Награда Промист-Витал за књигу године „Златни сунцокрет“ Милошу Латиновићу

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

suncokretНаграда Промист-Витал за књигу године „Златни сунцокрет“

ОДЛУКА О ДОБИТНИКУ

      Осамнаести пут фабрика Витал из Врбаса, у партнерском односу са компанијом Промист из Новог Сада, традиционално додељује књижевну награду Златни сунцокрет.

      Награда се додељује за најбоље књижевно остварење на српском говорном подручју у жанровима романа, приповетке, поезије, књижевне критике, есеја и књижевне публицистике, објављено у току претходне године. Добитнику награде припадају диплома и новчани износ. Први пут награда је додељена 1996. године песничкој збирци Ивана В. Лалића, а међу добитницима су Радослав Петковић, Горан Петровић, Војислав Карановић, Владимир Тасић, Драган Јовановић Данилов, Јовица Аћин, Слободан Владушић, Милета Продановић и Угљеша Шајтинац. Награду Златни сунцокрет за најбољу књигу у 2012. добио је Драго Кекановић за роман Вепрово срце.

      На петој седници, одржаној 16.03.2014. године, жири Награде Промист-Витал за књигу године „Златни сунцокрет“ у саставу Владимир Гвозден (председник), Драган Јовановић Данилов и Никола Страјнић, у складу са Правилником о награди разматрао је најужи избор (Петар Милошевић, Тиња Калаз; Милош Латиновић, Сто дана кише;  Дарко Тушевљаковић Људске вибрације) и једногласно донео одлуку да се Награда Златни сунцокрет за 2013. годину додели роману Милоша Латиновића, Сто дана кише у издању Вулкан издаваштва из Београда.

У образложењу се, између осталог, каже:

     Српски роман је током последње деценије обележен све већим утицајем популарне културе и популарне књижевности, што га често води ка опсесијама свакодневном политиком, разводњеном идеологијом и улепшаном историјом или удобном фантазијом. Српска књижевност као да очајнички тражи уверљиву  и напету игру између жанра, слободе и стила. Роман Милоша Латиновића Сто дана кише наметнуо се у овогодишњој књижевној продукцији као успео покушај трагања за стилом кадрим да прикаже сложеност света након пада свих утопија, односно вере да ће тај свет сутра бити бољи, срећнији, богатији, мирнији, поетичнији… У питању је прича о повратку у родни банатски град, уоквирена историјским реминисценцијама, љубавним и криминалистичким заплетима, крхотинама опоре стварности, примамљивим литерарним референцама и особеним, благим хумором. Млада јунакиња Беатрис се враћа у Србију из Лондона због наследства и ступа у мрежу једног града, у срце сложености међуљудских односа, али и у слојеве историје и преосталих трагова егзистенцијалне поезије. Панонска киша прети да је прождере, али је истовремено подстиче да зарони дубље у меандре сећања једног загонетног света. Када се тај свет коначно отвори, испоставља се да је у питању неман која прети да је прогута, и она се враћа варљивој сигурности туђине.

    Бавећи се непосредном савременошћу, Латиновић је у овај симболички изузетно густ роман у 99. поглавља-слика уткао многобројне и богате нити. Важна тема романа је наша култура, и шта је од ње, после свега, остало, али и љубав, односно шта је од ње остало, укључујући ту како племените аспекте личног и колективног сећања, тако и болесне међуљудске односе које она може да створи. Склон фрагменту и лиризму, Латиновић успева да створи осећај за живот као процес, да исприча многобројне приче, реконструише сећање на претке и ближње, на ратове и кризе, музику и филмове.  Роман показује да живот који је искочио из зглоба не може лако да се узглоби, али то је, хтели ми то или не, и даље живот и у њему остају трагови лепоте, макар у виду оданости личним фантазијама и наде да је још увек могућ преокрет – али тек онда када се оконча стоти дан кише. Има нечег живог и животног, помало патетичног и меланхоличног, али и истински поетичног у овој динамичној и отвореној лирској прози.

     Определили смо се за Латиновићев роман, јер у њему видимо снажну приповедачку културу и суверену оптику која умирује нестабилне слике актуелног света. Највећа врлина Сто дана кише је истински литерарна – у питању је стварање атмосфере једног града, односно онога што, поводом егзистенције, осећамо, а нисмо у стању да без огромног изневеравања пренесемо другима и објаснимо самима себи. Стога је овај роман још једна моћна химна посвећена лепоти и непоновљивости, али и једноставности и пролазности обичног живота.

     За свечано уручење осамнаестог „Златног сунцокрета“, 27. марта у Новом Саду, чланови жирија су припремили посебна тумачења награђеног романа Милоша Латиновића.

     Чланови жирија и фабрика Витал се овом приликом захваљују на сарадњи дугогодишњем председнику жирија Награде „Златни сунцокрет“ Јовану Зивлаку, који је, због презаузетости, поднео оставку у априлу 2013. године.

 Нови Сад, 16.03.2014.

(Контакт: Владимир Гвозден, Тел. 063213719, председник Жирија)

  БИОГРАФИЈА МИЛОША ЛАТИНОВИЋА

       Милош Латиновић је рођен 1963. године у Кикинди.

      Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду, где је завршио и мастер студије с темом Стеријино позорје и позоришни живот Србије.

      Објавио је шест збирки прича, пет романа, две књиге есеја и десетак драмских текстова од којих су Панонски карусел и Payador или Црњански изведени у Народном позоришту у Кикинди. Латиновићеви прозни текстови превођени су на енглески, мађарски, словеначки, словачки и македонски језик. Добитник је Награде Друштва књижевника Војводине за роман Џелат у рају (2008), а за поетско-прозну збирку Звезде и острва је добио Награду „Стеван Пешић“ (2012).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*