На крилима Сомбора 2013 – награђени радови

Filed under: Na krilima Sombora 2012,nagrađeni radovi,region |

SomborОСНОВНА ШКОЛА:

I место: Лав Лукић, трећи разред, ОШ „Никола Тесла“, Београд, песма Велико спремање

Велико спремање

У мени су се одавно углавили
Пустолови што јашу на камили,
Гусари што су земљу опловили,
Сликари који су свет обојили,
Спортисти који су свуда победили,
Ескими који се нису заледили,
Нинџе које су шурикене бациле,
Чаробњачке вештине и акробације.
Нешто мало природе и математике,
Загонетне приче и мало енигматике,
Неколико песама и добрих књига,
Пун товар контролних и школских брига.

Онда се између два школска звона
Потпуно природно појавила она.

Морао сам да растерам ту гунгулу,
Да померим гусаре и камилу,
Да склоним сликарске боје,
Да пустим да се ескими и пустолови споје,
Да смирим нинџе и чаробњаке,
Помирим загонетке и контролне задатке.

Направио сам нови распоред,
Покренуо сам читав свој свет.

Сад имам места да сваки дан
Поново сањам диван сан.

II место:Исидора Тесла, седми разред, ОШ „Никола Тесла“, Београд, песма Желим да ти будем

Желим да ти будем

Желим да ти будем
Сунце усред ноћи,
Месец усред дана.
Суза када плачеш,
Сан када спаваш.
У срцу плима што се повлачи,
У глави осека што надолази.
И лето усред зиме.
Желим да ти будем стварност,
Јава, пут без краја.
Откуцај када лупа,
Стаза твога пута,
Сигурност која лута.
Књига твог живота!
Желим да ти будем
Стих у свакој строфи.
Реченица без речи.
Реч без слова,
Мисао у песми,
Оловка док пишеш,
Гумица док бришеш,
Дијалог без текста.
Желим да ти будем
Светлост усред таме,
Тишина у свету галаме.
Семе јабуке, плод банане,
Корен дрвета, лист у крошњи.
Желим да ти будем потреба кад ме нема,
Пролазна стена, планета у универзуму,
Звезда која пада.
Прашина на јакни.
Желим да ти будем мото,
Поезија, проза,
Лирика, епика, прича, бајка,
Твоја тема.
Желим да ти будем латица цвета,
Прамен у коси,
Облак што те носи
Кап кише, мирис твог парфема,
Животна тема.
Осмех кад ме гледаш,
Око кад трепћеш,
Усна кад ме љубиш,
Поглед кад се будиш…
Желим да ти будем све.
Желим да ти будем…

III место: деле Владимир Цветић, четврти разред, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток, песма Љубавни јади и Јован Станковић, други разред , ОШ „ Станислав Сремчевић“, Крагујевац
песма Љубав је слепа

Љубавни јади

Моју школу много волим
и добар сам ђак,
зовем се Влада
и ђак сам четвртак.

Најнижи сам у разреду,
последњи сам ја у врсти,
када седим на столици,
под дохвате само прсти!

Кад се виче, ја сам први,
кад се трчи, опет ту сам,
волим у све да се мешам,
другаре да ускомешам!

За све је крива једна Вања,
Због Вање ме боли глава,
само њу ми срце сања.
Сваки одмор ја отрчим,
да је видим, нешто питам…
Она неће да говори,
тако моје срце мори…

Решио сам сада чврсто,
више нећу да је волим,
ни за љубав да је молим!

Љубав је слепа

На терену поред моје зграде,
идеално је место за старе и младе.
Има ту пуно старих и младих,
ализбогједнемалесвезаборавих.

Она има дугу браон косу
и младеж на прћастом носу.
Најчешће је поред мог прозора,
ко принцеза на вратима двора.

Све сам радио да ме примети.
Баш све што дете може да се сети.
Бацао сам с прозора  и пешкире и цвеће
али она да поглед агоре неће.

После сам певао кашљао и звиждао
све док ме глас није издао.
Ма ништа не помаже и не вреди,
никако на мен епажњу да усресреди.

Решио сам има да јој кажем све.
Да ми ноћу долази често у сне.
Али како када се баш стидим,
кад се бе као шармера не видим.

И онда једног кишногдана…
Када је испод прозора била сама…
Рекох: “Ти си баш многолепа!“
А она: „ Ајдебежи, нисам слепа!“

Од тада ме нема на прозору.
На мом принчевском двору.
А и она више није лепа.
Није ни моја љубав слепа.

похваљена: Сања Алексић,четврти разред, ОШ „Ђура Јакшић“, Турековац, песма Карневал

Карневал

Зовемо вас људи, дођите код нас,
велика је забава у вашу част!

Карневал је дош’о само због вас,
да се забава шири и чује на сав глас!

Кловнови су кључ те наше забаве,
много су се трудили да све инструменте набаве.

Представа се спрема „Ромео и Ђулијета“,
након овог шоуа вама следи тајна света.

Забаве ће бити, штедети се неће,
по бини се глумац са радошћу креће.

Очекују вас игре разне на овом веселом карневалу,
дођите људи да видите праву шалу!

Смејаћемо се до миле воље,
а након карневала биће вам много боље.

Не чекајте људи да карневал прође,
биће на губитку онај ко не дође.

СРЕДЊА ШКОЛА:

I место: Наталија Коцић, четврти разред, гимназија „Бора Станковић“, Ниш, песма И засја светлост крста услед мрака незнабоштва

И засја светлост крста услед мрака незнабоштва

Мој народ, хришћански, има подземне гробове и светилишта…
Губилишта и ратишта…Мој народ има света родилишта…
Нас су мутним вировима приносили, стегове смо носили,
земљу смо, уместо водом, крвљу својом појили,
између звезда пут смо тражили, хришћанском се вером задојили.
Мој народ има безгласна звона што катакомбама брује …
Ружу ветрова, Источна врата и видик пружен у Виничко поље.
Устрептало срце Медијане саткано од трачког мермера и Западне боје зоре.
Мој народ има погачу и вино у путиру, Исток и Запад у вечном трену
и крштену од искона Србију…
Мој народ има света родилишта…
Виничка лоза светли колевком Константиновом заљуљаном…
Константиново зрно, у хлеб што изниче, жетву вечну даде,
струкови Константинови светом се саде…
Кроз векове лоза сија,
зрно светлости вековима клија
семе древно у небеске висине се винуло и сазрело
изникли Константинови чувари времена
светим писмом исписани
чувари сребра и злата Константинове ковнице
чувари сјаја у пресеку жита
чувари бесмртног трага, ореола земље и житија
чувари крста и тамјана
чувари колевке Константинове да не угасне век,
чувари поља и забрана
чувари камена Наисус-града
чувари Константинопоља и Босфора…
Чувари Константинови у славу светог цара венац плету.
Кроз пределе, од античке Медијане и царског Константинопоља ,
Венац, светлошћу обасјан, приносе свету.

II место: Славева Тања, други разред, гимназија „Кочо Рацин“, Велес, Македонија, песма Силата на љубовта

Силата на љубовта

Пред збунета убавина љубовта е светлина на нов ден,
буди мечти, во срце длабоко се свила,
создава твое мало парче небо,
да одмориш крила, да создадеш идила.

Ако сакаш да ја видиш љубовта што ти тлее во внатрешноста,
барај ја кога зората ќе зазори,
кога нотата во песна ќе прозбори,
кога розата ќе ја почувствува утринската роса,
во мирисот на морето, во ветерот во твојата коса,
ќе те понесе со себе кон хоризонти нови,
или ќе те врати на стариот брод по морето што плови.

Во пазуви крие страсти недоживеани, зборови неискажани,
меѓу стихови запишани на хартија стара,
само љубовта може на омразата да и биде замена,
додека рацете треперат по жиците на гитара.

Љубовта е бајка крај мојата перница
стоплува прегратка и срце што за љубов гори,
несреќна заради некого, секогаш среќна заради себе,
се читаат на младо лице предвремени бори.

Ме освојува како несовладлива тврдина,
се топам, паѓам како пеперутка во пајажина густа,
влегува како молња, силно блеснува,
треперат зборовите изговорени од мојата уста.

На крстопат стојам во стихови испреплетена,
продолжувам како и некогаш по старата шема,
во прегратките на зрелоста љубовта како сон долета,
без да остави гребнатинка здивот го зема.

Сонот го краде, не зошто не знаеш да сонуваш,
ќе ти покаже кладенец да ти биде поило за душа,
ќе биде клуч и броило низ времето,
љубовта е движачка сила на човековата душа.

III место:Јована Стојановић, четврти разред, Средња економска школа у Сомбору, Станишић песма Светлост

Светлост

Светлост у којој су уживале само моје очи.
Нисам знала да нико осим мене, неће моћи,
Лупити ногама о под, погледати у небо, скрити се међу гране,
Дозивати Месец, препустити се његовим рукама, и молити га да не престане.
Сваке ноћи тражила сам од њега да свира најлепше баладе,
Страхујући у себи да ми га неко не украде.
Баш тада би оставио своју гитару,
И лупкао би прстима, уживајући у властитом жару.
Дете у мени пробудило је љубомору,
Баш пред сваку зору.
Не желећи да га оставим у рано јутро,
Бојала сам се да ћу увече своје зрно бисера наћи просуто.
Кроз прозор усмерим поглед ка небу, и уздишем…
Не видим га, али шаље ми зраке, ја дишем!
Познат мирис светлости његовог тела,
Све више се будила жеља.
Да га узмем на своје груди,
И да се препустим ономе што ми нуди.
Коса ми виори над челом, испод проклетог свода стојим у белом…
Не видим ништа око себе, а ни не желим. И опет са неба силази жута кугла да ме одведе.
Хладни прсти љубе ветар који ме води теби,
Знам да то твоја младост жели.
Док се твоја светлост по мени ломи,
Срце у зеницама све јаче и јаче звони.
И док речи на уснама горе,
Док мој небески слуга зрацима препливава море…
Стојим дигнуте главе,
Чекам да се врати по мене и одведе ме одавде.

похваљена:Анастасија Коцић, други разред, Уметничка школа, Ниш, песма Машта, снови и илузије…

Машта, снови и илузије

Поклонићу ти пола своје одломљене душе
и пола свога покиданог срца.
Тужно, порођајно сунашце
и чемер облака пуних влаге.
Сљубљену зору и хладне немире
и насмејане јутарње тишине…
Поклонићу ти светлост пуног месеца
што заплео је прсте у нежне цветове белих олеандера…
Поклонићу ти сан шћућурен и умотан око јутра
да можеш да се смејеш и вриштиш,
по снегу да ходаш, да се ваљаш
и празне приче да измишљаш,
звук ветра који лута да слушаш
и да се из сна не пробудиш…
Поклонићу ти сан, кишу да призовеш…
Да ходаш по блату, а да се не испрљаш,
да ходаш по снегу, а да трагове не остављаш…
Да машташ о коси што ветру пркоси,
да сневаш очи плаве из којих врцају потоци лаве…
Можеш маштом да плетеш венце од цвећа,
уживаш у  светлуцању месеца,
ловорикама да те оките и славе,
да путујеш где снови су део јаве…

ОДРАСЛИ:

I место:Дејан Ристић, Крушевац, песма Сан
Дејан Ристић је рођен у Крушевцу,24. 04. 1966. године.По струци машински инжењер.Стални  сарадник листа „Град” и регионалне телевизије РТК, радио у локалним недељним новинама „Победа“, учествовао у оснивању и уређивању локалног дечјег листа „Победино крило“, писао сценарија за школске приредбе са драматизацијом, био гост-песник  на сусрету са ученицима основних школа, а као консултант учествовао у припремању више школских приредби. Вишеструко награђиван за афоризме, дечје песме и песме за одрасле.

САН

Сањао сам те синоћ
како склупчана у фетусном положају
чекаш да зора својим зрацима
разбије мутну таму прохладне ноћи
сузне те очи одају
плакала си сву ноћ душо
забијена још нашминканим лицем
у свилену мекоћу јастука

И онда се све мења
неке птице лете плавим бескрајем
верујем да само прва
зна њихов циљ
испод њих дуга у великом луку
затвара шарени полукруг
под њим пролаз за срећу
како за кога, ал не за све

А онда опет ти
овога пута сва у белом као и твоја пут
и нека лица деформисана од плача
сакупљени у твоју част
и тада се будим орошен капљицама зноја
избезумљен и црних мисли
не овога пута нећу да изгубим њу
не овога пута ни у сну

II место:Драгана Ђурковић Тошић, Чачак, песма Најлепша љубавна песма
Драгана Ђурковић Тошић рођена је 1962. године у Новом Пазару где је завршила основну школу и гимназију.Студирала на Правном факултету у Крагујевцу. Објавила књигу прича „Очи боје септембра“ и књигу песама “ Нектарно зрно „. Носилац је многобројних књижевних награда. Заступљена је у преко шездесет заједничких антологија и зборника као и на многим сајтовима за поезију и прозу. Превођена на бугарски и македонски језик. Живи у Чачку.

НАЈЛЕПША ЉУБАВНА ПЕСМА

Не плачем што стопе моје тапију не поседују
Ни за дединим дрворедом посечених дудиња
Не клизи суза моја ни за заораним па поломљеним плугом
Ни трешњом разбехараном у долини мог детињства.

Не ридам што ланца и катанца без кључева о врат носим
И што још сричем азбуку и абецеду
Што опанке често место ципела носим
И што се понекад заглавим у лету.

Не квасе образе моје потоци слани због гладних зима
Ни смене власи кад није берба зрела
Не јаучем због крвавих пелена и хладних пролећа
Нисам плакала ни када сам на згариште села.

Не кидам утробу своју због одузетог платна
Ни пород мој што нема кључа од својих врата
Нисам ни плачем стид свој опрала
Кад сам пред Светог клекнула нисам ни трепнула.

Нисам ни сузу пустила кад сам изустила
Крст свој дижем високо да с њих ходам по песку
Нити сам хтела да вриснем кад шкорпија ми жаоку
Убризга у отвор где чувам песму.

Али сам до неба стењала и себи језик уједала
Кад је твоја десница знамење исписала
Да златна тајна моја снове ми потопила
И тебе и мене у амбис преполовила.

Косу сам себи одсецала и лице ружила
Да бих мање вриштала да ти не бих судила
Срце сам на ломачу палила и уље на ватру додавала
Камењем нокте ломила не бих ли од бола утрнула.

Оштрицом ножа груди сам парала не бих ли разумела
Бесаним ноћима се подавала
Па уморна у јаругама спавала
У вину истину сневала са врагом црним дремала.

До Бога сузе просула молитву оросила
Све бело у црно обојила белилом таму освојила
Низ нож и уз нож се дизала и спуштала

И никад од снова не одустала
Тебе сам у сузу претворила да бих те јаче волела

III место:Владимир Перић, песма Зидови, Београд
Владимир Перић је рођен 28.9.1981. у Београду. Дипломирао етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Пише поезију и прозу, објављиван у многобројним часописима и зборницима. Аутор књиге „Црни флор и пентаптих сопства“.

ЗИДОВИ

Од врата до прозора
И назад
И тако више пута
Корацима тешким
Као да на рису носим наковањ
А у стомаку паклени огањ

Можда лицемерно
Чак незахвално
Али истинито и разумљиво
Признајем
Радије бих био на афричким бојиштима
Него притиснут овим зидовима као клештима

Нећу покушати
Нереално је
Мада сам прилично сигуран
И потпуно уверен
Да бих могао шаком одвалити део бетона
И зубима га млести као пар бомбона

Урлао бих
Отето
Незадрживим криком
Толико јако
Да се плашим да би ми се урликом душа пролила
А она не би чула

Колико је волим

похваљена:Тодора Шкоро, Београд, песма Сузе пајаца
Теодора Шкоро је новинар и писац из Београда. Радови су јој превођени на енглески, немачки, италијански и хинду језик. Објавила је пет књига: „Неизмер“, „Под небом Србије“, „Варке душе“, „Суђаја ми дала“ и „Умирање срама“.
Сузе пајаца

Видела сам
у граду неком незнаном
власуље, кринолине, златне кочије
и облаке распаране јеком фанфара
И све је било блесак
и ништа стварно било није
осим пајаца нацртаног осмеха
и срца које рида потресно
док бачене новчиће скупља
за чедо што лежи
болесно, немоћно
И хтедох да му приђем
да га дозовем
али га однесе карневалска свита
у илузију да осмехом ће
да излечи плач
Видела сам у граду неком
незнаном
жељу људи да побегну у сан
Отад заплачем увек
кад сретнем тугу пајаца
са широким
нацртаним осмехом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*