,,ЛЕПО ЈЕ САМО ОНО ШТО ЖЕЛИМО ДА ВИДИМО“
(О поезији Јелене П. Петронијевић)
(Јелена Протић П., БОЈЕ ВИЗАНТИЈЕ, Лазарица, Крушевац, 2006)
После првих читања књиге песама Јелене П. Петронијевић долазимо до несумњивих одговора. Ова је поезија другачија. И да је то што је она другачија другачије од оног што је другачије. Модерна и духовна поезија у једном. Чудно? Или не? Бунт егзистенције против егзистенције, и Откровење. Са треће стране, како би се изразио наш професор српске књижевности 18. и 19.века, и касније декан-звекан, Максим Горановић, алијас Горан Максимовић, дакле са треће стране, ова књига је путопис. У стиховима! То јој је, с четврте стране, недолазни изостанак. Некада то, путописно, изгледа као регистар и инвентар и магацин и каталог видљивих и невидљивих појава, лица, места, назива, итд. и скок у даљ. Сада ћу ја бити Скерлић па ћу у прве три четвртине есеја сахранити аутора у четвртој изнети похвалан суд. У стилу . . . Али има у тој књизи и нечег . . . ха ха ха . . . е да је се аутор више задржао на томе што ваља . . . е . . . не би слушали парни ваљак . . . Док Партизан битке бије, Хеј хеј хеј, Застава се наша вије, Хеј хеј хеј, Нека бије нека меље, Хеј хеј хеј, Да испуни наше жеље! А сад неозбиљно. Стварно. Коначно. Завршно.
БОЈЕ ВИЗАНТИЈЕ су књига која има 34 песме, 19 фотографија, 125 страница и тираж од 700 примерака. Објављена је 2006.г. Објавила је црква. Лазарица. У Крушевцу. Песме су штампане на грчком језику. Тиме је угрожен српски језик, иако су паралелно и њим куцане. Хеј хеј хеј!
У 2006.години, аутор или ауторка ако хоћете, живи у 1389.години. То је неизбежно тачно. Боје су: мистично, тајанствено, тамно, мир, назнаке буре, посматрач, готово сликар. Песникиња Јелена Протић Петронијевић, крушевачка Сапфо. Као низ фотографија, песничке слике, молитвене и халуцинаторне, нижу се . . . једна смењујући другу . . . Контрасти . . . додир . . . спој . . . помирење из сукоба . . . мирна оштрина:
П.С. Да ли видиш понекад
зографа
Кад прођеш поред дућана
Или он није постојао?
Модерна лирика са уздахом хришћанства.
Оно што си био долазиће кад заспиш
И нећеш знати
Библија још није завршена књига. Доштампане стране, нове, пише Јелена Протић-Петронијевић. Социјални мотиви . . . сажимање времена . . . блискост далекости, даљина блискости. Увек свежина у крају песме. Никад умор. Никад тегљење песме, од почетка крају. Увереност трајања. Песникиња је грађанин света али проносилац православља. Поезија сигурности несигурности. Порок прорицања. Паралела са песмом Војислава Илића ми је блиска, тако блиска али је овде дата новим начином:
И непобедивог песка
На којем лежи богати Арапин
И слуша звуке Сахаре
Са касетофона
Чинећи врлину неподношљивом
Византијским оком са пламеном кандила у огњеним кочијама светлост метеора бежећи од мелодраме наслеђена сећања споразумевање прва јутарња свест у бескрајном ходнику пирати или пријатељи заустављен летњи дан . . .
Ако постоји фото албум, ово је албум поезије.
Милош Ристић
22. 03. 2013. 10-11:30
Pročitajte i:
