Марко Мозетић – награђени радови

Filed under: Duško Trifunović 2013,nagrađeni radovi,region |

letter-writing1Прва награда на конкурсу Шабачке гимназије за кратку причу 2012. године

Киша

У сутону попрсканом по грубим силуетама пристаништа хладна, јесења киша добује по асфалту као домородачки бубњеви. Пре само сат времена, ја сам био неки други човек, на неком другом месту. Једина успомена из тог (чинило ми се давног) времена је ручни сат чије казаљке откуцавају у некој другој димензији.
„Киша не зна за минуте и сате“, говорио ми је један стари алас, „то ти је као кад цедиш лимун – облаци ће истискивати сокове небеске до последње капи; али запамти, киша сваког тренутка пада као да јој је последњи.“
Слушао сам како јече дрвени чамци које ветар разбија један од другог, као дете које се игра и ужива у судару два корита, у сувом јауку давно лакираних дрвених бокова, беспомоћних и препуштених немилости. Слушао сам оштар звук као потез мача, гране жалосних врба усковитланих ветром како шибају ваздух испуњен мирисом мора, како уз последњи звук ломљења њихова беживотна тела падају на мокро тло. Слушао сам једног пса који је непрестано лајао, промукло и тужно- тако би завијала Јесењинова Керуша, помислих, тај елегични вапај парао је мој разум, моје мисли, моје успомене… Не знам колико сам стајао на киши нити шта сам чекао, једноставно нисам хтео себи да признам да се пас опрашта од свог господара, чувара пристаништа.
Пре само сат времена, ја сам био неки други човек, на неком другом месту. У међувремену, умро је стари алас, чувар пристаништа. Та чињеница ме је погодила снажно као тешко сидро кад продире у меко речно дно.
Још увек стојим непомичан. Киша је утихнула, али је до последњег тренутка падала најјаче што је могла. Тако је живео и стари алас.

– Трећа награда на конкурсу Шабачке гимназије за најбољу необјављену кратку причу 2012. године: 

      С(а)вест

    види, то је он

   онај новинар што пљује по навијачима

   види, стварно

   пише да треба одржати геј параду

   хајде да му смрскамо лобању

   да види с ким има посла

   Тог јутра сам кренуо на посао као и увек сређен, обријан и насмејан- то ми је у опису посла- наоштрена оловка и бритак језик. Улица је била мирна, ушао сам у јавни превоз. Запахнуо ме воњ стараца и јаких парфема, тешке мисли и неиспуњени снови надвили су се над мојом главом као кумулонимбус. Повијена старица стоји поред костура који је преостао од седишта и псује Бога. Хватам се за ледену шипку, лелујам од кочења. Кад бољег превоза нема, добар је и овај.

   сачекаћемо да изађе

   боље је, због мурије

   сломићемо му кичму

   држите га на оку

   играјмо се мачке и миша

   ево га, креће ка излазу

   Коначно, моја станица је дошла на ред. Испред мене је била група момака, сви ћелави и бесни, истетовирани и унакажени пирсинзима. Фирмиране тренерке дречавих боја за њих су све- престиж, припадност, срећа. Ако то уопште постоји у њиховим извитопереним или празним мозговима. Прошао сам, својим путем кроз облак  дима од цигара и скупих парфема.

Откуд им паре? Још пет минута хода, и бићу у свом сивом собичку, канцеларији. Зна ли ова навијачка генерација шта је то школа и напоран рад? И опет си пуж голаћ и вучеш се по градском превозу са дрипцима којима се све угађа и чији су телефони скупљи од твоје плате.

   опколићемо га

   тако ћемо га најбоље излупати

   јавио сам ћалу

   он ће нас покупити аутом

   да збришемо што пре

   убијте Бога у њему

   Одједном, осетих кишу снажних и прецизних удараца. Почех да се увијам од бола. Пролазници су само убрзавали корак и окретали главу. Оборили су ме на земљу. Зар ми нико, баш нико, неће помоћи? Песница по сред носа. Почео је да ми се магли вид. Ако ме изубијате од батина, нећете убити ни моје идеале, ни моје чланке, ни истину, одзвањало је у мени. Остао сам без свести. Мрак.

– Друга награда на конкурсу „Душко Трифуновић“ 2013. године:

 Ламент над Новим Садом

небо је црвено попут крви
узалуд просуте
хулигани су убили белог лабуда
бежим одавде

завеса од кише затвара хоризонт
спира улице
али смрад злочина је неизбрисив
бежим одавде

бела крила заувек су склопљена
слепљена од крви
мајка се надвила над мртвим телом
бежим одавде

у Дунавском парку једном старцу
дрхте руке
свечано скида шешир и сагиње главу
бежим одавде

купићу сасвим скромну барку и
отићи негде далеко
знам да ћу разумети реку и птице
бежим одавде

Марко Мозетић, Јаворска 11, 15000 Шабац, телефон 064 862 3976
Рођен је 10. априла 1995. у Шапцу. Године 2006. пише прву песму и бива један од четири илустратора књиге афоризама „Палацање“ Анђелка Заблаћанског. Освојио је прву и трећу награду на конкурсу Шабачке гимназије за најбољу кратку причу, у којој је ученик природно- математичког смера, као и другу награду за поезију на међународном фестивалу „Душко Трифуновић“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*