Милоје Дончић, ЗВЕЗДОСЛЕП, *Лестве*, Косовска Митровица, 2012

Filed under: Srbija |

starsМоже се рећи да је ово поезија о књижевним наградама и поезија о писцима и писању, још више о књижевном свету и пробисвету, поезија о животу писаца и животу писања за макету и плакету. Поезија која неумољиво наставља ону традицију стварану и достварану у песмама Војислава Илића. ЗВЕЗДОСЛЕП је књига пре свега сатирична и у њој Дончића видимо пре свега као сатиричног песника, ретко другачијег а понекад хуморног. Фотеље, пера, мантије – све оно међу томе што није доследно свом позиву Дончић је извргао руглу бескомпромисно и число, јасно и гласно.  Читава једна песма о песницима, књижевност о књижевности, бесконачна студија која се граничи са теоријом књижевности, историјом књижевности и књижевном критиком. Материјал значајан за науку о књижевности, свакако. И добро је да постоји оваква поезија, која се обазире на књижевне конкурсе и на књижевне награде, јер и тим, књижевним судијама, треба неко да суди. Понекад се лирско у томе губи, оно чисто лирско, али то је и неминован пут за остварење сатиричног. Дончић презире читаву једну, нову, цивилизацију, која живи да би јела, и једе да би пила, и, да се окористимо песниковим речима, ,,духовне малолетнике“. Песме му личе на скице, а све песме као да имају једно лице. То лице није лепо и намерно је слепо, да би исказало похлепни свет, народ за позу, вољу за џеп, и могло би се рећи да Дончић ризикује, и то доста свесно, да му се замере бројне институције и бројни пингвини на важним местима у култури и шире, чим прочитају, ако иоле читају, ЗВЕЗДОСЛЕП.

Милош Ристић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*