Милош Ристић: У чаши Драинца

Filed under: kritika,Srbija |

drainac И зашто да не пијем кад ничег доброг у животу нема

На помен поезије Радета Драинца одмах на ум пада неколико ствари:

Прво: бунт.

Друго: пиће.

Треће: жене.

Четврто: Париз.

Пето: Топлица.

Шесто: Трагање за изразом.

Седмо: патос.

Осмо: инат.

Девето: вођење љубави са метафорама.

Десето: индивидуализам.

Једанаесто: ново. Можда сам требао споменути то на првом месту. Свугде је тражио и јурио ново у поезији да направи и створи. Да ли је и колико успео – може се дискутовати о томе. Грађанство и човек народа боре се у њему. Лепо је он то сам дефинисао оним бунтовник и апостол. Није се желео одрећи ниједног. Ситуација која подсећа на Јесењина. И родни крај и авангарда Запада. Индивидуалцу то право  припада. Да буде независтан. И гради неки свој свет. По својим мерилима, чак и ако су општа. Једно је сигурно: Драинац се борио са формом. Целога свога живота, борио се са формом поезије, и формом живота. Чини се да ју је на крају и победио. Најбољи доказ за то је његова ,,померена“ рима:

Грађани! од сутра свака бандера има очи и све ствари оживљене дишу

Обновио сам душе заробљене богом и нисам крив ако мој син сутра почне другојачије да пише

                                                                              (Овако браћо! Пођите за човеком)

Осећа се нека веза Радета Драинца са Миланом Ракићем погдегде. Нека фина игра са његовом поетиком. Игра? Или поигравање? То се нарочито види у песми ,,Ћутња“’ (Г-ђици Б.) у компарацији са Искреном песмом Ракићевом.

Пре неких три-четири године, написао сам ову песму:

ДРАИНЦУ, ДОЖИВОТНОМ ПИЈАНЦУ И КЛИНЦУ
Koњак-чаша
Цигар-глава
Живот-слепац
Песма-јава

Можда је она илустрација његовог песништва и живота. А можда, само обмана, илузија схватања његовог комплексног бића. Уопште, код Драинца постоји једна дилема: Како раздвојити његов песнички и прави живот. На страну застареле биографске критичке методе, овде се не ради о томе. Ради се о човеку који је живео како је писао или правилније рећи певао. О боему на пићу, не само на речима. А боемско ја је увек шири појам од песничког ја. Данас су код нас ретки такви песници. Песници више не пију или пију слабо или пију ради позе или глуме да пију. Све је више канцеларијских песника код нас, уштогљених и углављених у кравате и озбиљност, елоквенцију и магистратуру, интелект бонтона. Начитаност а беживотност сопствених стихова и бића. То је оно на шта нас подсећа Драинац данас самим својим постојањем као антипод, репер и маркер, катализатор српске песничке сцене последњих пола века.

И ту негде, између испијених ракија и вина, између лутања и исправних кривина, и сам Драинац је био свестан своје позиције кад каже за себе:

                Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг…

                                                                                         (из песме ,,Раде Драинац“)

То је цех који су платили многи песници који су одиста живели песничким животом. И заиста, Радојко Јовановић данас и јесте скрајнут из српског књижевног живота. Зато се у читанкама налази по три, четири или пет песама Дучића, Ракића, Костића итд. Драинац им не одговара, јер није савршен и углађен. Тим просветним тимовима културе. Јер, како би се нпр. оваква строфа могла наћи у нашим читанкама за средњу школу(?!):

               ПИЈЕМО у крчми: стрвинар, песник, зидар и скупљач крпа

               Алкохол нас на разне стране одводи:

               Стрвинара у клозет (уосталом то је његов дом и свет),

               А зидар од мокраће прави још један лук испод месечева српа.

                                                                            (,,Град и сенка моја под кровом – V “)

За такво једно појављивање и обзнањивање могло би се са иронијом рећи оно што изговара Зоран Радмиловић у филму ,,Мajстори, мајстори“: НЕ, НЕГО ТО НИЈЕ ФИНООО!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*