О Рајићевој фасцинираности ћилимима у роману ,,Дневник о Чарнојевићу“- између суматраизма и традиције

Filed under: kritika,region,Srbija |

cilim,,Српске народне тканине и везови- то је поезија женске руке, алатом исписана по танкој ћерћелији.“

Савка Ј. Суботић

 Пише: Марија Пргомеља

,,Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског је је једно од дела које је доста проучавано, веома омиљено у литератури, монументално, архитектонски савршено дело, које поседује мноштво тајних соба у које нико није ни завирио а на које наилазимо.  Велика дела, као што је Дневник о Чарнојевићу су непресушан извор за проучаваоце. Оку пажљивог читаоца трагови који воде до тајних просторија не могу промаћи.

Читајући ,,Дневник о Чарнојевићу“ примећујемо  да се главни јунак, Петар Рајић, у пар наврата, у кључим тренуцима живота, окреће ћилимима, дивећи им се, налазећи утеху у њима. Први у низу је моменат после смрти мајке када Рајић тек тада први пут бива заведен уметношћу. ,,Моје очи малаксаше сасвим. Сакрио сам се у једну собу, где беше пуно малених, свилених неких јастучића  уплетених у старе везове и шаре. И то златно, свилено, мало шеренило толико ме дирну, да сам изненемогао пао.“ (Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, 2004, стр. 39).  Рајић гаји исту љубав према традиционалним јастуцима, као што је Бора Станковић гајио приватно и у својим делима. Примећујемо да се не ради о ћилимима, већ о старинским јастуцима, тачније он бива заведен спојем традиције и боја.  Тада се ствари у њему ломе, он се ослобађа претходног живота, фигуре мајке, најважније жене у његовом животу и окреће се лагано суматраистичким идејама, уметности, љубави према ћилимима тј. традицији која тиња током целог романа, а која се, у ширем контексту, може поредити са љубави према бојама, природи, суматраизму.

После сахране, на тзв. даћи, Рајић не мисли на жалост, на бол, већ напротив, тражи заштитничку женску фигуру. Окреће се чулном: посматра жену која му доноси вино и одмара очи на једном ћилиму. ,,Загледао сам се у један леп, старински ћилим и не скидох очију са њега“( Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, 2004, стр. 42). На овим страницама, пажњу му окупирају њих двоје: ћилими и лепа, ,,здрава“ жена, Маца. Несвесно бира њу баш због сличности са мајком коју је изгубио. Маца носи црнину као и његова мајка и у њеној лепоти има нечег ,,тешког“. Рајић истиче: ,,Црнина на њој није могла меко да јој обгрли стас; него лежаше на коленима њеним као ћилимови тешко по постељама, ћилимови са шарама, које сам толико волео(Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, 2004, стр. 43). У овом пасусу, он несвесно признаје своју фасцинираност ћилмима. Истиче њихову лепоту али и тежину коју она носи. Врло суптилно, пореди Мацину лепоту са лепотом ћилима и тиме јој даје велики значај. Такође, ћилимима даје димензију чулног. Ако ћилим доживљавамо као простор, као један повлашћен простор, у том случају, Мацин чулни, нечисти простор, колена, Петар доживљава као узвишени, савршени, идеални простор.

Ретроспективно се враћајући у живот пре женидбе, главни јунак наводи да су тетке биле решиле да га ожене, као што су биле решиле да га пошаљу на школовање,  и да су га ожениле.  Примећујемо како заправо жене управљају његовим животом директво и индиректно( мајка, тетке, Маца, лепа Пољакиња…). Пре женидбе Мацом, он обилази поповске и трговачке куће. Ни у једним ни у другим не налази девојку за себе али налази ћилиме који му и даље привлаче пажњу и потпуно га обузимају када их види због боја и шара. Тада увелико, насвесно, у њему зру суматраистичке идеје. Жене трговаца су се овако понашале:  ,,Тужно су ме гледале кад се забунише и не умедоше да разликују балкански савез. Али кад би ми показивале своје дивне ћилимове, ја бих заборавио сав свој живот, који ми се чинио и смешан и луд, па сам дуго седео код њих.“( Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, 51)

Приликом боравка у болници, у Кракову, током ког је упознао лепу анонимну Пољакињу још једну од жена која је обележила његов живот, он, Петар Рајић, храна за топове, носи са собом комад традиције, ћилим. Остаје доследан и веран себи. ,,У туђини сам, постељу сам покрио бачванским ћилимима. Сигурно их је каква Буњевка ткала- просто јој било.Он је весео и богат, увек ме развесели у туђини, кад га погледам-небо зарумени.“( Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу,  стр. 66) Завичај је једна од битних одредница за разумевање његовог лика, поред традиције и многобројних компоненти. Ако проматрамо, повлачимо паралеле, закључујемо да Петар Рајћ и Иван Галеб имају једну заједничку црту- љубав према бојама и фасцинираност другачијом лепотом. Иван Галеб сатима седи и посматра облаке плавичастог дима, док Рајић такође сатима посматра ћилиме пуне боја. Овај ритуал их радује и испуњава. На крају романа, после Голготе и бројних трансформација, главни јунак истиче да воли нове ствари: убијање, лишће, своје очи али да остаје веран завичају, традицији, наслеђу и ћилимима . У посети завичају је , односно, како наводи, месту где му се родила мајка. ,,Тај градић је гробница мојих дедова. Био сам сентименталан. Стадосмо пред неким баштама, са којих су нас гледале машинке. Прошао сам крај малих кућица, опкољених вртовима, у стрме улице и завиривао сам. То је мој занат. Понегде сам видео шарену косовску вечеру, а понегде сам видео ћилимове, красне ћилимове домаће, које толико волим.“ (Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, 2004, стр. 131). Цитат потврђује да се неке ствари никад не мењају. Једна од њих је љубав према ћилимима и оданост традицији.

Ако желимо да разумемо откуд толика љубав према ћилимима, морамо да направимо осврт на значење, историју и развој ових предмета који су уврштени на листу нематеријалног блага УНЕСКА. Ћилими и сродни предмети су  елементи који су карактеристични за културу становања многих народа. Колику вредност су имали ћилими најбоље сведочи податак који сазнајемо из турских историјских докумената, да су за време турске владавине,  током XV и XVI становници смедеревске, крушевачке и видинске области, били дужни да  дају харач у одређеним ткачким производима. Из сваког катуна који је чинило двадесет кућа, Турцима се давала једна черга[1]. А черге нису исто што и ћилим мада имају доста додирних тачака. Петар се у Пољској покривао, највероватније, чергом али је није разликовао од ћилима јер су веома слични. Употреба ћилима је била разноврсна: користили су се за простирање, украшавање простора, поједине религијске обреде, коришћени су као покривачи али и за покривање коња ,,што је карактеристично особито за номадске народе, где се ткају ћилими посебног облика који се постављају под седола коња.(Добрила Стојановић, Пиротски ћилими, 1987, стр. 7). Ако узмемо ове твдње у обзир, није ни чудо што их Петар Рајић није разликовао а с обзиром да су номадизам, традиција и национално опредељење неке од великих тема Црњанскових дела, јасно нам је зашто осећа дубоку повезаност баш са ћилимима.

Када покушамо да утврдимо порекло ћилимарства налазимо на различите податке: неки мисле да ћилимарство потиче из Персије, други са Кавказа и  на ово питање до данас није одговорено са сигурношћу а порекло ћилима није разјашњено.Читајући ,,Дневник о Чарнојевићу“ , примећујемо да се спомиње овај топоним. Током боравка у Кракову, Рајић кроз прозор види : ,,Далеко иза Брда плаве се Карпати.“ (Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, 2004, стр. 61) Код нас су најпознатији Пиротски ћилими јер је Пирот био најутицајнији центар за производњу ћилима, за које постоји смислени назив жељка  јер су ткаље своје жеље преточиле разбојем и ткањем  у ћилим. Ћилими из Пирота ,,су били са белим, жутим, плавим, зеленим и светлоцрвеним шарама. Рађени су од финије вуне, гушће и чвршће ткани, већи и прилично скупи.“ (Добрила Стојановић, Пиротски ћилими, 1987, стр. 9).  Занимљиво је да су пиротски ћилими, као предмети велике уметничке вредности, били излагани  на многим изложбама у иностранству.  Све боје које су заступљене на чувеним пиротским ћилимима, су заступљене и у Дневнику, посебно плава и црвена. Ово су суматраистичке боје, боје опредељења и Чарнојевића и Петра Рајића.

Назив ћилим је реч преузета од турске речи  kilim а ова реч од персијске  gilim или gelim. Јавља се од X, XI века и употребљивана је за глатко ткане покриваче. Било је покушаја да се протумачи настанак ове речи, Зденка Мунк каже да ова реч вероватно потиче од речи cilicia, назива вуне киликијке козе од којих су с у старом веку правили груби ткива за огртаче, покриваче, чак и завесе.(Зденка Мунк, Хрватска енциклопедија IV)

Вук Стефановић Караџић у  капиталном Рјечнику ћилим дефинише као: ћилим м. 1) der Teppich, tapes, cf.  шареница а у Црној Гори: некаква врло везена опрегача. Назив шареница можемо повезати са суматраистичким идејама и бојама које су обојиле ову идеологију, као и ,,Дневник о Чарнојевићу“ . Не случајно су управо боје на ћилимима боје суматраистичких тенденција. Треба истаћи да ћилими своје локлно име добијају према подели површине на орнаменталне целине или најмаркатније орнаменте. Функција ћилима је двојака мада је уметничка, не прагматичка израженија. Ћилим је од најранијих времена имао декоративну намену, а у исто време и функционалну улогу, што се одржало и до данашњих дана.  Сваки ћилим је ауторски рад а производња ћилима је у почетку била рад из љубави док ткање није добило економску димензију. У ћилиме су уткиване жеље и снови, уносила се сва креативност. Особа која их ствара остављала је лични печат.  У односу на друге врсте ткања, ткање ћилима је искључиво рад жена. Можемо претпоставити да се Рајић заноси ћилимима и због еротске позадин. Читајући Дненик схватамо како он изузетно цени женску пожртвованост и видове њиховог уметничког изражавања. Напослетку, одушевиле су га жене трговаца јер су поседовале ту уметничку црту, ткале су божанствене ћилиме.

,,Без обзира да ли се сврстава у народну радиност или народну уметност, сав свој рационализам којим се детаљи ткачке радиности анализирају и рашчлањавају  у саставне делове  која чине разна прикупљана знања и вештине , не може да умањи дивљење према племенитости стварања ономе што се обично назива народним стваралаштвом. Пре свега, ту је потреба за лепим и жеља безброј жена да лепоту виде, створе, поседују. (М. Малуцков, Ћилимарство Срба у Војводини, 117) Петар Рајић целог живота трага за лепотом али лепотом која оплемењује. После ослобођења из мајчинских окова, окреће се женама и ћилимима налазећи у њима ту лепоту. Жели да суматраистичке идеје и традиционалну димензију своје личности споји и то успева једино у ћилимима.

Рад на ћилиму се најчешће одвијао у оквиру породице, често је био колективан.  Најчешће употребљиване боје су више нијански црвене, од јарко до вишњоцрвених, затим више тонова фине плаве, зелена, касније љубичаста, бела, наранџаста и ружичаста. Жута је мање коришћена као и смеђа боја.  Боје варирају у циљу постизања живости и одређеног ритма и тиме се искључује монотонија. На другом крају земље, у садашњој Војводини, ткали су се тзв. Торонталски ћилими који су добили име по истоименој жупанији, административно-територијалној јединици Мађарске која се налазила у оквиру Аустро-Угарске.  Њихова производња је отпочела током 19. века у Бечкереку, садашњем Зрењенину. ,,Ткачка школа у Великом Бечкереку започела је свој рад 1884. године израдом финог и грубог платна, пешкира са установицом и српских ћилимова. Увела је две основне новине у израду: употребу пастелних боја и широких разбоја. Ослањала се на традиционалну торонталску ткачку радиност , с мањим естетским интервенцијама чувајући, спашавајући изворне народне мотиве.“ ( Ференц Немет, Торонталски ћилим, 1995, стр. 35). Ако поредимо пиротски и војвођански ћилим, схватамо да је орнаментика пиротских ћилима једноставна и да код њих нема те разноврсности и богатства као код ћилима српског народа у Војводини. ,,Српска је сељанка дакле и-уметница.“ ( Савка Суботић, О нашим народним тканинама и рукотворинама, 1904, стр. 58). Војвођански ћилим је аутохтон и препознатњив, чини део европске културне баштине и војвођанско народно ћилимарство достиже свој зенит током XIX и првих деценија XX века.Боје које доминирају пиротским и војвођанским ћилима су сличне: црвена и зелена, жута, бела и црна боја. У Банату је било доста ћилима са са већим површинама плаве , светлије или тамније боје, затим тзв ,,рђа боје“. Плава боја је основна боја Дневника а и Банатских ћилима. Петар на Маци запажа ,,модре вене“ на на Пољакињи љубичасте жиле. Љубичаста боја је састављена од плаве и црвене, друге основне боје Дневника о Чарнојевићу. Орнаментика српског војвођанског ћилима је геометријска или фигурална и у том случају је најчеће цветна , понекад има људске ли животињске детаље, мање или више стилизоване. Простор војвођанског ћилима је простор суматраистичких идеја. Петар Рајић током целог романа спомиње биљке да би на крају, у једном моменту истакао поражавајућу истину: да воли само лишће.

Занимљиво је да ћилиме често називају српским платном а постоји теза да се рад српске жене може разумети само из њеног живота јер се тај рад развија из живота. ,,Љубав ка стварању лепих облика буди племените осећаје и лепе мисли. А лепе мисли, опет, воде добрим делима.“(Савка Суботић, О нашим народним тканинама и рукотворинама, 1904, стр. 22).  Она истиче да су се све орнаментике које су коришћене на ћилимима с временом стопиле у тзв. ,,српски тип“. На ћилимима често се налазе симболи хришћанства и православља- путир, црква, небо. ,,Ево неколико назива о ћилимовима. Башта је ћилим са са самим цветовима; кад је поље зелено, онда се зове зелена башта; ћилим на крстове; ћилим на небо; ћилим на пруге; ћилим без первеза; ћилим са полупервезом и ћилим оперважен, т.ј. куд свуд уоколо има бордире. Пољем се зове главна боја на ћилиму.“( Савка Суботић, О нашим народним тканинама и рукотворинама, 1904, 57).  Жене које измишљају мустре варјачом означе простор ћилима и  а превлачењем и цртањем крста одмеравају простор ради једнаке поделе шара а примећује да ,,су се наше народне женске рукотворине  вековима развијале из срца и душе српске жене и добиле вештачки облик у коме се огледа символ поезије.“( Савка Суботић, О нашим народним тканинама и рукотворинама, 1904, стр. 58). Српска жена поседује нагон за стварањем лепог  и управо овај нагон је заслужан за стварање ћилима. Ћилими су стварани са пуно љубави. Он је тканина са два лица. Постоји пословица: ,,Ћилимски ткан од два лица“.(M. С. Филиповић, Белешке о ћилимарству, 141) што би значило да иза сваког ћилима стоји позадина, прича, уткана жеља ткаље.

Фасцинираност Петра Рајића ћилимима, показали смо, није случајна. Трагајући за лепотом вишег реда коју не налази код жена, јер жели да та лепота буде оплемењена искреношћу, патријахалношћу и духовношћу, окреће се ћилимима јер у њима налази све што жели. Ћилими су савршен спој традиције, лепоте, прагматичности и суматраизма. Рајић као Сиктер ефендија, на једној нози носи суматраистичку, а на другој традиционалну, националну ципелу. Дакле, Рајић је био традиционалан али на потпуно нов, нетрадиционалан начин. Простор ћилима обједињује све његове идеале, жеље, опредењења па ћилим можемо сматрати његовим небом и земљом по којој и под којим корача.



[1] Реч ,,черга“ припада балканском турцизму  романског порекла  и потиче из области покривача и текстила. Турци су преузели  грчку реч  ,,tzerga“ и преобратили је у черга под утицајем свог језика. По тумачењу Х. Шабановића  черга је војнички шатор  док је по Ј. ћирићу черга служила за за покривање коња и сматрана је будућим ћилимом. Данас се термин чегра употребљаава за покриваче.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*