Милош Ристић: О Мржњи

Filed under: region |
Сенеки
Мржња је инспирација. Мржња је спознаја, одраст, рашћење. Морам рећи да не морам мрзети али ме мрзе. Нисам једини који чује то дупло ,,з“. Десетоструко ,,з“, миленијумско ,,з“. Изашли смо из миленијума мржње – ушли смо у нови, још мржњивији. Још! Дај још! Људима није потребна храна, успех, секс – људима је најнеопходнија мржња. Уживају у успеху, храни, у невероватним женама – да би их други, који то не могу, мрзели или да би поништили сопствену мржњу. У почетку, у младости, нисам волео да ме мрзе. Ишло ми на нерве. Друга фаза: почео сам да мрзим да ме мрзе. Мржња је расла иако је то изгледало као пут против ње. Трећа фаза: почео сам да волим да ме мрзе, али, да се ово не би схватило садо – мазохистички, морам, као и сви интелектуалци света, направити једну, очито малу (то се подразумева – увек успева) дигресију. Нисам заволео да ме мрзе јер волим мржњу већ јер и поред опроштаја мрзњивцима схватиш (2. лице комуникације је одличан терен за дистанцирање, хватање несубјективног кадра) да они мрзе и мрзе и никад не престају да мрзе те, већ раст и раст! То најгоре није. Лошије је увидети да они мрзе и саме себе а најгрозније је проницање у њихов однос ка сопственој мржњи. Да се разумевамо – не говорим о невиним и чистим људесима, пре о телесима, телићима и теле-портованим-оскудно-представама. Пола њих јесте завршило факултет, можда чак и већина, јер осредњи или глупак не уме мрзети са страшћу. Дакле, њихов однос према сопственој мржњи. Они немају однос. Они, нити воле да мрзе нити мрзе да мрзе и ту треба тражити последице корења које пуштају около, унаоколо и около ока. Неће се наљутити они које познајем јер не пишем историјску књигу пошто оно никако не спадају у историјске личности. Наравно, ово је спис о мржњи, па мора и бити испуњен мржњом.
Мало – мало, рекао би пук. Мало-више, рекао бих ја, тачније, више-ка-више. Стална тенденција, таутологија, стремљење, опсесија. Ако видим 1000 људи – бар 500 њих имају страст ка мржњи. Кад би могли да загвиримо у преостале мозгове, схватамо да би се половина преполовила па преполовила. Мржњу могу маскирати они који важе за изузетно добре, шмекерске профиле, а иза хумора хрче умор. Психологија се тиме одавна бави. Мрзети-рима са рзати, узети, мраз. Етимологија овде није битна. Небитно је битно.
Како године иду са мржњом? Непоколебљиво али нестрпљиво. Године олабављују мржњу али је тиме само чине супсанцијалнијом, есенцијалнијом – врхунским производом свести. Опет, ако годинишемо већ, мржња је јака код деце, најјаче форме не, и интензитета да, што се да опростити узрастом. Но, онда и маторима искуство и нагомилане тегобе живота могу бити оправдавајуће средство.
Мржња има свој инструмент – језик, и свог извођача – групу. Тешко је спровести у дело мржњу један на један, али два на један већ тако лакше. Језик трансформисан гласовно и писмено, кроз медије, отелотворује мржњу. Медијска мржња може изгледати снажније, али је мржња уживо, у клубовима, на улицама, у институцијама, у продавницама, у реалитетима – и сировија и суровија.
Сад о људима који не мрзе. Моги ли се они назвати људи. Ако немају везе са Јовом, са свима онима који су на трен замрзели Бога или свој живот? Може се говорити отворених карата: они су фолирајући. Нема човека који никад није замрзео. Излажење из мржње такође није брисање мржње према објектима која, сад, нестаје заувек. Добро, признајем, има људи који никог и ништа не мрзе. Но, поставља се опозиција: да ли такви воле. Јер, има примера. Упознао сам доста немржних који су имали тренутке невероватног беса, који им нагло прекида хармонију не-беса и свих јога које владају њиховим карактером. Кад осведочена помирљивост пређе у избегавање комуникационих перипетија и одређених ,,ситуација“, онда је то јасно уочљиво самоконтролисано одустајање од следећег корака који је антиципиран као могући ефектор мржње.
Сви ратови су проистекли из мржње. Неки ће рећи – из економских разлога, зависти или чег – чег. Зар веће богатство за себе не значи одузимање суседовог богатства, зар сопствени напредак у том контексту не значи мржњу према оном ко има, или кроз одузимање оном ко има мало – и тог малог. Шта су крсташтво, конквистадорство, фашизам, кјукјуклановство, комунизам и глобализам, демократија и империјализам – друго сем онога: дај да сви имамо или да сви немамо, или дај да онај нема, да не би они или он имали. Мржња се често оправдава моралитетом. Модалитетом морала. Корама око корала. Нисам хтео да им ускратим – ,,само сам . . . отишао по своје“. Нећемо о мржњи и законима. Спрега исувише видљива.
Љубав и мржња. Где смо стали? Двоје се често мрзе после љубави, па, кажу други, то није, онда, ни била љубав. А била је љубав код оно двоје што су у браку већ 30 година – они су сигурно сачували љубав! У чему се љубав испољава, кроз шта се спроводи, где су ма и наговештаји љубавности?
Не кажем да је мржња све што нам преостаје. Само истину до побољшања стања. Да је среће да смо окружени љубављу или само њом – безусловном. Уопште не знам шта је љубав ако има услова. Мржњу са љубављу безусловност повезује, но и није баш. Не терба вам ништа за мржњу: нађете неког и мрзите. Ипак, мржња често има услова, за разлику од љубави. Разум више влада страшћу код ње, но страст разумом. То је разлог што мржња опстаје кроз трансформације. Трансформације су неизбежне за њен опстанак. Онај који ће вам поступком дати до знања да ваш мрзи неодољиво, касније ће размишљати, дакле постојати у истом сензибилитету, али различитој, односно супротној форми. Почеће да се смеши, да се радује чим вас угледа, да проведе с вама цело вече, говорећи од срца: ,,Па ти си луд! Невероватно како си ти (интересантан) лик!“ Треба завирити исподе маске и открити шта се заправо на овом, вишем ступњу, на овој инстанци дешава? Дешава се УМЕТНОСТ МРЖЊЕ. Она достиже врхунац иза чега нема где како и кад да кулминира, осим кроз скретање и заокрет, кроз перипатетију. Ту наступа патетика, јер је етика скривена, за неко време, у патике. Авај, добар полицајац зна где да тражи. Тако и ја знам да ме мрзи баш тај и пуштам га да буде убеђен у супротно. На перипетију одговарам перипетијом.
Како препознати мржњу? У прологу. Не гледај 368.-му или 68.-му или 8.-му реченицу коју ти неко упути, ЈЕР МРЖЊА ЈЕ РАСТ, већ прву, другу, трећу – када је најјачи отпор мрзиоца да погреши, и баш зато и погреши – заоблачећи у обланде оно што жели да замеси.
Ако би мржњу требало упоредити, кога би смо изабрали од сунца, ветра, кише или леда? Сигурно – ветар. Мржња не сија – бар споља, а сигурно не и изнутра, где увек има мало љубави – основе. Лед не јер мржња није сирова 100 одсто. Киша не, јер киша је романтична али и досадна. Ветар, оно чега има час нема. Пријатан поветарац или неугодност која леши све пред собом шибајући хладноћом и снагом. Летња киша – рекли би. Не – она је љубав. Мило сунце усред зиме. Не – оно је видљива перипетија.
Мржња се добро огледа у сукобу генерација, у оба смера. Наивно мрзи искусно, искусно мрзи наивно. Отац мрзи сина, што му је преузео сопствену функцију сина, као да је он кривац за то! А овај га направио. Отац мрзи сина што није син због њега више, иако сам није желео да више буде син, чим је пожелео да буде отац. Поставши то што је желео, схвата да то заправо не жели. Зашто је желео оно што неће желети? Овде се мржња разилази од моћи.
Зашто волим да ме мрзе? Јер ми друго не преостаје. Ако мрзим – они побеђују. Мржњом на мржњу – мржња на квадрат. Љубављу на мржњу – потире се мржња.
То је закључак, мада се мржња закључат’ не може.
Иза поноћи, 12.04.2011.у Крушевцу, граду мржње

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*