,,Порука“ Момчила Настасијевића

Filed under: kritika,Srbija,zemlja |

,,ПОРУКА“ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

                                         Прозрем вас:

                                         јадна јаснота,

                                         умље, јадна реч,

                                        мрачни пут грете.

 

                                        замукни муком скота; –

                                        достојан споља лик и ум

                                        унутра звер

                                        и беспомоћно дете.

 

Најбоља српска песма икада! Какве санте какве Марије какве салуте . . . кратко и јасно, без украшавања и убутавања, без кићења и челичења, без плашта виђености. Колико је ова песма јака, жустра, бистра, говори сама тема о којој пева унутрашње песничко лице, песничко срце, песничка песница, дамар искре. Ништа не би тако нарочито било да је ово једна духовна какве су се писале у оно време а какве се данас пишу још више, чешће и грешће. Сва суштина је у духовном нападању духовног. Песник не гађа материјалистичке редове већ управо редове духа. Интелектуалне прозванике и самопрозванике. Тема веома читљива и учитљива за данашње прилике. Елита, духовници и научници – све стаје у ову, неки би рекли, кратку песму. А шта је кратко? А шта је кратко код Настасијевића? Или у старим песмама далеког истока или антике које су врло често баш у оваквом обиму стихова? Но код нас је, преовладало мишљење, како постоје кратке песме и песме, као да се квалитет може мерити квантитетом! У складу са слободним стихом и модерном формом скоро сви злоупотребљавају то квазиетичкоестетичко начело па пишу песме које искључиво бивају дуже од једне или две стране тако што више стихова обухвати само једну реч или двије. Но, вратимо се предмету нашег проговора, Настасијевићу. Има ли већег филозофа код српских песника од њега? Ја вам кажем да нема, а ви можете тврдити шта год хоћете. На филозофски, беседнички, реторски, и готово адвокатски начин, песник износи оптужбу:

 

                                          ,,Прозрем вас“…

Разрађује је тезама:

                                      ,,јадна јаснота,

                                      умље, јадна реч“ …

 

И гради суд:

                                     ,,Мрачни пут грете.“

 

Међутим, чим иоле крочи у збиљу, враћа нас у поље духа, оштроумља, имагинације, клетве:

                                      ,,замукни муком скота“ …

 

Но, нова оптужба, захтева и нове тезе:

                                       ,,достојан споља лик и ум“…

 

И њихова разрешења, у коначном суду, закључку, поткрепљеном доказима:

                                       ,,унутра звер

                                      и беспомоћно дете.“

 

Реците ми, на колико се савремених српских дипломата, министара, писаца, политичара, културних образаца ове нације, може применити ова момчиловка? На безброј, или, у границама антипоетског мишљења и тврђења, на стотине и хиљаде. ,,Јадна јаснота“ . . . Све знамо, и све нам је знано, а нисмо способни ни за шта. Јасно нам је да смо јадни. Јадно нам је што смо јасни. Што заступамо истину иако нам она говори да ћемо завршити на некој стени где ће нам кидати џигерицу. ,,Јадна реч“ . . . Први крик у модерној српској доби . . . крик уметности против уметности . . . у правцу њене критике и позитивне сумње, независног мишљења, обарања штита вредности и вредноности . . . Иако су на путу духа, иако су на путу светла . . . многи нису свесни да су егом своје искрености и опредељења прекорачили на ону другу, супротну страну. Ви не знате где идете. Ви мислите да сте источници ако сте против Хада, ако сте против запада, ако се пакла плашите . . . ,,Мрачни пут грете.“ ,,Замукни муком скота.“ Могао ли је се боље, тачније, прецизније и убитачније изрећи, одредити, оно што осећамо данас према душебрижницима наше појавности и јавности, чуварима нашег мишљења? Културалистима? Сануовцима, сановцима, саовцама, с-новцима? ,,Достојан споља лик и ум“ . . . Споља су стил, споља су олд-скул, споља су дух, споља су џез, а унутра ,,звер и беспомоћно дете“. Дете у тридесетпет, дете у четрдесеттри, дете у педесетшест година! Изнутра, то су људи који нас тапшу да наставимо да пишемо, а све дају на то да нас нагоне да што више заобилазимо, оптрчавамо и околишемо. Јадна им реч и ум. Запошљавају продавачице са бувљака и сеоске учитељице спрам писаца и професора кљижевности да раде у културним центрима и њиховим часописима и делатностима калтуре. Култура им излази из тура. А црква им издаје књиге, а велике фирме малог града, локалног локалитета, дају им спонзорство за књигу и наредну следећу. Кад се појавите испред њих са три рукописа поезије ви знате да нећете сигурно наредни пет година објавити ни први а некмоли трећи рукопис. И знате да испред вас стоји не уредница, не песник и не директор издавачке куће или дома културе, него умље, звер и беспомоћно дете!

Милош Ристић

06. 03. 2013.

2 Responses to ,,Порука“ Момчила Настасијевића

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*