Милош Ристић: У МУЗЕЈУ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ Д. Тасића

Filed under: kritika,Srbija,zemlja |

Милош Ристић: У МУЗЕЈУ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ Д. Тасића

        Каква је маса незапослених? Обично је замишљате као скуп, збир, збрку. Нејасну, згомилану, хаотичну. Неко агрегатно стање, шта ли?! Нешто што је тужно и жалосно, и вредно одвраћања погледа. Побећи од опасности. Избећи вирус. Међутим, и у њој постоје нијансе. И она има свој живот, појединачно различит али у укупности јединствен, сложен, атмосферљив. На једној страни су запошљени који су отпуштени, на другој који никад нису запошљавани. Они су на Бироу, али не раде за F.B.I. Они који још увек нису били запошљени, ма колко то смешно звучало, јесу у предности над онима који су радили одрежен низ година, па добили отказ. Ови то, на срећу, још нису доживели. Додуше, нису ни плату. Нису је видели, осетили, омирисали, опипали у рукама. Али, исто тако, нису били навикнути на њу, па изненада, остали без ње. Намеће се питање – Постоје ли мозгови који се наслађују незапосленошћу, у Србији? Постоје ли такви мозгови? Ако да, нису они сигурно могли створити ову болест. Али да је шире, то су могли и могу. А они су запослени и ван активности везаних за ширење или очување и складиштење незапослености. У њима мора да живи онај некадашњи незапослени. И наслађује се. Све је у реду. Стоји у реду, а ужива посматрајући неред. Контемплира, филозофира, ламентира. Слаже се. Могао би али неће да ризикује. Да се зарази. Што би писао препоруку том и том, што би рекла коме треба пар речи, да би помогао или помогла свом некадашњем студенту, комшији, пријатељици?! Осећај заједништва је нестао. Са бившом Југом. А и одговорност за истим, са њом. Сад смо модерни хришћани. Нисмо више пагани. Нити племе. Једино колективно оруђе нам је рад. Држава изграђена на раду. Држава посвећена раду. Рад – нова врста патриотизма! ,,Напред у нове радне победе!“ Колико пута сте чули то од некога? Колико пита сте присуствовали ситуацији кад неки, запослени, незапосленом изговара поменуту уважену сентенцију, настојећи да га мотивише, подсвесно – демотивише? Да му истреби последњи преостали атом воље. Јер човек мора да стоји.

        ,,Бранко оцени да истраживачи треба да избегну заказано истраживање у Музеју незапослених. Појавио се ризик да се заразе опасном болешћу, чији изазивач није откривен . . . На капији се појави човек њима окренут леђима и без речи пружи обе руке пред себе ка високим зидовима и повуче се . . . Под притиском глувила и самоће отежалим корацима пређоше у широку и дубоку жуту, а затим после дужег хода у другу сиву дворану, са осећањем да су обе празне . . . Под бљеском светлости у свим зидовима дворане отворише се усправљене књиге. Истраживачи угледаше на густим листовима као усправљеним танким зидовима, ројеве ускомешаних мноштава сивих тачака, које миле са дна и дижу се без реда уз сиве површине ка невидном тавану, горе се растежу, преврћу и враћају се наниже хаосу ка подовима . . . Сиве тачке на листовима беспослишта су стетгнута бића незапослених, њихова имена, занимања, пол и брачна веза, старост, снага тела и ума, и број лица, која издражавају . . .  Даница тихо прошапта – Хвата ме језа, гледамо хиљаде, стотине хиљада, милион . . . људских душа које са муком згуснуте узимају ваздух који тешко удишемо . . . Пружањем десне руке (Мирослав) је несвесно отворио плаве ројеве тачака незапослених мушкараца који се усковитлаше као клупка која се распадају. По њима затитраше мрки бројеви неупошљаваних, запослених и отпуштених . . . Међу разлисталим зидовима незапослени и отпуштени са посла, унакажене душе, дрежде и очајавају. Ту сањају рад и зараду, нестваран сан, сан о свом хлебу и води, о животу и трајању.“

        Шта је реалност а шта фикција? Губимо се у моловима посађени у тролама и троловима који нас вуку или ми вучемо њих. Од тачке Ч до тачке Џ. Тако укруг. Тако је и у причи У МУЗЕЈУ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ Драгија Тасића. Све се меша. Преплиће. Друштвени активизам који је често код писаца заобљен, укамуфлиран, назиран и надзиран смисловима овде није заступљен. Незапосленост је уприличена фактовним, готово документарним. Ипак, не недостаје мистичности, маштарије, идеализма, апстракције. Све је у некој, финој, дантеовској атмосфери, као у неком, савременом паклу … Ако је Данило Киш написао ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ МРТВИХ, Тасић је у причи У МУЗЕЈУ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ (која је и део шире целине, романа САВАПОЛИС) дао ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ ЖИВИХ, који су мртви сваки дан. Ова прича послужила је да се незапослености приђе на један други начин, начин какав само уметност може да нам да. Више их не гледамо ко индивидуалце или као статистичку масу. Стварност је дата негацијом стварности која је стварнија од саме стварности. Ту се не може живети иако  се хоће. Нема депресије већ убијене и убијане воље. Постаје се глув. И сам, иако у маси.. Притисак је  несносан. Жуто, сиво и мрко овде су основне боје. Сви миле, роје, комешају. Растежу, преврћу, враћају се. Свом Беспослишту. Изнова и изнова . . .

26-28. фебруар 2013. г.

Крушевац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*