Жири у саставу др Драган Никодијевић – професор универзитета и Драгомир Дујмов – књижевник и професор, одлучио је да овогодишња награда „Милован Видаковић“ за најбољу кратку причу на српском језику, припадне Милану Мицићу из Новог Сада, за причу „Сеоба и елегија Мите Руса“. Конкурс традиционално расписују „Српске недељне новине“ из Будимпеште, а признање ће добитнику бити уручено на Светосавској академији, коју 25. јануара организује Самоуправа Срба у Мађарској
У свом саопштењу, жири за доделу ове награде истиче да Српске недељне новине, гласило српске заједнице у Мађарској, као иницијатор идеје и носилац организације конкурса, могу бити поносне на досадашње постигнуће и одјек који су овај конкурс и награда којом је праћен до сада остварили у јавном и културном животу на просторима где се говори и пише на српском језику.
Иако су књижевне минијатуре познате као релативно „тешка“ форма литерарног исказа, више је него извесно да из године у годину можемо констатовати завидан квалитет радова приспелих на конкурс. Од неспорног литерарног квалитета, једна друга околност се, међутим, можда може сматрати још значајнијим резултатом и постигнутим ефектом овог књижевног конкурса. Наиме, судећи по разнородности тематског захвата приспелих прича, више је него очигледно да конкурс под именом Милована Видаковића све више прераста у својеврсну не само књижевну, већ и јавну трибину у оквиру које се исказују емотивне слике и духовне интерпретације најразличитијих садржаја како савремене егзистенције тако и ближе и даље историје, религије, морала, људске похлепе, футуристичких предвиђања, еколошке апокалипсе која се надвила над нама до „духовних плићака“ и извештаченог живота у информатичкој епохи у којој су мисаоно и природно изгубили сваки смисао…
Као и у ранијим циклусима, неколике приче проговарају „Милованом Видаковићем самим“. У једној од њих се на расправама Сремчевих јунака из „Зоне Замфирове“, уз употребу аутентичног језичког каламбура, зачиње идеја о учешћу приче на конкурсу. У другој нам се, кроз игру речи, предочавају језички корени топонима Неменикућа, родног места Милована Видаковаћа…
Једном речју, у кратке приче је стало чудесно много тема.
Приче, свака за себе, чине разуђени и бљештави мозаик литерарног стварања. Но, сједињене знамењем Милована Видаковића оне творе нову резултантну вредност која надраста вредност збира појединачних постигнућа. Дубоко верујемо да ће многе од њих једнога дана постати део садржаја антологија књижевних минијатура.
Жири је одлучио да ове године најбољом прогласи причу Милана Мицића „Сеоба и елегија Мите Руса“, која је прослеђена и медијима.
У најужем избору за награду нашле су се и следеће приче, које жири јавно похваљује:
„Име међу ветровима“ Данијеле Репман Станичков: надахнута експресионистичка прича; чулна и веома упечатљива; структуирана у облику носталгичног сећања; носи у себи симболику људског претрајавања у бескрајним и ветровитим панонским равницама;
„Дуб“ Мирослава Средановића: снажна метафора о страдалништву али и постојаности, трајању и животној вери српског народа које у митолошкој равни симболизује храстово дрво;
„Бела прича“ Симоне Укај: елегијско и фантасмагорично, а надасве болно подсећање на невина страдања у не тако далекој прошлости, предочено у упечатљивој наративној структури.
Као веома успеле, жири похваљује и приче: „Понедељак“ Миодрага Јакшића, „За Елизу“ Бошка Протића, „Размеђа“ Алексе Николића, „Ноћним возом за Будимпешту“ Немање Раичевића, „Тајанствени запис“ Милице Зељковић, „Повратак ратника“ Стамена Миловановића, „Перо Милована Видаковића“ Ладислава Варге, „А варке ћук и Неменикуће крава?“ Властимира Станисављевића Шаркаменца, „Прича из воза за варош ИН“ Војислава Ђорђевића.
***
СЕОБА И ЕЛЕГИЈА МИТЕ РУСА
Мита Рус селио се у бели, у то чудно доба већ врло, врло избељени свет.
Била је то година 1924; шест јесени унатраг, у јесен 1918, сва стакла на пенџерима у Десци, у једном дану одједаред су попуцала, рибе моришке из воде саме су на обалу моришку побегле, а празна гушчија легла намах су се на корак ка југу померила. Шест лета капије авлијске у Десци бивале су широм отворене и кроз њих су само јужни ветрови дували.
У ноћи сеобе Мита Рус, на обали Мориша, крај везаног вранца, три стотине пољубаца својој Јули је даровао и заклео је да и она, идућег лета, на југ, у Ковин, на обалу дунавску пође. Обилна, дебела месечина те ноћи по Моришу је лила, торањ цркве у Десци у ваздуху је лебдео, бели и црни дудићи сву ноћ су у прашину дешчанску падали. Воз је то јутро затутњао и однео Миту у бели, у то доба, већ врло, врло избељени свет.
Девет година од тада Мита је својој Јули из боктернице на прузи Панчево – Велики Бечкерек свакога дана писма писао. Неисписаним, квргавим рукописом писао је како је много воле, како је ноћима у боктерници чека и како снева да сва у белом са облака изнад пруге у боктерницу његову силази. Писма је тако писао Мита и она су сва тежа и тежа, од суза и уздаха његових, на север у Деску одлазила.
Никада ниједно писмо са Мориша Мити у боктерницу није стигло. Као да их je замела бледa месечинa, тешке кише и велики и дебели снегови банатски. Јула Митина се никада у боктерници појавила није. У Ковину, међу досељеницима из Деске, диванило се да се негде, чак тамо у Српски Сен Мартон удала.
Мита Рус сам је наставио да живи, да троши своје дане као пиљке дечје и у огледалу своје собе у боктерници гледа сенке возова који су на север одлазили.
Носећи срму уздаха и паперје пољубаца његових, на вагонима гаравим…
Милан Мицић
Pročitajte i:
5 comments
Kao da je bez poente na kraju.
Lep je pocetak, ali mi lici na samo jos jednu pricu te teme i vrste.
Objavite i te druge pohvaljene da vidimo kakve su.
Zaista upućujem iskrene čestitke pobedniku i svima koji su pohvaljeni i ušli su u najuži krug.
Sad sledi „ali“.
To „ali“ tiče se organizatora. Bilo bi pošteno da navedu u propozicijama kako je poželjno da priče koje se šalju budu u duhu poetike književnosti iz epohe kada je Vidaković živeo (ili da ubace sličnu formulaciju). Jer, očigledno takvi radovi „prolaze“, što se vidi i u obrazloženju žirija koji je posebno naglasio ushićenje prispelošću takvih priča. Besmisleno je davati nadu onima koji neguju moderniju poetiku da mogu da pobede, jer slanjem svojih radova samo uvećavaju statističke brojke kojima se onda organizatori diče.
Nisam maliciozan i voleo bih da pročitam i druge priče koje su svrstane među najbolje, a još više bih voleo da priznam posle toga da sam pogrešio.
Čini mi se, ipak, da se favorizuje, uslovno rečeno „arhaična“ poetika.
To, naravno, nikakve veze nema sa radovima koji su proglašeni najboljima, čijim autorima – ponavljam – od srca čestitam.
Micić tako inače piše (zove to „proezijom“)pa nema mesta podozrenju da je namenski pisao ovakav tip priče baš za ovaj konkurs. Pre će biti da je jednu od priča kojima je raspolagao prosto spakovao i poslao. Prošlogodišnja prvonagrađena priča je bila prilično…hm. Ovo može da se sviđa ili ne sviđa nekome ali je u najmanju ruku jedan korektan prosede.
Čestitke Miciću kojeg sam imao priliku upoznati na jednom konkursu i od kojeg sam čuo dosta zanimljivih stvari o problematici srpskih seoba i kolonizacijama panonske ravnice.
Naravno, naravno, ja i ne mislim da je namenski pisao – pa uostalom, šta i da jeste, ni to nije sporno – nego pretpostavljam da se pristigli radovi mogu, uslovno rečeno, podeliti na dve grupe: „tradicionalistički“ pisane poput ovih koji su uvršteni u najuži krug, i (post)modernističkih, urbanih spisa koje verovatno neguju autori mlađeg doba iz gradskih sredina. I jedno i drugo je legitimno i treba da postoji, ali čini mi se da žiriju paše samo ovo prvo. Onda to treba i reći u propozicijama.
Ni na koji način ne želim da osporim rezultate, već isključivo propozicije i preferencije selektora.
Koliko znam, pobednicka prica pretprosle godine (Smrznuto puce) nije bila tradicionalisticka, tako da ne stoji ocena nekih komentatora da „pobedjuju samo tradicionalisticke price“. A prilagodjavanje tematike i stila rukopisa misiji koju ima ustanova koja raspoisuje konkurs ili licnosti po kojoj je konkurs nazvan, sasvim je legitimno i po meni pozeljno. Ne mozete bilo koju pricu iz svog opusa uzeti i poslati na deset konkursa, vec treba voditi racuna o mnogim detaljima.
Comments are closed.