Милош Ристић: КОНКУРСНО 1 – Песме о животу 2012. & Кратки критички осврт на сваку песму/песника

Filed under: kritika,Srbija,zemlja |

КОНКУРСНО 1 – Песме о животу 2012.  &  Кратки критички осврт на сваку песму/песника

                                                                     

Ђубре моје најлепше . . .

Стефан Алексић

(1993. годиште)

 

konkurs10      На  јубиларни, први књижевни конкурс КОНКУРСНО (Конкурсно 1 или Конкурсно 2012), у тренутку писања, стигло је више од четрдесет радова (правих, грађевинских) на тему која географски варира од ЖИВОТ У СРБИЈИ преко ЖИВОТ У ХРВАТСКОЈ и ЖИВОТ У ЦРНОЈ ГОРИ до ЖИВОТ У БОСНИ  И  ХЕРЦЕГОВИНИ.

Конкурс је расписан 11. октобра 2012. године са трајањем до 31. децембра, дакле до Нове 2013. године. Прво је расписан на том, толико бескорисном и озлоглашеном међу старијим писцима – Фејсбуку – у рубрици О ЧЕМУ РАЗМИШЉАШ на профилу моје маленкости.

Идеја о формирању конкурса је, морам то признати, била доста хуморна и тривијална, тренутна и игрива, међутим, како је прошао први минут од објављивања конкурса прошла је и игра, у оном баналном, основном значењу. Идеја самог конкурса је била и и даље јесте показивање бесмисла већине књижевних конкурса у Србији (а и шире) на којима добијете као награду празан папир са печатом (признање) без икакве, макар и минималне, материјалне помоћи која је преко потребна младим ауторима који не знају где ће и шта ће са собом у овом хаосу незапослености (са факултетском дипломом или без ње) и широкој долини немалаца пара у смислу нормалног живота а код нас је нормалан живот име за ПРЕЖИВЉАВАЊЕ. Често, у самим тим конкурсима, не пише да доделе награда неће бити, да би што више људи учествовало. На крају, ако сте те среће и квалитета, добијете признање тако што вам кући стигне коверат с дипломом. Зато смо у узглављу нашег конкурса навели да ,,доделе диплома неће бити“ и да ће ,,бити послате трима најбољим песницима/песникињама на кућну адресу“. За разлику од многих других озбиљних конкурса на којима се неозбиљно шаљу песме и проглашавају за најбоље овде је у питању један неозбиљан конкурс на који песме шаљу озбиљни, млади аутори, који га схватају шаљиво али шаљиво у смислу сатире, бескомпромисне критике друштва, своје државе или нације или увезаних ситуација у којима се налазимо, које нам се нуде и наређују.

За формирање конкурса своју помоћ су пружила три човека и ниједна институција. И четврти човек, који је својом вољом донирао 40 евра за штампање зборника поезије са конкурса ЖИВОТ НА БАЛКАНУ (но Културни центар Крушевац није желео да стане иза ,,пројекта“ као издавач и дода још 2/3 новца) – јагодински и борски прозни писац и песник, адвокат у пензији, Драги Тасић (1933). У стварању назива конкурса учествовали смо мој седам година млађи брат Стефан и ја. Након двоумљења између сопствених предлога ГИЛГАНИЗАЦИЈА (по надимку једног виспреног народног говорног уметника, Крушевљанина ГИЛГЕ) и РАСАДНИЧКИ КОНКУРС (по мом крају, урбаном делу Крушевца који се зове РАСАДНИК ДВА) ни из чега се јавио мој брат изговоривши, измисливши ту кључну, филозофску, магичну реч: КОНКУРСНО.

Велику захвалност дугујем и песнику из Београда, а он би радије рекао Борче, рођеном Винковчанину, Далибору Дрекићу, кога сам упознао 29. априла 2012. године у Обреновцу на додели награда првог књижевно-еколошког конкурса ПЛАНЕТА АРТ Удружења ШТА ХОЋЕШ, где смо се нашли на победничком постољу освојивши прва два места. Он је одмах почео да шири вест о конкурсу и исти шаље бројним интелектуалним и уметничким групацијама на фејсбуку. НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ ДУГУЈЕМ уредништву сајта KONKURSI REGIONA, којима се такође овом приликом захваљујем.

Елем, Лаки Страјк, конкурс је плануо и већ у та, прва два дана, у том викенду, заједно с понедељком, испунио неку, уопштено речено минималну квоту за функционисање и успешност. Већ је било пристигло 13 радова а зацртали смо око 15 као минимум. Предњачили су млади хрватски песници, затим босанско-херцеговачки, српски, и на крају, и још увек с обзиром да конкурс још траје док ово пишем а нешто ћемо и дописати или избрисати буде ли промена на том плану – један рад из Црне Горе… (ево управо је стигао још један рад из Црне Горе!). Стали смо око бројке 40 и то је сасвим пристојно за прво издање конкурса. Наравно, награде од 3 динара, 2 динара и 1 динар јесу сатиричне, и оне никако не треба да буду схваћене као измотавање и без значаја. Видећемо, у наредним годинама, колико ће и да ли ће оне утицати да се нешто у појединим конкурсима промени. КОНКУРСНО није конкурс који је замишљен само на духовним основама, иако је на њима постављен. Он ће свакако кроз пар година постати и материјални конкурс, и конкурс који ће, макар и са закашњењем од годину-две успети да одштампа и изда зборнике својих ранијих издања. Када ће то бити – то зависи од тога када ће његов директор и оснивач добити посао у каквој школи или културној организацији. Или – од тога када ће се неко сетити да испружи неки динар (читај: евро) за штамање ако не више а оно бар тог најмањег могућег тиража од сто примерака зборника.

На конкурс су стизали следећи г-радови (из 34 града  укупно 46 радова): Зеница, Сплит, Купиново, Франкфурт, Пожега, Сисак, Дервента, Бар, Чачак, Ријека, Бор, Лакташи, Бајина Башта, Винковци, Градишка, Суботица, Бања Лука, Смедеревска паланка, Живинице, Ниш, Фекетић, Црвенка, Брчко, Лазаревац, Бела земља, Власеница, Гроцка, Подгорица, Пожаревац, Бачки Брестовац, Jaгодина, Крушевац, Загреб, Београд… Нису случајно Загреб и Београд постављени на последњем месту. Одатле је стигло највише радова, прво из Београда – више од пет, па из Загреба до пет и тако даље и тако даље. Укупно је четвртина радова из Београда и Загреба заједно. А пола радова из Београда је са Новог Београда што такође није без значаја. Најстарији учесник конкурса је 1933. годиште (Драги Тасић-79 година – Бор) а најмлађи је, како је сам навео, 1993. годиште (Стефан Алексић-19 година – Бачки Брестовац). Песме су стигле из пет земаља – Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Србије и Немачке. Такође је интересантно да има више радова женских него мушких песника што обара тезу да жене већином нису способне за ову вишу делатност колико за прозу, романописање, љубиће, и слично. Конкурс је сакупио и показао да млади на овим просторима итекако пишу и добро пишу, наравно колико је дозвољено њима који су на маргини друштва и књижевних критичара који мисле да се у 21. веку може бити књижевни критичар а не пратити и књижевне часописе на интернету – електронске часописе за књижевност, уметност, културу, друштвена питања – како се већ који одређује у свом поднаслову. Звати себе критичарем а не пратити часописе књижевне на интернету чији су уредници такође дипломирани професори и магистри књижевности, драматургије и других сродних области права је лудост. Будалаштина и охолост. Исмејавати младописање као писање на интернету је contradictioinadjecto! Оно што неко напише на свом фејсбук профилу никако није исто са оним што прође детаљан и стручан одабир редакције интернет часописа за културу. Подсетићу надобудне да је за један месечни број часописа AFIRMATOR овог лета стигло око 256 приповетки а да је објављено свега четири или пет као и сваког месеца и да се на адресу редакције за прозу afirmator.proza@gmail.com може послати само једна прича месечно, у периоду од 1. до 20. у месецу. Дакле, и то су озбиљни часописи који функционишу по озбиљним правилима а једини критеријум је квалитет. Можда је то управо оно што вређа штампане критичаре, уреднике и писце – што је локални моменат, познавање и ,,иди-ми-дођи“-принцип  – изостављен или, у најгорем случају, опет сведен на минимум. Овај конкурс је био права прилика да се упознамо са географском и лирском мапом младих стваралаца и забележимо све то као документ.

Уз песме је понекад стизао и какав коментар, у виду домишљатости, епиграма или похвале од чега ћемо, да не би заузимали простор, издвојити само неке, што не значи да нема бољих, духовитијих и мого дужих:

 

– ЗА  ДИНАР  ВИШЕ! (Србија, два пута)

 

– Михајло Орловић, Бања  Лука: “НАГРАДУ, АКО ДОБИЈЕМ, ПОКЛАЊАМ МИНИСТАРСТВУ  КУЛТУРЕ“. 

                                                                                                            

Никола  Панић, Београд: “МОЛИМ ВАС ДА МАЛО ПОВЕЋАТЕ НАГРАДЕ, ИМАМ ПОРОДИЦУ ОД ДЕСЕТ ЧЛАНОВА, СВИ ЈЕДУ А НИКО НЕМА ПОСЛА“.

                                                                                                                                                                       

Горан  Матић: “ИДЕЈА ЈЕ ВЕОМА ОРИГИНАЛНА А НАГРАДЕ НЕОПРОСТИВО ВЕЛИКЕ (ПИХ, ОВИ ТЕНИСЕРИ СУ СМЕШНИ), ДА НИСАМ МОГАО ОДОЛЕТИ НИ СЛАВИ НИ НАГРАДИ, КОЈА СЛЕДИ ОСВАЈАЧИМА ПРВИХ НАГРАДА, ПА ТАКО МИ НИЈЕ БИЛО ТЕШКО ДА СЕ ОДЛУЧИМ ДА ВАМ ПОШАЉЕМ СВОЈУ ПЕСМУ ЗА ОВОГОДИШЊИ КОНКУРС“.

                                                                                      

– Вера Ратковац,  Босна и Херцеговина:ПОЗДРАВЉАМ ВАС И ВАШУ ИДЕЈУ ДА БЕСМИСЛУ ДАТЕ СМИСАО“.

                                                        

Тодора  Шкоро: “Идеја о оваквом конкурсу је сјајна . . . Додуше, можда она и не покаже сав бесмисао бројних регионалних конкурса на којима су песници ретко афирмисани, а много чешће искоришћавани, злоупотребљавани и понижени начином на који се организа-тори према њима опходе, али ће бар покренути, начети ово питање о коме су досад песници, погнувши главе од (туђег) стида – ћутали. Са задовољством, зато, учествујем на Вашем конкурсу“.

Итд., итд.

 

Прве три награде нећу образлагати јер зашто бих уопште ишта рекао кад сам већ рекао све тиме што сам их одабрао. И зашто бих их додатно уздизао а друге спуштао ?! Рећи ћу само ово, без икакве намере оправдавања или улизивања ауторима: Имао сам веома тежак задатак са аспекта доделе награда и веома лак и занимљив са аспекта уживања у читању младих аутора (и ја имам 28 година) и њиховој селекцији ка врху. Слободно могу рећи да су сви радови, осим 5-6 знатно слабијих, могли понети трећу награду. Даље, да је готово пола радова могло понети другу награду. Ово не тврдим због утехе њима јер њима то не може бити утеха нити им је потребна већ зато да покажем колико су били уједначени и колико су успешно одговорили на тему што је велики број аутора показао и виртуозношћу приликом давања наслова песме. Размишљао сам између десет песама која је најбоља а све су оне вишег квалитета и могле бити прве али је неко морао заузети прво, друго и треће место. Ко није успео, може се опробати следеће године, већ од 1. априла (2013.) када ће бити расписано КОНКУРСНО 2, са новом и, чини ми се, лакшом темом.

Захваљујемо на учешћу

ПЕСНИЦИМА ИЗ  БИХ: Аћим Тодоровић, Зијад Пандур, Енеса Махмић, Предраг Бабић, Љиљана Тадић, Вера Ратковац, Љиљана Комљеновић, Михајло Орловић

ПЕСНИЦИМА ИЗ ХРВАТСКЕ: Дражен Јерговић, Инес Перушко Рихтар, Здравко Одорчић, Дениса Цапар, Делсио Иванишевић, Андреа Понграчић, Маја Шипрак Брлетић,Ива Дамјановић,Томи Лав

ПЕСНИЦИМА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ: Игор Ремс, Бранка Војиновић Јегдић

ПЕСНИЦИМА ИЗ СРБИЈЕ: Драги Тасић, Ивана Радојчић, Тодора Шкоро, Стефан Алексић, Маја Панајотовић, Зорка Чордашевић, Младомир Кнежевић, Небојша Величић, Марија Маринковић, Горан Матић, Ненад Максимовић, Тања Ајхолцер, Војислав Трумпић, Никола Панић, Кристина Стевановић, Милош Живановић, Милан Медић, Ана Бербаков, Александра Ђуричић, Љиљана Милосављевић, Викторија Маринковић, Вида Ненадић, Невена Петровић, Зоран Јанковић, Веселин Гајдашевић Шљарков, Стеван Чворовић

II

 

КРАТКИ КРИТИЧКИ ОСВРТ НА СВАКУ ПОЈЕДИНАЧНУ  ПЕСМУ КАО НА КЊИЖЕВНО ДЕЛО БЕЗ УПЛИТАЊА КРИТЕРИЈУМА   НАГРАЂЕНОСТИ            

 

ПРЕПОЗНАЈЕМ ТЕ НА УШЋУ- Песма, посве модерна, лирског сензибилитета, повезаних љубавних и историјских реминисценција, можда и излази из тематског оквира конкурсне теме али с обзиром да је једини представник своје земље и да квалитетним искрама заслужује, нашла се овде. Има нечег апокалиптичног, а у исто невреме и смирујућег у песничком стилу Игора Ремса.

ПЛЕМЕНУ СРПСКОМ –Песма родољубна, патриостка, што се лако да видети. Али и оштра. Вешто комбинује мотив Ракићеве Симониде и страдања свога народа деведесетих година прошлог века. Има Тодоровић ту снагу, ту ширину, ракићевског типа, а да ли ће достићи поменуте висине, за шта је неоспорно талентован, остаје великом, различитом и сталном писању да се види.

ЗЕМЉА  ЛУДАКА – Бескомпромисно. Ожезни! Песник није ту да пише похвале. Снажно, некад прелази из опште сатире у личну инвективу, сатиру против личности тако иманентну дубровачким временима, од пре три-четири века. ,,Већински народ је сиротиња“ – тако песник види ситуацију у БИХ. Песник комплексног ритма – почиње жестоко, још јаче наставља да критикује и напада, да би поентирао мирном, људском, лирском, нежном, душевном секвенцом.

СУРОВА  СТВАРНОСТ-Без патетике, без конструкције, без калупа – одлично. Кратко и јасно, у виду саопштења, нажалост тужног, личног, несрећног. Саопштењем непосредним, у трећем лицу, постигнут је снажан ефекат опште боли, људскости наспрам зла. Жал за прошлим временима али и тражење среће у истим. Живљење на нивоу сећања. Само напред, Енеса!

БИХ  ЖИВОТ – ,,Све ми се не враћа“ – тема изнова и изнова тужна, и цела песма је сетна и цела и васцела њена лепота је у сети. Јакост слика, пејзажа, превасходно акварела. Дрхтава и нежна последња слика, фина и танана, осећајна до молекула, саткана и везена, невероватно налик нашем старом епском певачу који је једини знао да тешку истину коју певајући приповеда искаже , исцели, на моменат, на ,,препад“,  изненадном променом тона у лирски, меки, слабашни до ганућа срца, преласком у душевне и духовне визуре, надљудско и свељудско издизање над породичном и националном трагедијом. Све ово не би било тако лепо да песникиња није и трансформисала  у савремен исказ, у слободан израз и стих.

ДАНАС У БОСНИ – ,,За Босну сам се борио у рату, али немам снаге у миру“ –шта рећи после овако савршеног стиха? ,,Дуга је то прича а причу би требало смјестити у песму што је тешко“-шта тек рећи после овог, још бољег, још филозофскијег? Ироничан и аутоироничан песник, Зијад, поручује, у маниру великог песника, у антиманиру, да не жели да вам поручи оно ,,Остајте овдје!“ Тако, нити жели да пошаље поруку људскости која је људскост на нивоу поруке и ништа друго, а у исто време шаље поруку искреношћу. Песник није паролаш, песник је песник. То је следећи ниво поруке или антипоруке, опоруке. Зијаде, окрени се више ка лирском а покушавај, колико је то могуће, да избегнеш прозно, причачко и реченично, јер штети твом заиста великом песничком сензибилитету.

ИСКУШЕЊЕ – Рефлексиван (мисаони) и религиозан (побожни) песник, Љиљана Комљеновић, неоспорно има талента и обожава риму. Добро је што поштује онај критеријум Богдана Поповића да цела песма треба да буде јасна, и цела лепа. Једино што остаје то је можда да се мало ослободи, да пусти животу на вољу. Било би интересантно видети је како се сналази у другачијој теми, рецимо на следећем конкурсу (од 1. 04. 2013. до 31. 12. 2013.) када је тема ПЕСМА ДО 18 СТИХОВА О АЛКОХОЛУ (Пићу, Пијанству, Пићима и сл.). И у другачијим, да не кажем мрачнијим, али откачијим (читајте: откаченијим) варијантама.

ПРКОС  КУЋА – Је једна права сатирична песма. Хумор као лек. Хумор као средство у функцији упозорења. Изграђен песник, види се. Изграђен и  у рими, и у стилу, у почетку и у крају песме, и држању динамике од првог до последњег стиха,не падајући нити једном и не осипајући се у теми, јачини, истини. Заиста сјајна песма и још сјајнији наслов. Пословице, афоризми, питања – све је уткано, прожето и обухваћено, као у мрежу срећно ухваћено – стихом и римом !

СВЕ СЕ СВЕЛО НА ЈУТРА (Томи Лав) Лирик, потпун боемски песник. Бохемник. Све се свело на разговоре већ у самом почетку ,,јефтине / и скривене цигарете / те шкрте покрете“. Песник живота и песник улице.

РИТАМ ЖИВОТА – Песник хуманист. Песник мира и доброте. Песник истине и искрине, те искре искреног бивства, иманентан народу само уколико је иманентан човеку и добру али не у баналном, показном смислу. Не као показна вежба. Н е зато ШТО ТО ТАКО МОРА ДА БУДЕ, што то прописује религија

или антирелигија, већ зато што се тако осећа и жели. Биће велика песникиња, а још већи песник.

ВЈЕТАР УМИВА ПОСУДУ КИШОМ-Апокалиптичне визије. Социјални немири и неправда. Нејасни обриси, наговештаји, напетост у ваздуху. Урбана природа или природна урбаност? Човек  у природи или природа у човеку? Сва ова питања могу се читати из Одорчићевих стихова, заправо песама у малом, доста погодних за стварање музике, особито рокенрола, нешто апстрактнијег типа. Подсећа ме  сензибилитетом на Растка Петровића и оно његово ,,чанци су ми пуни . . . а руке вечно празне“, још више сложеном песничком осећајношћу и неким немиром, вазда зиданим и разбијаним у парампарчад. Има нешто од оне ујевићевске атмосфере, али на нов начин. Здравко – само настави!

ДАН ЗА ДАНОМ-Тескобу и бесмисао живљења у смислу преживања апсурда сопственог бивства које није своје Инес Перушко Рихтар исказује на непосредан, ненаметљив начин. Неизвештаченошћу својих стихова исказује и предсказује извештаченост друштва – моралног – по потреби.

ПЈЕВ НЕКИХ НОВИХ ТИРАНОСАУРА –Велика и потресна до драме историја једног невремена дата у тренутку, у тренуцима, у делићима слике. Слободарска поезија и поезија пре свега, истрајна, довитљива, себи доследна. Далматински и сплитски песник, Делсио Иванишевић, овом песмом храбро граби напред ка свом песничком путу да постане Данте, какав му је и надимак. Нови диносауруси, нови тирани, ТИРАНОСАУРУСИ, оно су што заокупира песника, коме никако није циљ само да их означи и повуче се већ да их добро осмотри и прозре и одбаци доказујући моћ јединке, моћ индивидуе, моћ човека.

ЖИВОТ У ХРВАТСКОЈ – ,,Проматрам им лица / тако иста, / тако стиснута“, ,,у том свету једнаких и једнакијих, / и храна је имала туп окус“, ,,новопостављеног прозора / на оронулој комунистичкој згради“ – треба ли шта додати. У супротним, наизглед супротстављеним димензијама ново и старо доба, комунизам који присутан и свеприсутан не само физички кроз објекте који се још могу видети него кроз ново, пресвучено доба, другачије по другачијости. Аутоиронична слика у којој песник покушава да се препозна у огледалу док се ,,грчи изгледати другачије“ али не успева врло је оригинална и вишезначна слика.

ЗАУЗЕТИ ДОКОВИ – Једна од најкраћих песама на конкурсу, друга по краткоћи. Катрен, четворостих,  стара и непревазиђена формална песничка структура која служи за грађење већих и сложенијих а истовремено погодна за песмовно, аутохтоно дејствовање. Рефлексивна песма, мисаони кодекс. ,,Мисли од самих окова“. Мисао у старту заробљена, уобљена, уоквирена, укалупљена. Жеља напор да се искочи из калупа. Неуспешна. Цела песма је створена принципом бумеранга. Рима се рими враћа, као и бачена у ширину мисао: ,,Моје се мисли мени свете / јер радо скупљам медиокритете“.

ОТКАЗ – Израз Дражена Јерговића је сабијен, кротак, еластичан у својој краткоћи, и на тај начин погодан за дање комибновање и усложњавање. Сатир, критик, хуморин. Поставља дечју визуру из које сагледавамо озбиљни свет чиме остварује ефекат хумора. Савремен, пословни свет, навикао на рутину и програмирано деловање бива разобличен и разбијен искакањем из егзистенцијалне равни у вољено сиромаштво.

ЛУТАЛИЦА – Песник социјални, по свему. ,,Некада сам имао господара / био сам млад и смеран.“ Како се осећа онај који је избачен из стана, који је избачен из пријатељства, који је избачен из верности, избачен из вредности, избачен из живота? Песник који доста тежи, у то успешно реализује, прозном изразу. Не говорим да би требало да престане да пише поезију, то никако, али би свакако требало озбиљније да размисли и почне писати прозу и то, по мом мипљењу –  роман. Мислим да има материјала и умешности за тај подухват. Можда би се роман могао звати ЛУТАЛИЦА и да буде не само реалистичан, већ и фантастичан, можда чак научнофантастичан, и сатиричан – са више значења и облика.

ЖИВОТ У СРБИЈИ  (М.Панајотовић) Веома јака песма. Снажан и одважан израз за једну песникињу, за једно женско (читај: крхко) биће. Песма жестока, као пиће. Динамична. Мозаична. Мозаклична. Вична. Апстракција. Импровизација. Алиса у земљи чуда и Чекајући Годоа – боже, шта је све успело да стане у ово песму што нам говори да је у питању песникиња сложене физиономије. Маја Панајотовић вешто пародира стихом при чему стих не губи од своје лирскости. ,,Док они пењу се / и пролазе / јурећи твоје снове / О / Н / И “ – као да можемо видети, уживо, невидљивим оком, све те професоре и асистентчиће како се пењу степеницама ка највишем спрату куле вавилонске, последњем спрату факултета, на коме се налазе њихове резиденције, њихова станишта и вечна ловишта, њихове канцеларије у којима царују опсенарије, и где испијају, минут пре силаска доле, на земљу, на предавање у амфитеатар, традиционално српске вискије и апсент-арије, умишљаје и его-наређујем-прего-фантазије.  И пролазе, пролазе, пролазе, вечно пролазе – мимо студената, мимо оних истих које су из хира или из пира, не из знања,  оборили на кључном испиту,  не хајући што им је можда умрла цела фамилија и што, и поред тога што су одлични и вредни студенти, немају да плате 800 евра школарине које дугују за претпоследњу годину студија коју су им одобрили да упишу да плате за годину дана. Јуре твоје снове. Зашто их јуре? Куда их јуре? Када их јуре? Јуре их, да их спознају. Да вас похвале. Да вас сконтају. Да вас испоштују и исхвале. А онда, кад се најмање надаш, униште. Они, који вас уче, да учите јер треба да завршите факултет, а после су то они исти – због којих не можете да добијете посао. Све је у низу. Све се врти. Само је рулет на даљински управљач.

БАЛАДА О СКУЧЕНОСТИ ПОИМАЊА – Симболички, алегорички песник. Песма хришћанска по свом искону, не по теми или жељи за тим. Ово, скраћено 132. певање из свог епа ЈЕСТОНИЈА које нам је послао песник, најстарији учесник конкурса са 79 година, односи се на догађаје из деведестих година 20.века и садашњост која нам се стално понавља. Људождерство, на свим нивоима. ,,Ратујемо да се миримо, ратују нас и мире“ – филозофија је Балканида, како их назива песник, и види,  као неке, ванљудске, готово античке фигуре, чудовишта, натприродна али трагична бића. ,,Јесте, то није  – то је Јестонија“ – иронично сагледавање своје земље. Све би то било би смешно да није трагично: ,,Навикли смо да нас једу и да нестајемо“.

НА РАЖЊУ – Са својих 19 година Стефан Алексић катаклизмично сагледава живот у својој земљи коју воли у немогућој, неузвраћеној љубави, љубави која је супротна својим начелима. ,,Ђубре моје најлепше“ – заслужени мото овог Поговора. Млад а зрео песник, Стефан Алексић! ,,Тако млад а тако Ујевић“ како каже један мој стих из песме ,,ПИЈЕМ . . .“ .

Е, МОЈ НАРОДЕ – Бивши људи, то је оно што окупира песникињу. У савезу са неким новим врагом. Ђаво је нов, људи су прошли. У моди је нешто што никада није било. Али оно се не види. Није јасно. Оно је љигаво, једвавидљиво,  једвапипљиво, пихтијаво и смрдљиво. Извештачено и опако. Опасно. Отровно. И понуда је таква. Понуди се тек да се понуди. Ресто. Живота. Ресто. Земље. Ресто. Истине.

СРБИЈО, ПРОБУДИ СЕ – Обезглављена мудрост, одлив мозгова. На цени – канализација. Кич и шунд. Бренд и тренд. Сумор талента. Залуд интелекта. Ништавост рада. Млади одлазе из своје земље, из своје беде. То је оно што ужасава песника. Земља их пушта, земља их тера, земља их не враћа. Земља, није земља.

ЗЕМЉО СРБИЈО, – Нихилизам с разлогом. Безнађе и беспуће – песничке су теме Виде Ненадић. Велики таленат за хаику. Ако се није опробала у њему, свакако би требало. Савршено барата белинама и тишинама у значењу, и неком мистичном, осетном атмосфером.

ЕЛЕГИЈА ДРАГИЦИ – Прошлости и садашњост се губе у међусобним односима дајући једно живо, новонастало ткиво, помешаних осећања ( да не кажем ту одвратну реч ,,емоција“! ), измешаних бивствовања, рефлекса, успомена, потеза као на табли шаховској али с могућношћу враћања потеза, виртуелност стварности.

ЖИВОТ У СРБИЈИ (А. Бербаков) – Ана Бербаков, млади крушевачки стваралац, писац подужег крими романа ОПЕРАЦИЈА ЕРОС који још није нашао свог издавача, представила се песмом, поезијом која јој је секундарна делатност, показавши своје умеће. Пуно шале и игриве атмосфере, сатире у којој је присутна одређена радост живота, афористички моменти са веселом бизарношћу, и поезија пуна комике. Релно сагледавање живота срасло са иронијом, која је мање горки ликер а више чаша квалитетног црног пива.

Corpus delicti, corpus luris – Медић, песник бунта и проказа, снаге и хаоса, хиперболише националитет у оном, свеприсутном дејству – наводне националнисте, будне очњаке патриотизма, србенде по бусању у груди, земљу у којој се закон примењује али на невине и мање зле. Разобличује поучаватеље и саветодавце који држе народ за гушу а ту исту, правилну Србију за коју се залажу – за душу!

СРПСКА ДУША – Данас редак – искрен патриотизам. Песникиња воли своју земљу, без икаквих конотација, заузимања и паролаштва. Воли је онакву каква је без обзира на то што је другима лоша. Без обзира што је осуђена и досуђена, просуђена и домишљена. Песма роду дата.

ЗАУСТАВИМО ГЛУПОСТ – Песник друштвени, активни, ствара песму младог нараштаја и новог времена, двехиљаде десетих година које су и даље (и још горе) деведесете. Неукус и некомпетентност. Скупа одећа и јефтин дух. ,,Кад читаш књиге онда си глуп“- подвлачи и наводно преузима песник, поруку, коју му околина поручује, и уручује свакодневно. Нема ко да је чује . . .

НЕДУЖНИ УЖАСИ – Мало ко би се усудио да каже да се ,,равнодушно стиди“ своје отаџбине али овде се срећемо са песникињом којој је иманентна храброст. Униформисаност првосрбијанаца и другосрбијанаца – све је ставила под лупу. Прави песник никад не стаје ни на чију страну.

СВРАКО, ОСТАВИ  СЛАВУЈА НА МИРУ – Песма о злу. Песма о времену. Песникиња би другачије она три слова из средине употребљене речи ,,заМАЈавања“ да је није срамота њених унука, да не осећа одговорност. То је једино што је остало. Што је задржава да на владајућу простоту одговори простотом. Иначе би видели они ,,ЗАЈЕБАВАЊЕ“ !

СРБИЈИ – Нећу ништа рећи о песми Викторије Маринковић јер је феноменална и жустра!  

ТУЖНА ТЕМА – Песник лаконског израза, мислене садржајности. Читава песма као да је саграђена од афоризама. Сваки дистих садржи две тезе, од којих једна надограђује другу, једна исмејава другу. Обично друга разбија озбиљност прве неозбиљношћу, или је обрнут процес. Добра поента, ефектан завршетак песме. Али је најбоље када сатирично и афористично прелазе у лирско: ,,Заиста је чудно и помало смешно / Носимо одело које нам је тесно“.

САЊАМ – Песма и песник радости, жеље и надања. Песма против набоја, мржње и страдања. Обиље поетичности и књижевног знања. Кроз читања дочитава и прочитава стварност. Одлазак у историју ради налажења оног најсветлијег из ње. Негација стварности принципом имагинације. Идеал пре конформистичке стварности, пре одрастања игра, од живота правити апстракције. Лепо, пре свега.

ГЛОБАЛНО ПОКАЈАЊЕ – Врсна песма, најкраћа на конкурсу, у домену форме хаикуа а филозофког типа, но пре свега мислена, рефлексивна песма. Сва у неочекиваним, значењима супротним управо од оног значења које се настоји исказати. ,,Трпи, Земљо, док  учим / да те поштујем! “. Субјект трпљења постаје објект. Објект се одриче своје муке коју иронично, и немогућно, додељује земљи, иако она остаје њему, чиме се појачава и усложњава ефекат бола.

ПЕСМА КАО ЛЕК – Песма ироничног нихилизма, активистичке нуле. Позитивног ништења. Прождире рекламе и рекламождере. Рекламност савремене цивилизације доводи до апсурда, логиком алогике, алогичношћу логике. Активизам антиактивизма.  Једна од десет најбољих песама на конкурсу.

ЗАР? – Све се губи и све нестаје. Све нестаје а ипак нешто остаје. Идентитет нарушен, изгубљен али се не да. Постављајући питање он још увек наставља да живи, да опстојава. Како би рекла једна сентенца ЖИВОТ  СЕ  САСТОЈИ  ОД ПОКУШАЈА. Тако и субјект песме, покушавајући, запитајући себе и друге, у последњем тренутку успе да сачува интегритет, индивидуалност, да кроз покушај живљења, поново оживи.

НАПИСАО САМ ПЕСМУ – Снажно, од самог почетка до краја. Не губећи ништа од своје вредности и правца. Бунтовно и бунтовно.

ПРОЦВАТОМ  ПРОХУЈАЛИХ  ГОДИНА – Лепршава и бујна песма. Сањалачког тона испод кога се свлачи идилика, али и даље остаје да лелуја. Придеви држе ову песму. Као стубови. Слојеви. Значењски песник и песник компоненти.

СТРАШИЛО – Сликовито израз. Метафоричност и алегоричност. Сажетост. Краткоћа. Низање, мозаичност. Обрт. Елементи страве и ужаса.

РЕКЛАМА – Песник песника. Одбране песника. Песник социјале. ,,Живимо у џунгли ево годинама“. ,,Преживјети поста главна дисциплина“. Реалистички песник и хумористички песник, Бранка Војиновић Јегдић опева тескобе неафирмисаног и непотпомогнутог песника, човека духа у свету круха – ,,Како да се песник у свему том снађе?“ . . . И ПЕКАРУ НЕКО ТРЕБА РЕКЛАМИРАТИ . . .

BALKANISCHE  BLUEZ – Најандреграунднија песма. Између смешног и болног, између патоса и вихора, Ивана Радојчић нас упознаје са реалним животом, који већ знамо али се правимо да нам је непознат. Ивана, у духу ивањских песама и наших старих обреда, износи на видело све што је снажно, еротско, емоционално, интуитивно, у природи човека. Аутоиронијом чисти себе од реалности. Не фолира. Не додаје. Не иде око Крагујевца. Признаје да у тој реалности учествује али још више да је неми објект. У том, свеколиком ништењу и посматрању губи се и лик песника, иза кога остаје блуз Балкана . . .

ПУТНИЦИ БЕЗ ОДРЕДИШТА – Жестока критика друштва. Песник слика, низова и хипербола. Смисао се непрестано надограђује и надграђује иза чега нам остаје ништа, тј. управо добијени резултат јесте бесмисао, у коме живимо а живимо једва. Материјал је ту, таленат је ту, али на чему би требало порадити је уметничка обрада конкретних датости. Песма спада у најбоље на конкурсу.

ХРОНОЛОГИЈА – Изузетно сажет, оштар стил. Вешто се поиграва са оном песмицом ,,Десет љутих гусара . .  .“. Критика пре свега, и после свега.

КАКО СЕ САД У СРБИЈИ ЖИВИ – Жестоко, критички, са бројним иронијама и алузијама. Првих седамнаест стихова су једноставно фантастични, бескомпромисно квалитетни.

У РАЉАМА ЖИВОТА – Интересантан песник. Стиховна и римовна виртуозност у сатиричком и омеђеном формату. Унутрашња борба у песничком субјекту, борба између савршености и бунта.

ЖИВОТ У СРБИЈИ (Стеван Чворовић) – Песма најбољег материјала али не и обраде.

 

 

 

Милош Ристић,

Крушевац,

31. 12. 2012.

One Response to Милош Ристић: КОНКУРСНО 1 – Песме о животу 2012. & Кратки критички осврт на сваку песму/песника

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*