Пеко Лаличић: О књигама ,,Тражим те” и ,,Једном тако у вијеку бива”

Filed under: Crna Gora,kritika,zemlja |

Пеко Лаличић

 

ПЈЕСМОМ КА ЉЕПОТИ, ЉЕПОТУ ПЈЕСМИ И ЧИТАОЦУ 

– О књигама ,,Тражим те” и ,,Једном тако у вијеку бива”

Слободана Зорана Обрадовића

Peko-Laličić-3-150x150Крајем 2011. године огласио сам свој осјећај да се на црногорском књижевном небу у лику Слободана Зорана Обрадовића појављује нова звијезда. Данас ме радује чињеница да се та моја тврдња потврђује његовим новим књигама, квалитетом и признањима и ван Црне Горе.

Од тада до данас овај, љубитељима писане ријечи већ познати, аутор објавио је још двије књиге: стихозбирку ,,Тражим те” (којој сам један од рецензената) и сонетни вијенац ,,Једном тако у вијеку бива”, а иницијатор је, реализатор и учесник пројекта који пропагира човекољубље, солидарност, толеранцију и уважавање различитости међу људима и народима, што је већ изродило двије књиге ,,Стихом говорим” (2012.) и ,,Стихом говорим 2”, (2013. године) и наговештај да прераста у едицију и традицију састајања бројних учесника из великог броја земаља са неколико континената, с обзиром да је прва књига промовисана у Београду, Новом Саду и Бијелом Пољу.

Својим новим књигама, Обрадовић се овога пута већ изграђеним и препознатљивим стилом и меком ријечи, особеном и импресивном интонацијом обраћа зрелијој читалачкој популацији. Ово су књиге које се по садржају, језгровитости и стилској разноликости, али и по форми (не само због форме сонета) разликује од претходних, јер аутор на специфичан начин наставља своју потрагу за љепотом и смислом љубави и топлине које види као постојане категорије и скоро се непримјетно, а ипак значајно и видно, дотиче егзистенцијалних тема које истичу његову духовну снагу, раскошни таленат и необичну спонтаност, с једне, и уклопљеност у свијет скромних и свима приступачних, с друге стране, чиме га још више приближавају читаоцу и усправљају на поетском путу, па зато тако моћно и свестрано о тим вриједностима поетски и збори.

Ове књиге указују да се Обрадовић напајао љепотом и орнаметиком завичајног миљеа и оним, у њима присутним, лирско-епским набојима који за потку имају природну благост која и њега карактерише. Зато и не треба да чуди то што мелодијом и ритмиком  чини да оне бивају снажно извориште пјесама које стварају мисаона врела чији су естетски и психолошки букови каналисани перфекцијом и осјећајем за ријеч, језик и слику које се лако и спонтано сублимирају у складну цјелину.

Обрадовићев стил писања просто намеће осјећај да он и не пише већ слика пејзаже које пјева његова душа, те тако сребрени пјесме и упорно  шаље знаке да љепоту слути и да је пољупцима даје, да кроз  знаке живи и траје. И то је оно што неминовно читаоца прати кроз ове књиге, па отуда и потреба да се призна да пјесник који овако слика свој унутрашњи живот и који је загледан према споља, је несебичан и сав окренут човјеку, те онда и не треба да чуди што он то тако снажно и до перфекције складно и лијепо оглашава.

Вриједи истаћи да у потрази за правим вриједностима, Обрадовић поред доминантних љубави и човјекољубља снажно пјева и о жени као најдубљој суштини људскога бића, коју пјесмом брани и скоро јесењиновски истиче своју посвећеност вољеној до те мјере да му њене седе косе младошћу блистају.

Ово су књиге из којих избија свјетлост и добро, вјера у боље и нада у будуће, па иако свјестан да човјек није кремен, већ његов прах, у Обрадовићевој глави се рађају плава јутра и зато се чуди шта се то збива са људима, па поручује: ,,Па шта је вама, што сте се стисли? Ви злобу љубите од свега више. Пустите благост у срце, у мисли… Нека душа ваша љубављу дише”.

Немогуће је не уочити да су ово и књиге сталне запитаности над смислом и појавним, које њеном  творцу који ,,уместо ордења носи велико срце, осмех у њему и топле ријечи писане за људе’’, у замјену за дилеме намеће одлучност да не прихвата себичност и не признаје ускогруде. Зато Обрадовић и ,,пушта ријечи да на папир слијећу’’, јер осјећа да им је ту дом иако вјерујем и није свјестан да су то мелем пјесме које видају душу, подижу нејаке, спутавају ружну ријеч, обуздавају охоле, сагоријевају мржњу и читаоца бране од свакога ко би да га рани.

Обрадовић је свјестан да стихозбирка тражи цијелога човјека, а пјесма, поготово сонет, дубоко понирање у себе, трагање за смислом и унутрашњу хармонију. Зато он и распламсава огроман број тема и успијева да створи необичан амбијент тихости и успостави склад мисли и осјећања које пале луче емоција и хране душе жељне пјесме и љепоте. У ово ме утемељује и суд уваженог професора Вељка Дедеића, рецензента књиге ,,Једном тако у вијеку бива” који наглашава: да је и поред чињенице да је сонетни вијенац, као затворена књижевна форма, захтјеван облик пјесничког изражавања, Обрадовић одговорио изазову и кроз стихове открио да је пјесник дубоке осјећајности и богате мисаоности.

Треба нагласити да су ово књиге о којима би требало написати књигу да би се рекло све што би требало о њима да се каже. Но, сигурно је да ће пажљиви читалац уочити све карактеристике ових поетских творевина и својим осјетилима назрети све чари његовог поетског океана у који се слило толико богатство љепоте, емоција, мисаоне снаге и разноврсне поетске грађе.

Најновије Обрадовићеве књиге су поезија коју треба читати и враћати јој се јер је очито писана да траје и опстаје у времену и да се памти по љепоти, а треба очекивати и да ће неке пјесме пронаћи пут и до читанки, јер су то књиге која би требале да се нађу у библиотекама и домовима љубитеља лијепе писане ријечи и да их имају сви умни и разумни.

Оне би, уз досад објављене књиге, морале свога створитеља да сврстају међ’ велике и оне који истински богате националну књижевност и дају јој обељежја, јер је љепотом и снагом писане ријечи дао одговоре на бројна егзистенцијална питања, људске дилеме, хтијења и стремљења. Јер је потврдио посвећеност човјеку, љубави и љепоти. Јер је његово стваралаштво обиље љепоте.

Sonetni-knjiga-Custom

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*