Песме осуђене на вечност

Filed under: kritika,Srbija |

Dragan jakovljevic - Korica - Zrno ludostiИсидора Бјелица о збирци поезије Драгана Јаковљевића „Зрно лудости”

Поезија Драгана Јаковљевића за читаоца лаика је поезија која лечи душу и препознаје оно најсуптилније у нама, а за посвећеног лирског адепта чудесна ризница невероватних емотивних и мисаоних референци. Она, дакле, има исту јачину дејства и на сасвим обичног читаоца као и на иницираног посвећеника и то је оно што је чини тако магичном, а опет тако једноставном и осуђеном на вечност.

Поезија Драгана Јаковљевића изненађујућа је на више начина. У својој сведености, једноставности, коришћењу архетипских слика, Јаковљевић има ону чистоту израза великих, класичних песника, а опет довољна је тек једна мисао, реч, да класика пресретне песникa двадесет првог века.

И ето необичног синкретизма мисли и емоција. Ето ванвременске поезије која својом онтолошком андрогиношћу идеја и емоција зачуђује, плени и прија оним најтананијим структурама нашег бића, надилазећи сваку референцијалну могућност ишчитавања да је то поезија коју ће више разумети мушкарци, жене, млађи или старији, Срби или странци…

Она просто продире до оног најдубљег и најчистијег у нама, надилазећи тако сваки ометајући трансфер утилитарности и профаности, циљајући директно нашу душу или бар оно што је остало од ње, а што поезија још увек може да пробуди, покрене, расплаче, отргне од тривије и стварносне бруталности. Управо у тој необичној лирској алхемији, у том укидању оног вечног смењивања класичног и романтичног дискурса – о коме је писао Валери – налази се неверованта снага израза овог песника.

Као велики познавалац људске душе, али и ерудита, он ту валеријевску лирску загонетку решава сваком својом песмом, нудећи једно сасвим ново поетско и гносеолошко решење ове вечне дихотомије. Без наметљивости, без бучности у једној готово митској сведености, Јаковљевић сваким својим стихом дочарава нови сусрет архетипа и емоције, нови спој старог и новог, путеног и контемплативног, класичног и модерног.

Ова суптилна игра остаје у домену естетике рецепције само оних најпрофињенијих читалаца који у стиховима овог младог а, опет тако невероватно зрелог песника, препознају како аутентичност солипсистичног доживљаја, тако и лирски архетип једног Катула или Јејтса…

Оно што посебно фасцинира је чињеница да сваком својом песмом изнова спроводи ту своју игру емотивне и гносеолошке потраге за смислом и лепотом и то увек разрешава истом јачином и успехом. Таленат једног песника управо се препознаје по његовој могућности да напише не једну, него десетине песама исте снаге и метафизичког потенцијала, а управо то Јаковљевићу полази за руком на готово волшебан начин…

Поезија Драгана Јаковљевића за читаоца лаика је поезија која лечи душу и препознаје оно најсуптилније у нама, а за посвећеног лирског адепта чудесна ризница невероватних емотивних и мисаоних референци. Она, дакле, има исту јачину дејства и на сасвим обичног читаоца као и на иницираног посвећеника и то је оно што је чини тако магичном, а опет тако једноставном и осуђеном на вечност.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*