа да је чудна, а то је код ње трагање за потпуном оствареношћу. Слути да је то могуће једино у љубави, а она није ни лака, ни поуздана. Зато каже:
„У лице гледам смрт живот срећу
Знам те осећаје боље него ико“
Код ње је доста осећања, доста суза, доста чекања:
„На крсту живота
Разапела су ме надања“
(Рођена у ожиљку)
Да ли је пренаглашен неки осећајни свет у песмама, питам се. Одговарам, да није тога, да ли би уопште писала песме. У песми „Можда“ сама изражава сумњу:
„Можда нисам песник
Да речи и стихове слажем
Али постоји нешто
Што овом песмом
Желим да ти кажем“
Нема сујете, нема хвалоспева, она се „трза и кида као природа у олуји“. Не воли нирвану, не ослобађа дух у материјалном, њене године нису за то. Она сече ваздух, разбија „тишину“. „Љубав је заробила моје тело“ каже у песми. Ту заробљеност воли, иако ће исплакати море суза, иако ће све бити „грудва снега“. Њене трагове добро прати, уме да приближи своја стања, има дубиозе, промакне и патетика.
У песми „Знам ко си ти“ каже:
„Волиш да волиш,
Мрзиш да мрзиш“
То друго лице је она. Зар нисмо и оно што другоме говоримо. Ако данас језик љубави сиромаши, нема ни садржаја да би га пратио. Марија има садржаја и налази речи за њих. Не значи да нема и лепших, тананијих, сликовитијих, самосећајнијих, али године су пред њом, наћиће их. Овако је ближе колоквијалном, песме делују изворно, јасне су и блиске.
Нема шминке, нема артизме. У песми „Нема те“ „зове грлом, зове срцем“. Као „опчињена птица“ „тражи своје зрно“. Марија у поезији види то своје зрно, губи га и проналази и упорно из свога лета трага за њим. Желим јој успех.
Љубица Златовић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*